Jesen ugroženih

Kao još jedan dokaz o diletantskom upravljanju državom možemo navesti nekoliko nedelja najavljivanu akciju “Moja Srbija”, čija se primena očekuje uskoro – od prvog avgusta. Njen navodni cilj je podsticanje građana da u što većem broju letuju u Srbiji. Ova akcija pojednostavljeno pokazuje mehanizme donošenja odluka sa kojima se svakodnevno susrećemo, uz dodatnu nevolju što se druge odluke tiču mnogo ozbiljnijih stvari od godišnjih odmora. Neko (osnovano sumnjamo glavni promoter akcije – premijer) se jednog vrelog letnjeg dana probudio sa idejom da više ljudi treba da letuje u Srbiji. Pošto taj neko na strane turiste ima ograničen uticaj, pala je odluka da se ovom šablonu upodobi domaće stanovništvo. Zatim se ideja brže bolje sprovela u delo, jer je letnja sezona već bila odmakla. Akcija je predviđena u avgustu, ali zapravo će moći da zaživi tek na jesen. Doneta je uredba, akt koji najbolje služi tome da se nešto pravno zabrlja, a odluke donesu iza zatvorenih vrata. Na kraju se megalomanska ideja o mnogim građanima koji letuju u Srbiji transformisala u ideju o upućivanju socijalnih kategorija na domaće destinacije.

Šta zapravo piše u uredbi koju je usvojila vlada, a čija je primena na pomolu? Piše da pravo na subvencionisani odmor imaju penzioneri, nezaposleni, korisnici prava na dodatak za pomoć i negu drugog lica, kao i zaposleni i ratni vojni invalidi sa primanjima do šezdeset hiljada dinara. Odnosno, radovaće se svi oni kojima je ista vlada svojim merama pre nepunih godinu dana smanjila plate, neustavno smanjila penzije zavukavši im ruku u privatni džep, nezaposleni koji zbog očajnog poslovnog ambijenta nemaju mnogo izgleda da pronađu posao, kao i oni koji su korisnici socijalnih davanja čiji je zakonski uslov da su slabo ili nikako pokretni ili imaju vitalna oštećenja koja im onemogućavaju da samostalno vode život (recimo ne mogu sami da se hrane, održavaju ličnu higijenu i slično). Uz to, subvencionisani iznos je pet hiljada dinara, koliko je država približno oduzela svakom penzioneru (mesečno). Dakle, država oduzima privatan novac, ali sada jedan deo tog novca velikodušno vraća vlasniku, očekujući oduševljenje i zahvalnost. Cinizam na vrhunskom, državnom nivou.

U svom ovonedeljnom gostovanju na javnom servisu, jedna od promoterki kampanje “Moja Srbija” je rekla da se do sada za ovu akciju prijavilo oko 6.500 građana, što dovoljno govori o svrsishodnosti akcije i njenim dometima. Ipak, ministar Ljajić ovo interesovanje tumači kao “veliko”. Usput, gošća javnog servisa se osvrnula i na komplikovanu proceduru podnošenja dokumentacije u pošti i “duhovito” apelovala na decu i unuke (pogotovo penzionera i socijalno ugroženih) da im ustupe internet i internet veštine i pošalju njihove prijave za odmor iz snova online – kako zainteresovani ne bi čekali u redovima za novac koji im država tako velikodušno nudi.

Srbija ima turističke destinacije i predele koje vredi videti, tu nema sumnje. Međutim, odluka o destinaciji za letovanje ili odmor je privatna odluka u kojoj je mišljenje vlade, ministarstava i premijera suvišno. Ne samo da je to pitanje ukusa, već se kosi sa osnovnim funkcijama javnih vlasti, čiji je posao (uz mnogo drugih) da obezbedi uslove za život u kojima će većina ljudi imati vremena i novca da ode na odmor. Posao države nije da određuje gde će i kada to biti. Baš zbog nesposobnosti da obezbedi te uslove, na ovom banalnom primeru se ponovo pokazuje neizdrživa potreba desničara da se mešaju u privatan život i odluke građana, umesto da rade posao za koji su birani i plaćeni.¹

Dakle, od ideje o letovanju svih do one o jesenovanju ugroženih – samo je korak. “Moja Srbija” je Srbija za siromašne i one koji i onako ne mogu da izađu iz zemlje. Tako socijalno ugroženo stanovništvo po ko zna koji put postaje meta ogleda naših vlasti. Ovog puta se ne radi o uskraćivanju prava, već više o neslanoj šali na račun njihovog socijalnog i ekonomskog statusa. Onaj kome plaćate porez vam se smeje u lice i kaže – možda ste egzistencijalno ugroženi, ali evo vam pet hiljada dinara za jedan dobar odmor. Kada državu sledeći put budete pitali za svoja osnovna prava, ona komotno može da kaže da tražite hleba preko pogače, da ste nezahvalni – pa zar vam nije i letovanje organizovala i platila.

Peščanik.net, 17.07.2015.

Srodni link: Mijat Lakićević – Moja Srbija

1. „Kada premijer ove zemlje suočen sa rupama u budžetu apeluje na građane da letuju u Srbiji i da se odreknu mora, jer je to, bože moj, patriotski, on radi ono isto što je radio devedesetih, samo što mu danas argumenti nisu krvni, nego ekonomski, ali on polazi od te iste kolektivističke paradigme. Dakle, nije bitno šta ja kao pojedinac, moja porodica, moji prijatelji, hoćemo u ovom našem malom životu, jer možda smo radili naporno cele godine, bili vredni i uspešni, ne bi li smo skuckali neke pare i otišli na more. A ne, mi smo hulje, mi smo sebični, mi smo barabe i izdajnici. I suština je opet u tome da je pojedinac ništa, da su njegove male želje i potrebe ništa. Pa pusti me dve nedelje da odem negde da te ne gledam, da mi ne iskačeš iz televizora, rerne i frižidera. I to je sada neki antipatriotski čin, jer treba da odeš, na primer, u Matarušku banju, ili još bolje da ostaneš kod kuće i uplatiš u budžet to što si mislio da potrošiš na moru. Vi dakle vidite čoveka koji nije izašao iz te kolektivističke matrice, jer nezamislivo je da političar građanima čiji je službenik određuje, makar i u formi apela, šta će oni da rade sa svojim privatnim novcem i privatnim vremenom. Vidite čoveka koji kaže da mu više nije Šešelj, već Veber noćna lektira, ali vidite da iza te pokorice još stoji Šešelj, samo što je on sada umotan u ekonomski celofan.“ Teofil Pančić