Jeretička priča

Individualizam i Oktobarska revolucija

Individualizam nije teorijsko nego praktično pitanje. Kada se govori o individualizmu, onda se ne govori o teoriji nego o praksi. Društva zasnovana na individualizmu doživela su neviđeni napredak, dok su ona zasnovana na kolektivizmu zaosta(ja)la, ako nisu i sasvim nestala.

Iz ovih nekoliko redova mogao bi se nazreti značaj naučnog savetovanja održanog nedavno na Institutu društvenih nauka, kao i dihotomija u kojoj se ova tema uvek kreće: individualizam (glava) ili kolektivizam (pismo) pitanje je sad; na koju stranu društvo padne, tako će mu i biti.

Ima neke simbolike u tome što je skup „Individualizam i antropologija“ održan baš na dan oslobođenja Beograda, 20. oktobra. A baš ove godine formirano Odeljenje za antropologiju IDN-a gotovo da nije moglo odabrati bolju temu za početak svog rada ili bar za svoje predstavljanje javnosti.

Jer, kako su to u uvodu za zbornik radova pripremljenih za savetovanje istakli Aleksandar Bošković i Suzana Ignjatović, individualizam je u Srbiji „prisutan svojim odsustvom“, to jest da je u srpskoj naučnoj produkciji to retko istraživana tema. Štaviše, ako se individualizam uzme u širem kontekstu, tj. kao temelj liberalizma, onda se pred društvene nauke postavlja dodatno pitanje – da se, kako je to otvarajući skup rekao Zoran Bašić, direktor Instituta, pozabave pitanjem „zašto je liberalizam jeretička ideologija u Srbiji i zašto nikada nije prihvaćen kao na zapadu“.

Što ne znači da je individualizam na zapadu, tj. u Evropi, vladao oduvek, mada jeste eminentno odlika zapadnih društava. Prema rečima Marinka Lolića sa Odeljenja za filozofiju IDN-a, „individualizam je evropska kulturna vrednost. Svaka civilizacija ima svoj set vrednosti, individualizam je par ekselans evropska kulturna vrednost koja je postala i globalna vrednost“. Ali to zapravo važi za noviju istoriju Evrope. „I evropske vrednosti se menjaju. Sve do renesanse individualizam nije bio karakteristika Evrope“, tek u renesansi se pojam individualizma, da tako kažemo, etablira i postepeno kroz vreme obogaćuje. „To je bio izraz vekovnih nastojanja čoveka da sudbinu uzme u svoje ruke; današnji antropocentrizam zapravo je pokušaj realizacije Pitagorine maksime „čovek je mera svih stvari“. Francuska revolucija je“, nastavlja Lolić, kao „put ka društvu slobode u kojem bi čovek trebalo da ostvari sve svoje potencijale, značajno doprinela oblikovanju i obogaćenju pojma individualizma“, mada su njene mračne strane u tom pogledu imale i negativne efekte.

Uspon Evrope, koji je bio rezultat njenog prihvatanja individualizma kao temeljne društvene vrednosti, nekako je sam po sebi tu vrednost nametao kao rešenje i drugim narodima i civilizacijama. To je, naravno, nailazilo na otpore, kako ancien režima tako i drugih ideologija. Na teoretskom planu to se manifestovalo u pokušajima da se individualizam izjednači sa sebičnošću, a na praktičnom, naročito poslednjih godina, u pojavi i širenju populizma. Kako je primetila Smiljka Tomanović sa Filozofskog fakulteta, „sve je više tekstova u kojima populizam nema negativno značenje“. Takođe, dodaje, „naročito među mladima u jugoistočnoj Evropi, znači i u Srbiji, jačaju stara uporišta kolektivističke ideologije – porodica, religija, nacija“.

Zato ne čudi kada Aleksandar Bošković kaže da je „odnos između individualizma i kolektivizma veoma važan za antropologiju, ali i za društvene nauke u celini“. U središtu tog odnosa, nastavlja Bošković, jeste „pitanje primata između pojedinca i kolektiva“. Dakle, da li prednost imaju interesi individua ili „interesi grupe (zajednice) imaju prednost nad interesima pojedinaca“.

Da je i sama nauka dugo bila sklonija drugoj varijanti, svedoči činjenica da je sociologija, kao nauka o društvu, nastala mnogo pre antropologije, kao nauke o čoveku.

