Svako rešenje koje podrazumeva da svi, ili makar većina ljudi uradi nešto, niti je dobro niti je rešenje. Rešenje za promenu sistema u kome živimo podrazumeva da svi koji su protiv trenutnog režima izađu na predstojeće izbore i glasaju za studentsku listu. To rešenje takođe podrazumeva da će svi koji su na toj studentskoj listi, prihvatiti da budu deo oročene vlade čiji bi jedini zadatak bio da obezbede adekvatne uslove za demokratske izbore. Očekivanje je da bi na tim, demokratskim izborima, pobedile prave demokratske snage. Kad bi svi ljudi u Srbiji…
Dosta se govori o tome koliko smo se kao društvo promenili zahvaljujući studentskim protestima. Postali smo solidarniji, oslobodili se straha, društveno i politički se angažovali. Međutim, nešto mi nije davalo mira, pa sam odlučila da proverim kakvo smo društvo bili pre godinu dana. U leto 2024. imali smo proteste protiv iskopavanja litijuma. U Loznici je 28. juna prošle godine održan Svelitijumski sabor, o kome sam i sama pisala. Sve što sam tada primetila – ograđivanje od politike i (opozicionih) političara, duboka podela društva, nekritičko prihvatanje „naših“, koketiranje sa nacionalizmom – primećujem i sada. Tada sam primetila da Srbija nije na dovoljnom nivou razvoja čak ni da postavi određena pitanja. Sada sam još ubeđenija u to.
Kao društvo nismo sposobni da načinimo korak koji nas izvodi iz začaranog kruga. Uzmimo kao primer naš večiti problem – potraga za vođom koji će nas osloboditi i uvesti u savremeni svet. Koliko je bilo javnih ličnosti koje bi svojim smislenim izjavama privukle pažnju, da bi ubrzo bili pozvani da „povedu opoziciju“. Početak studentskih protesta doneo nam je nešto sasvim novo. Ignorisanje predsednika skoro svih građana i građanki, kao i grupno delovanje, bez isticanja pojedinaca i pojedinki, uneli su svežinu i probudili nadu. Može i bez vođe, možemo i moramo mi sami. Najlogičniji sledeći korak je morao da bude prepoznavanje uloge predstavnika u predstavničkoj demokratiji. Na izborima ne biramo vođu, biramo predstavnike. Sa tim predstavnicima postižemo dogovor. Oni nama izlože svoj politički program, mi taj program podržimo na izborima. Ukoliko naši predstavnici ne poštuju dogovor, kaznimo ih na narednim izborima. Mi pak ne pravimo taj korak. Zaustavljamo se, vraćamo se korak unazad i proglašavamo kolektivni entitet – studente, za novog vođu. Pošto su oni naši, ništa što urade ne sme se dovesti u pitanje.
Najava novog talasa protesta od septembra takođe nas drži u začaranom krugu. Kad bi svi ljudi u Srbiji stali makar na jedan dan… Da parafraziram, na generalni štrajk se ne poziva, generalni štrajk se organizuje. Pregovara se sa sindikatima, sa radnicima i radnicama, proverava se ko koliko ko može da uloži i koliko može da rizikuje. Od septembra se sigurno očekuju novi protesti prosvetnih radnika. Da li se ponovo od njih očekuje da budu okosnica tih protesta? Šta može da im se ponudi zauzvrat? Osim aplauza. Šta može da se očekuje od novog talasa protesta? Imali smo dugotrajne, masovne, mirne proteste. Cilj nije postignut. Protesti su morali da prerastu u nešto drugo, morali su da evoluiraju.
Pre no što se čitalac pobuni i uleti sa „ovo nije sprint, ovo je maraton“, moramo da budemo svesni da vreme nije na našoj strani. Možemo da tvrdimo da je „kraj kada mi kažemo da je kraj“, ali lako može da se desi da nas kraj iznenadi. Jer rešenje koje se nudi, nije rešenje. Ne može se očekivati da će svi ljudi u Srbiji uraditi bilo šta. Novi talas protesta koji je u najavi, više liči na jurenje osećaja koji smo imali početkom studentskih protesta, a ne na plan akcije. Studentska lista nije plan akcije – to je uverenje da će se sve rešiti onog trenutka kada svi ljudi u Srbiji…
Srbija nije zrelo društvo. Srbija nije zdravo društvo. Možda bi najbolje bilo da nam neko na prevaru da lek, jer sami odbijamo da ga uzmemo.
Peščanik.net, 13.08.2025.
NADSTREŠNICA