Da li je iskopavanje litijuma moguće na bezbedan način? Da li je moguće doći do litijuma bez ugrožavanja životne sredine? Postoje dve škole mišljenja. Prva tvrdi da nije, i druga, često plaćena od strane kompanija koje se bave iskopavanjem litijuma, koja tvrdi da jeste. Da li je u Srbiji iskopavanje litijuma moguće na bezbedan način? Skoro sigurno da nije, i za to postoje bar dva razloga. Srbija, kao društvo, nije sposobna da obezbedi opsežnu, argumentovanu raspravu na tu temu. Drugi, dramatičniji razlog je da Srbija kao država nije sposobna da obezbedi bezbedno iskopavanje litijuma.
Uspeh politike Aleksandra Vučića ogleda se u oba razloga. I to je uspeh politike koju on vodi od samog početka svog političkog delovanja i koji je u poslednjoj deceniji doživeo samo blage kozmetičke promene. Politički apatično i nepismeno društvo je glavni preduslov za nesmetano uvođenje apsolutne vlasti jednog čoveka, odnosno jedne partije. Podozrenje prema političkim partijama kao takvim, kao akterima političkog života, podgreva se neprestanim podsećanjima da „oni“, bilo da su u pitanju „bivši“, „žuti“ „strani plaćenici“, samo žele da se dokopaju vlasti kako bi seli u fotelje, praznili državnu kasu i punili svoje džepove. Ali se predsednik skoro svih građana i građanki Srbije ne zaustavlja tu. Čak i članove svoje partije proziva za zloupotrebu vlasti. Pa onda kao uklanja škart iz svojih redova, a u stvari ih samo raspoređuje na manje vidljiva mesta. Članstvo svoje stranke koristi i kako bi sebe promovisao kao jedinog dostojnog narodnog poverenja. „Niko za vas ne bi glasao da nije mene“ otvoreno im kaže. Politika je toliko prljava rabota da narod ne treba ni da se bavi time. On je spreman da se žrtvuje, jer je njegova ljubav prema Srbiji veća i od potrebe da se zaštiti od te prljavštine.
Kada smo već kod naroda, teško je tačno odrediti trenutak kada smo u političkim govorima i beskrajnim obraćanjima predsednika skoro svih građana i građanki Srbiji, svi postali narod. Narod ne učestvuje u političkom životu. Građani i građanke učestvuju. Mi to više nismo. Mi smo sada narod, a on je naš vođa.
Odvajanje građanki i građana Srbije od politike je uspešno sprovedeno. Glavne poruke skorašnjih protesta mogu se podvesti pod – ovo nisu politički protesti, ovo su građanski protesti. Međutim, gde je građanski protest, tu je i politika, samo što je kod nas to sramota reći. Jer je politika prljava rabota. Protest protiv Rio Tinta u Loznici, simbolički održan 28. juna – na najsvetiji i najbolniji srpski dan, kako je rečeno – ponovo je građane i građanke preveo u narod. Prozivana je EU, Nemačka i nevladine organizacije. Zbijaju se redovi. Radi se isto što Vučić radi na Svesrpskom saboru.
Duboka podela koja u Srbiji postoji – na nas i na njih – ne ostavlja prostora za smislenu raspravu. Ako je neko naš, mora biti besprekoran, odnosno, sve što naš radi, koliko god da je upitno, postaje besprekorno čisto i braniće se do poslednjeg atoma snage. Ako je neko njihov, ništa što radi ne valja. Ovo je postignuto sistematičnim uništavanjem obrazovanja, uništavanjem kritičkog mišljenja, promovisanjem teoretičara zavera.
Rasprava o iskopavanju litijuma, u društvu građana i građanki, morala se voditi na više nivoa. Na ekspertskom nivou, na kome bi učestvovali nezavisni eksperti iz oblasti rudarstva, zaštite životne sredine, ali i ekonomije. Eksperti koji bi uzeli u obzir i činjenicu da se sve više radi na pronalaženju alternativa litijum-jonskim baterijama, upravo zbog negativnog uticaja na životnu sredinu. Budućnost litijuma je skoro izvesno ograničena, i pitanje je koliko je isplativo ulagati u nju ukoliko ona iza sebe ostavi pustoš. Ali ja to ne mogu da znam, nisam ekspertkinja, a nisam ni bila u prilici da saslušam eksperte. Mogla sam da čujem samo jednog čoveka, koji ni sam nije ekspert u toj oblasti.
Recimo da smo kao društvo sposobni da organizujemo raspravu na temu iskopavanja litijuma, da saslušamo argumente, da imamo eksperte, i dovedemo relevantne ljude koji su uz to spremni i da nam to objasne i zaključke prevedu na jezik prosečnog građanina i građanke i odlučimo da je iskopavanje litijuma u Srbiji dobra odluka. Kao država, mi nismo sposobni da to sprovedemo kako treba. To nam je rekao i predsednik skoro svih građana i građanki Srbije: „Dok nam Nemci (zainteresovani za proizvodnju litijumskih baterija za automobilsku industriju; prim.aut.) ne budu garantovali da će reke i planine biti čiste i da će odlaganje za deponiju biti u skladu sa najvišim evropskim standardima, nećemo ni da pokušavamo, ni da počinjemo.“ Možda sam ja blesava, ali nekako živim u ubeđenju da je za stanje reka i planina u jednoj državi odgovorna Vlada te države. Vlada države donosi propise i zakone vezane za fabrike koje se otvaraju u toj državi, i stara se da se ti propisi i zakoni poštuju. Valjda bi ta rečenica trebalo da glasi ovako – „Dok nam Nemci ne budu garantovali da će poslovati u skladu sa strogim propisima i zakonima koji se tiču zaštite životne sredine i odlaganja otpada, a koji su na snazi u državi Srbiji (ili će biti doneti), i koji su u skladu sa najvišim evropskim standardima, nećemo ni da pokušavamo, ni da počinjemo. A ukoliko započnemo taj projekat i ne budu poštovali naše stroge propise i zakone, biće kažnjeni velikim kaznama i primorani da snose troškove saniranja posledica.“
Kao država koja se prema izveštaju međunarodne nevladine organizacije Transparency International prema nivou korupcije nalazi na 104. mestu (od 180 zemalja), Srbija definitivno nije u stanju da se uhvati u koštac sa kompanijom kao što je Rio Tinto. Multinacionalna kompanija, optuživana za izazivanje građanskih ratova, korupciju, rasizam, seksualno zlostavljanje, bez problema će u Srbiji potkupiti eksperte, ekspertkinje i članove i članice Vlade koji će podržati njen projekat.
Da li je iskopavanje litijuma moguće na bezbedan način? Da li je moguće doći do litijuma bez ugrožavanja životne sredine? Država Srbije i društvo Srbije još uvek nisu na nivou razvoja čak ni da postavljaju ta pitanja.
Peščanik.net, 06.07.2024.
EKOLOGIJALITIJUM