Ali, kao što je rečeno na početku, pitanje: individualizam ili kolektivizam nije (samo) teoretsko nego (pre svega) praktično pitanje. Čak i ako filozofiju, poput Veselina Vukotića u predgovoru pomenutog Zbornika, shvatimo kao „jednu od najpraktičnijih ljudskih delatnosti“. Vukotić polazi od činjenice da je danas takoreći „opšteprihvaćeno objašnjenje da je za veliku krizu 2008. godine kriv neoliberalizam“. Ako je tako, nastavlja vlasnik podgoričkog Univerziteta Donja Gorica, to znači zalaganje „za još države, još regulacije, više kontrole“. Vukotić, međutim, postavlja suprotnu tezu, da je „ideologija kolektivizma, oličena u korporativizmu, dovela do mnogo jačeg pucanja svetske ekonomije, posebno ekonomije Zapada, nego što se misli? Kolektivizam, socijalizam, korporativizam, menadžersko upravljanje, partijsko upravljanje… Sve zakleti neprijatelji individualizma. Birokratija je potisnula demokratiju“, zaključuje Vukotić.

Nadovezujući se na Vukotića, Bošković ističe „da je pitanje individualizma od ključnog značaja u savremenoj društvenoj klimi, gde… dominira populizam koji se hrani kolektivizmom. A kolektivizam nam je u prošlom veku doneo, između ostalog, i Staljinove Gulage, Holokaust i kinesku Kulturnu revoluciju“. Ovde, naravno, Bošković ne propušta da se osvrne i na Srbiju, to jest Jogurt revoluciju: „Populizam je dobio još mračnije značenje u događanju naroda“. A nije moglo ni bez Osme sednice: „Talas populizma, koji je krenuo 1987. imao je za posledicu ono što se dešavalo devedesetih, pa i ono što se dešava danas“.

***

Dvadeseti vek je, dakle, kao što pokazuju prethodni redovi, bio sudar dve velike ideologije: individualizma i kolektivizma. Najduže je, njegove oko tri četvrtine, trajao sukob s komunizmom.

U stvari, za razliku od Francuske revolucije, Ruska revolucija je bila velika, činilo se svetska pobeda kolektivizma nad individualizmom. Preciznije: socijalističkog kolektivizma nad kapitalističkim individualizmom. Da li je Oktobarska revolucija bila izdaja ili je izdana, tek izvedena je vatrenim jurišem, u ime oslobođenja miliona, a završila se porobljavanjem miliona. Tačnije, to je bila njena kulminacija, završila se urušavanjem iznutra, razbivši se u paramparčad.

Dugo je svet mislio da je istina drugačija. U knjizi „Zašto narodi propadaju“ Daron Asemoglu i Džejms Robinson pišu da je sovjetski „privredni rast bio tako brz, da je zavarao generacije ljudi na zapadu. Zavarao je i Centralnu obaveštajnu službu Sjedinjenih Država… Široko korišćeni ekonomski univerzitetski udžbenik čiji je autor nobelovac Pol Samjuelson predviđao je dolazak ekonomske dominacije Sovjetskog Saveza. U izdanju za 1961. Samjuelson je izneo predviđanje da će sovjetski nacionalni dohodak nadmašiti nacionalni dohodak SAD možda već do 1984, a verovatno do 1997. U izdanju za 1980. analiza je ostala gotovo nepromenjena, ali su ta dva datuma pomerena na 2002, odnosno 2012. godinu…“

Uzroke tog brzog rasta Slaviša Tasić (u knjizi „Šta je kapitalizam“) objašnjava na sledeći način: „U prvim godinama Sovjetskog Saveza planska ekonomija je statistički zaista brzo rasla jer je ogromna količina resursa, milom ili silom, mobilisana u proizvodne svrhe. Sovjetski Savez je bio resursima bogata teritorija sa solidnom privrednom i naučnom bazom za to vreme. Carska Rusija je pre revolucije, iako tek nedavno priključena zapadnom trendu ekonomskog rasta, bila zemlja u privrednom zamahu, najveći svetski izvoznik hrane i vlasnik najvećih količina zlatnih rezervi u Evropi“.

U osnovi to se poklapa sa onim što pišu Asemoglu i Robinson: „Sovjetska Rusija je ostvarivala brz privredni rast jer je brzo uhvatila korak s nekim naprednim tehnologijama u svetu, a resursi su iz veoma neefikasne poljoprivrede usmeravani na industriju. Ali, na kraju podsticaji u celoj privredi, od poljoprivrede do industrije, nisu mogli da dovedu do tehnološkog napretka. Do njega je došlo samo u nekim uskim oblastima u koje se veoma mnogo ulagalo i u kojima su inovacije bile izuzetno nagrađivane zbog uloge koju su te oblasti imale u konkurenciji sa zapadom. Bilo je neminovno da sovjetski privredni rast, bez obzira na to koliko je brz bio, bude relativno kratkotrajan i već sedamdesetih godina 20. veka počeo je da posustaje“.

