Južni tok i Ukrajina

Problemi koje Evropska komisija ima sa Gaspromom i drugima koji ulažu u Južni tok su isključivo komercijalne prirode. Pod komercijalnim mislim na trgovačke interese na strani investitora i trgovačke politike na strani regulatora, dakle Komisije. Nikakvi geostrateški ciljevi, šta god da je to, ne igraju nikakvu ulogu.

Štaviše, strane u sporu su u potpunosti svesne toga, a takođe i većina drugih koji u tome vide svoj interes ili samo komentarišu za novine ili za istraživačke ustanove. Obema stranama je, uostalom, u najvećem interesu da probleme odrede kao komercijalne, jer nema nikakve sumnje da postoje obostrani interesi da se čitav posao normalno odvija i pozitivno okonča. Ukoliko ima onih koji komentarišu kako je Južni tok geostrateška intervencija od koje se Evropska unija brani, tu je reč ili o neznanju ili o promašenoj temi. Ovo drugo je karakteristično za sve one koji u svemu vide geostrategiju, šta god da je to u savremenoj evropskoj politici.

O kom sukobu interesa je reč? Najpre valja uočiti da su sukobi između poslovnih i interesa regulatora uobičajeni, osim ukoliko ovi drugi rade za ove prve. Zašto? Zato što ulagači imaju za cilj da ostvare što je moguće veći profit, a monopolski položaj bi tome svakako pomogao, dok bi regulatori trebalo da se rukovode interesima potrošača kojima će najbolje služiti konkurentska tržišta. U ovim poslednjim će proizvođači imati sužene mogućnosti manipulacije cenama, što se drukčije kaže da neće niko imati odlučujuću moć na određivanje cene robe koja se prodaje, već će je utvrditi tržište. To bi trebalo da obezbedi efikasnije korišćenje resursa, a i veću dobrobit potrošačima.

Otuda i sukob. Jasno je da je ulagačima u interesu da im je rizik da će ostvariti profit manji, što mogu da postignu ako nemaju konkurenciju s kojom bi trebalo da ga dele, dok je u interesu drugih ulagača da im regulatori obezbede pristup tržištu, a potrošača da na njemu vlada što je moguće veća konkurencija. Tako da je sukob Evropske komisije, koja je regulator, i konzorcijuma oko Gasproma, koji je investitor, predvidljiv pa je neophodno da se njihovi različiti interesi usklade. Sukob je komercijalni, jer Evropska komisija ima odgovarajuću trgovačku politiku, a Gasprom ima interes da koliko je moguće više iskoristi činjenicu da ulaže u prirodni monopol. Mogli bi ulagači da kažu potencijalnim konkurentima da ako žele da zarade izgrade sopstveni gasovod, ali time bi se samo veoma jasno istakla činjenica da je reč o prirodnom monopolu. Koji bi, poređenja radi, imao smisla kao i predlog da se konkurencija transportnih preduzeća odvija tako što bi svako ulagao u sopstveni autoput ili železnicu?

Spor je, dakle, oko pristupa gasovodu, a ne oko ulaganja u njega i oko njegove izgradnje. I nije oko toga treba li investitori na njemu da zarade, pa i distribucijom i prodajom. Već da i svi drugi trgovci mogu da zarađuju korišćenjem tog gasovoda, uz odgovarajuću naknadu. To bi trebalo da je u interesu i svih nacionalnih regulatora, pa i onog u Rusiji, jer bi i druga preduzeća iz te zemlje, a ne samo Gasprom, mogla da se bave distribucijom i prodajom gasa. No, ako pojedine države, iz političkih ili drugih razloga, nisu sklone da regulišu to tržište u interesu potrošača, tu je Evropska komisija. Zapravo, zemlje članice Evropske unije su bile dovoljno dalekovide da uspostave zajedničko tržište upravo kako bi mogle da zaštite sopstvene potrošače, a i proizvođače, od samih sebe. U kojoj meri će Komisija biti uspešna, to je drugo pitanje. U tim stvarima se obično dođe do određenog kompromisa, pa bi to trebalo očekivati i ovog puta.

To da li će ili neće nema nikakve neposredne veze sa onim što se trenutno događa u Ukrajini. Problemi sa Južnim tokom poznati od su samog početka i potreba da se razreše će biti sve aktuelnija kako izgradnja bude odmicala. Posredno, problem je isti. Rusija ceni da joj je lakše da ostvari svoje interese u Ukrajini ukoliko bi s njom pregovarala, a ne sa Evropskom komisijom. To bi mogao biti jedan razlog što je došlo do prilično grubog pritiska na ukrajinske vlasti, čija je opet odluka da odustane od ugovora o slobodnoj trgovini sa Evropskom unijom izazvala predvidljive političke i socijalne sukobe. Ishod će verovatno biti sličan onima do kojih je dolazilo posle sličnih protesta u prošlosti. Što, naravno, ne može a da ne košta građane te zemlje.

Sa istim se problemom suočavaju i druge zemlje, a i Srbija. Predstavnik ruskih vlasti je rekao u srpskoj skupštini isto što se govori i ukrajinskim vlastima i javnosti – da moraju da naprave izbor. Inače slede ekonomske sankcije i drugi politički problemi. Na tom primeru se vidi korist od Evropske komisije, čak ako je, da se tako izrazim, negativna. Mnoge zemlje vide u Uniji zaštitu od upravo takvog ponašanja, koje je u prošlosti bilo karakteristično i za mnoge zemlje, one veće, koje su sada članice te Unije. Teže je pritiskati i pretiti ako se pregovara sa Komisijom, jer je to očigledno besmisleno pošto nikakva geostrateška tema ne može da dođe na dnevni red, nego sa jednom ili drugom velikom i arogantnom zemljom. To je nekako i razlog što mnogi u Ukrajini teže da uspostave čvršće veze sa Evropskom unijom, a vlasti u Srbiji bi trebalo da vide svoj interes u regulatornoj politici Komisije.

Novi magazin, 16.12.2013.

Peščanik.net, 16.12.2013.