Oni koji su ostali umiru, oni koji su otišli vraćaju se ovdje da umru
S ljubavlju, Remziji Suljić
Kada sam došla, morala sam sve zaboraviti, ono što sam nekada bila. Izbrisati prošli život. Bežanje je trajalo oko sedam dana, uzela sam samo tašnu i nešto odeće što može poslužiti za prve dane… Dolazak u Berlin je bio strašan: tek tada je sve postalo tesno. Svet je postao tesan.
Prijem izbeglih ljudi iz Jugoslavije razbijene ratovima bio je u potpunosti sveden na birokratski proces. Skupljeni u gomile, ljudi bi bivali smeštani u prijemne centre. Dani su se merili čekanjem na najpre višednevne vize, a zatim na odluke o statusu kojim bi bili „tolerisani“ (tzv. Duldung). Biti tolerisan značilo je biti redovno proveravan. Iznenadni dolasci policije tokom noći činili su deo života. Birokratski pogled nije video preživele, godinama traumatizovane izolacijom u ratnoj zoni, izmučene glađu, bukom pucnjave i vojničkih povika, nepreglednim smrtima i nestajanjima voljenih.
Godina 2020. čini prelom u našem pamćenju. Većina je doživela izvesni vid izolacije. Nesigurnost je okovala svakodnevicu. Za neke od nas koji smo još uvek privilegovani životom u svetu bez oružanih napada, sa krovom nad glavom i obrokom na stolu, izolacija je značila izmenu poslovnog prostora i ritma obaveza, privremene rastanke i otkazana putovanja. Dok ovo pišem, okružena jesenjim mirom grada koji usklađuje korak sa novim merama zdravstvene zaštite, jer broj obolelih od Covida-19 raste, dok pokušavam pronaći reči o Remziji, Srebrenici i nedavno izvedenoj predstavi Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo, u ovom najtananijem trenutku negde pada granata, raspada se kuća, neko istrčava u potrazi za zaklonom, neko biva teško ranjen, bol raskida telo, zemlja se rastavlja i nečiji život zamire…
Rečju, niz života se odvija u užasu u ovom trenutku mog pisanja i vašeg čitanja. O toj istovremenosti života pisao je George Steiner pitajući se šta se dešavalo širom Poljske 40-ih godina prošlog veka, gde su uporedo postojali svakodnevica ljudi i koncentracioni logori. Istim pitanjem bili su zaokupljeni Sidney Bernstein i Alfred Hitchcock kada su 1945. montirali video zapise američke i britanske vojske nastale po ulasku u koncentracione logore Bergen-Belsen, Dachau, Auschwitz i Ebensee, oblikujući ih u edukativni dokumentarac za Nemce (videti članak na nemačkom Night Will Fall – Hitchkocks Lehrfilm für die Deutschen). Film je izašao pred publiku gotovo 70 godina kasnije zahvaljujući novom poduhvatu Noć će pasti u režiji Andréa Singera. Sličnim rečima je Claude Lanzmann opisao svoj višesatni film Shoah: da on briše distancu između prošlosti i sadašnjosti.
Živeo sam prošlost u sadašnjosti, objašnjava Lanzmann.
Kada pokušavam dozvati u sećanje jul 1995. sve je neprozirno. Iskrsavaju prizori leta sa svim ustaljenim ritmovima i nedaćama koje su proizlazile iz haosa stvorenog poludiktatorskom državom. Leto je značilo raspust. Iako udaljeni svega nekoliko sati, u našoj stvarnosti Srebrenica nije postojala. Jedino čega se sećam jesu večernji izveštaji RTS-a o stradalima „na srpskoj strani“.