Dragoslav Avramović je, kada se početkom devedesetih godina vratio u Srbiju, tada još uvek neobjašnjivi krah sovjetske imperije plastično objašnjavao rečima da je „SSSR pao na proizvodnji sapuna – umeo je da proizvede vrhunsku kosmičku tehnologiju, ali ne i dovoljno robe za potrebe ljudi“.

Sa druge strane, i taj statistički rast, što bi rekao Tasić, bio je zapravo vrlo diskutabilan. Naime, kako piše već pomenuti autorski tandem, „primer onoga šta bi vam se moglo dogoditi ako biste svoj posao radili suviše ozbiljno umesto da nagađate šta Komunistička partija želi, jeste sovjetski popis stanovništva iz 1937. Kada su rezultati popisa stigli, postalo je jasno da će broj stanovnika iznositi 162 miliona, tj. daleko manje od 180 miliona, što je Staljin najavio, i znatno manje od 168 miliona, koliko je 1934. Staljin sam objavio. Popis iz 1937. bio je prvi posle 1926, te stoga i prvi posle masovne gladi i čistki početkom tridesetih godina. Podaci o broju stanovnika bili su odraz tih dešavanja. Staljin je na to reagovao tako šta je naredio hapšenje organizatora popisa i oni su poslati u Sibir ili streljani. Naredio je da se obavi novi popis koji je završen 1939. Ovoga puta organizatori su došli do očekivanih rezultata – ustanovili su da broj stanovnika u stvari iznosi 171 milion“.

Da nije reč o preterivanju svedoče reči Vladimira Gligorova. „Čitava decenija pre izbijanja rata obeležena je nasiljem nad društvom, neruskim nacijama, kao i srednjim slojevima, a posebno je na udaru bila inteligencija. Sedamdesetih godina prošloga veka priredio sam zbornik radova ruskih, sovjetskih ekonomista, mislim za publikaciju „Socijalizam u svetu“. Na kraju sam napisao belešku sa veoma kratkim biografijama autora, koje su se gotovo sve završavale sa – ubijen, najčešće 1937. godine. Staljin je fizički i gotovo u celini eliminisao rusku inteligenciju. Čemu je potrebno dodati seljaštvo i sve one koji su, što bi rekli Iljf i Petrof, bili poslati da kopaju retke minerale u Sibiru. A onda su tu nameštena suđenja partijskim, vojnim i državnim vođama praktično na svim nivoima“.

A proletarijat? – pitaće neko.

„U junu 1940. zakonom je određeno da je izostajanje s posla, koje je definisano kao bilo kojih 20 minuta neovlašćenog odsustva, pa čak i „lenčarenje“ na poslu, krivično delo koje je podlegalo kazni od šest meseci robije i oduzimanja 25 odsto od plate… Od 1940. do 1955. za krivična dela te vrste osuđeno je 36 miliona ljudi, oko trećina odraslog stanovništva“ (opet „Zašto narodi propadaju“).

U stvari, sva ona statistika o visokim stopama rasta bila je uglavnom laž. U knjizi „Suton socijalističkih privreda“ Ljubomir Madžar piše: „Statistika socijalističkih zemalja bila je institucionalno tako postavljena i u odnosu na ekonomsku politiku u tolikoj meri instrumentalizovana da se sa sigurnošću može reći da su u njoj razvojni rezultati uvek precenjeni, a nikada potcenjeni“. I još: „Za zemlje koje sve vreme iskazuju visoke stope rasta na kraju se ispostavi da se nisu mnogo odmakle od početka. Komparacija nivoa prikazuje razvojne rezultate socijalističkih zemalja u daleko nepovoljnijem svetlu nego komparacija stopa. Nalazi su zastrašujući“. Socijalističke zemlje su imale mnogo više stope rasta od kapitalističkih, ali su, kada je devedesetih sveden račun, bile znatno nerazvijenije.

Ono što su Potemkinova sela bila za caricu Katarinu, to je socijalistička statistika bila za ceo svet.

***

Dakle, diktatura proletarijata se ubrzo pretvorila u diktaturu nad proletarijatom. I ostalim društvenim klasama. Organizaciono, tome je poslužila, da se pozovemo na Đilasa, nova klasa – partijska birokratija. Kad eksploatacija socijalizma više nije davala rezultate te više nije bila moguća, prešlo se na nacionalizam. U tekstu „Patriotizam, nacionalizam i kako ih razumeti“, Vladimir Gligorov je pokazao šta se stvarno krije iza ovih pojmova.

