Koraksov deda, Budimir Koraksić, iz čačanskog sela Gornja Gorevnica, 1914. godine je, kako se to kaže, prešao Albaniju. I vratio se kao oslobodilac. Koraks je bio ponosan na tog svog dedu. U isto vreme, 1914, drugi Koraksov deda, Petar Božić, boravio je u Dubrovniku, kao redov u austrougarskoj vojsci. Pravo njegovo prezime, govorio je Koraks, bilo je (po italijanski) Natale, a imao je i plemićko poreklo, nosio je titulu „de Karanfile“. Taj Božić bio je iz Poljica (izgovara se, Koraks je insistirao, sa malo otegnutim „i“), regije u zaleđu Splita, otprilike od Trogira do Makarske, poznate još i kao Poljička republika koja je uživala veliku autonomiju u stolećima dok je čitava Dalmacija bila pod Mlecima. Sve je to Koraks sa ponosom, mada retko, isticao.
Nije to, međutim, ni najvažnije. Petar Božić je bio odličan matematičar, muzičar, čak kompozitor i – crtač, štaviše i kaligraf. Zahvaljujući prvoj osobini bio je vrstan finansijski stručnjak zbog čega je u vreme kraljevine Jugoslavije iz Sarajeva premešten u Beograd, da vodi finansije glavnog grada. E, od toga svog dede, Koraks je, po sopstvenom ubeđenju, nasledio onaj treći, crtački dar.
Drugu svoju crtu, još važniju, onu karakternu, Koraks je pak poneo iz uže porodice. Antifašizam.
Povodom pokušaja „revizije istorije, gde se saradnici okupatora predstavljaju kao najveće patriote“, kako je govorio svojevremeno u Novom magazinu, Koraks je podsećao da su se „četnici zaista ponašali kao najveći zločinci“. Nije mu bilo potrebno saznanje da su njegovog oca, Stojana, seoskog učitelja, partizana, mučki ubili tzv. pripadnici kraljevske vojske u otadžbini, zlo je video sopstvenim očima. To (mi) je opisivao i posle gotovo čitavog veka, do najsitnijih detalja. Vidi se to i na njegovim karikaturama, zar ne. Kroz rat je njega i mlađeg brata, uz pomoć raznih čuda, dopavši i sama u jednom času ustaškog zatvora, provela majka Zorka.
Posle rata, Dunav je preplivavao, da bi na Lidu igrao fudbal, po nekoliko puta dnevno. Kost i mišić.
Zanatu se učio još kod profesora u zemunskoj gimnaziji, kalio se u Ježu, ali je diplomirao u Ekonomskoj politici, toj „školi mišljenja“, naročito u razgovoru sa Milutinom Lekom Bogosavljevićem, što mu je, kako je sam govorio, bilo „najdragocenije u čitavoj karijeri sa stanovišta sadržine karikature“.
Posle se, manje-više, usavršavao sam. Najviše, rekao bih, zahvaljujući svojoj velikoj radoznalosti, spremnosti da sasluša, sposobnosti da čuje – sve što je sagovornik imao da kaže – tražeći ideju, bruseći poentu. Komunicirao je sa svima, osim sa prijateljima režima, njima se obraćao (u) slikama. Koje bi oni najradije zapalili. Sa sve autorom, razume se.
Karikaturu je doveo do savršenstva. Tako što su, u stvari, opet prema Koraksovim sopstvenim rečima, ali i prema opštem utisku javnosti, njegovi junaci sve više počinjali da liče na njegove karikature.
Najviše to važi za Koraksove najomiljenije junake – Slobodana Miloševića i Aleksandra Vučića.
Na kraju je Slobodana Miloševića crtao samo sa jednom crtom umesto očiju, što je najbolje oslikavalo Miloševićevo ljudsko i istorijsko slepilo. Dok se aktuelni vladar sve više pretvarao u svoje velike usne, tj. u usta, što simbolizuje njegovu potrebu da neprestano govori i samo govori. Mutav za istinu.
Odlazak Predraga Koraksića Koraksa označava, kako to reče Dimitrije Mita Boarov, kraj jedne ere.
U kojoj, ako ne znate šta (vam) je, da parafraziram Duška Radovića, Koraksovog „cuger“ partnera, pogledate Koraksovu karikaturu i kažete – to (mi) je!
Novi magazin, 17.05.2026.
Peščanik.net, 18.05.2026.
Srodni linkovi:
Nadežda Milenković – Karikatura karikaturine karikature
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mijat Lakićević (see all)
- Predrag Koraksić Corax: Kraj jedne ere - 18/05/2026
- Motivi i legende - 06/04/2026
- Vladimir Vuletić kao paradigma - 02/04/2026