Ovaj članak je nastao davno, još 2008. godine, tako da se u njemu razmatraju stavovi i postupci tada najvažnijih političkih aktera, predsednika Borisa Tadića pre svega, ali, kao što će se uskoro videti, zvuče vrlo sveže i aktuelno – samo ubacite nova imena – tako da analiza još više dobija na snazi i ubedljivosti. Najpre, na Tadićevim izjavama o „očuvanju srpskog identiteta“ prilikom ulaska u Evropsku uniju, odnosno o uspostavljanju i očuvanju „strateških odnosa sa Rusijom“ (povodom prodaje Naftne industrije Srbije ruskom Gaspromnjeftu) Gligorov pokazuje da je „Nacionalizam… uglavnom racionalizacija pojedinačnih interesa nacionalista“.

Možda neočekivano, do istog objašnjenja Gligorov dolazi i kada je reč o patriotizmu koji se inače, nasuprot nacionalizmu, uglavnom smatra pozitivnom pojavom. Analizirajući više primera – od kojih ćemo ovde pomenuti samo „demonstraciju sa tri raširena prsta Tadića i Jeremića u Pekingu“ i Tadićevo objašnjenje američkom predsedniku Bušu: „To je naša ideja i za to se mi borimo“, koje je usledilo – Gligorov je istakao da „ne samo ustavni i pravni uopšte već se i politički napredak meri i stepenom oslobađanja od patriotizma, od te vrste političke obaveze kojom se ograničava sloboda mišljenja i delanja“. Prema Gligorovljevim rečima, „najkonfuznija je verovatno ideja o ekonomskom patriotizmu ili nacionalizmu. To je najlakše videti“, nastavlja Gligorov, „na primeru nekih liberalnih nacionalista koji su istovremeno zagovornici slobodnog tržišta i neprikosnovenosti privatne svojine, ali i patriotizma ili nacionalizma u privrednoj politici. Ekonomski patriotizam je jedan vid ograničavanja privatne svojine, jedan vid njene nacionalizacije. Kao što je to slučaj i sa patriotizmom kada je reč o individualnim slobodama i o slobodi mišljenja i izražavanja“.

Dakle, „svako ograničavanje slobode pojedinca i privatne sopstvenosti zasniva se na jasnim političkim i privrednim interesima koji se svode na korist sasvim konkretnih pojedinaca. Patriotizam služi kao opravdanje političkih odluka i upotrebe političke moći, a koristi se i kao opravdanje da se neka mišljenja ne čuju i kao razlog da se neki privredni interesi zaštite. Kada se znaju ti interesi, zna se i čemu pozivanje na patriotizam. Recimo, u slučaju demonstracije sa tri raširena prsta reč je o poruci nacionalistima kod kuće. U neprestanim napadima na one koji gaje izdajničke misli reč je o zahtevu da se obezbedi veći prostor ili čak monopolski položaj tamo gde je podobnost mišljenja od značaja, recimo u državnim sredstvima informisanja. Konačno, ekonomski patriotizam je skup mera zaštite sasvim određenih privrednih interesa i subvencionisanja sasvim konkretnih poslovnih ljudi“, konstatuje Gligorov.

Ovaj, kako sam Gligorov već na početku svog teksta naglašava, ovaj metodološki napis zapravo je nastao iz potrebe da se utvrde saznajni potencijali „metodološkog nacionalizma ili, uopšte, kolektivizma“, sa jedne, i „metodološkog individualizma“, sa druge strane. Prema prvom pristupu se „nacionalizmom ili nekom drugom ideologijom objašnjava nečije, posebno političko, ponašanje“, a prema drugom se „nečiji nacionalizam, patriotizam ili bilo koje drugo ideološko opredeljenje objašnjavaju ličnim interesima“. Dakle, zaključuje posle svega Gligorov, „metodološki posmatrano, individualizam je nadmoćan kolektivizmu… Razlog da se kolektivističke ideje analiziraju i da se njihova besmislenost ili čista logička nedoslednost pokažu sastoji se u tome da se ukaže da se njima ne može objašnjavati ponašanje pojedinaca, bilo da su oni privatne ili javne ličnosti… Pojedinačni interesi pak mogu da objasne i oslanjanje na shvatanja lišena smisla, kao ona o nacionalnom identitetu i patriotskim osećanjima“.

Bilo bi fer priznati da su gornji prilično opširni izvodi inspirisani činjenicom da se na ovaj tekst Vladimira Gligorova u svom referatu na savetovanju o individualizmu pozvao Aleksandar Bošković. Tako smo se, dakle, vratili na početak ove „jeretičke priče“.

Jeretička priča, kao što je poznato, Branku Ćopiću umalo nije došla glave. Veliki individualac, ni ovaj „ratnik golubijeg srca“ nije se snašao u vremenu kolektivizacije i nivelacije.

Novi magazin, 02.11.2017.

Blog Mijata Lakićevića, 01.11.2017.

Peščanik.net, 04.11.2011.