Tokom godina okupacije Srebrenice život mnogih u Beogradu tekao je normalno. Nemajući kod koga da se skloni sa druge strane granice udaljene samo 15 minuta, Remzija je ostala u Srebrenici. Plavi šlemovi UN-a su intenzivirali i pogoršali okupaciju. Lice napadača se nije uvek moglo razaznati: ko sa kim sarađuje, ko kome odaje skrovište i gde će sačekati uperena cev nakon što bi helikopteri bacali pakete hrane, a izgladneli ljudi trčali, hvatali, skupljali, zatim nosili ranjenima. U jednom takvom trenutku Remzija se našla pred uperenom cevi. Srećom, budući onižeg rasta, metak nije oštetio vitalne organe. U kući koju sam posetila prvih dana proleća pre nekoliko godina, Remzija je bila negovana od svojih preživelih prijatelja. Živim prošlost u sadašnjosti, rečima Lanzmanna. Prostor koji me je primio toplom dobrodošlicom, bio je isti onaj koji je dočekivao ranjenike. Uprkos proznim, poetskim ili filmskim iskustvima, da li možemo to zamisliti, mi koji to nismo doživeli? Beograd-Srebrenica ili Tel Aviv-Gaza samo su isečci istovremenosti različitih života, međusobno udaljenih, nepojmljivih, izgleda nikada prevodivih.
Ono što je ostalo od Srebrenice jesu godišnji komemorativni skupovi. Zato predstava Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo pita da li će se samo 11. jula istaći cvijet Srebrenice i zaboraviti da Srebreničani i dalje žive u kolektivnim smeštajima. Kada noć pada, najpre ulazi u brojne ispucale kuće. Prozori što se tokom dana naziru u tragovima kroz prepukla stakla bivaju progutani mrakom. Oni koji su ostali umiru, oni koji su otišli vraćaju se ovdje da umru.
Predstava Zlatka Pakovića je uznemirila ljude, ne samo žalošću usled strašne stvarnosti, već usled nemogućnosti da se ona porekne. U teoriji pripovedanja se već dugi niz godina koristi koncept mogućih svetova. Od Kripkea preko Doležela, pa sve do Marie-Laure Ryan i Shlomith Rimmon-Kenan, mogući svetovi postoje u sferama želje, nade, kajanja ili negacije. Oni popunjavaju pukotine u stvarnosti. Tako jedan stvaran svet, gde su stvari takve kakve jesu, i drugačiji svetovi, gde bi sve moglo ili je moglo biti drugačije a nije, stoje uporedo. Mogući svet dopušta zamisao u kojoj genocid nije izvršen. Da li se može zamisliti akcija u kojoj se dnevno ubija više hiljada ljudi? Koliko je moralo biti onih koji su okupljali žrtve na gomilu, koliko njih je povuklo oroz? Koliko puta? Zamislite osobu ili grupu koja zauzima položaj i 10, 20, 100 puta nišani i puca. Predeo postoji samo kao zvuk usled metaka, vrisaka, povika vojnika, bezbrojnih glasnih izdisaja. U tim danima je Remzija krenula put Berlina.
Gde je odgovornost? Čija je krivica?
Rečima Pakovića, zločinci su većinom u zatvoru, „ali oni koji su inspirisani zločinom, akademici, pesnici, besednici zločina, kako ja to u predstavi kažem, oni su i dalje najugledniji građani u ovom društvu… Oni žele da podele vlastitu krivicu, i to je ono što se nameće ljudima, da se ne bi priznao genocid u Srebrenici… Najvažnije je da se u krivicu uvuku nedužni“.1 Krivica je nepodnošljiva. Živeti u njenoj senci jeste živeti na ivici neizdrživosti. Paković upućuje na ovaj trenutak koji je u osnovi sukoba pamćenja: vlast Srbije i kulturna elita sugerišu: Ne, genocid se nije desio, i mi nismo krivi.
Jednostavno je shvatiti ovaj mehanizam – teorije zavere već vekovima ispredaju uporedne svetove koji su iznedrili tokove rasizma/antisemitizma/islamofobije. To je onaj svet koji dolazi nakon istine. Konstruktivisti se možda neće složiti opominjući ovaj tekst na subjektivnost i fragmentarnost doživljaja.
Kao i u slučaju Lanzmanna, pozorište Pakovića briše vreme i, nadajući se, poziva na sveprisutno sećanje i odgovornost prema stradalima. Međutim, ovaj poziv odvija se kao pobuna, kako piše Saša Ilić. Ulazeći u nepovredivu sferu ćutanja, umetnost neumitno postaje radikalna. Rečima Pakovića, pozorište biva direktna intervencija u stvarnost. Zastava države Srbije u predstavi je „ispisana imenima svih ubijenih u Srebrenici, sa njihovom godinom i datumom rođenja“. Ovaj trenutak je blizak terapeutskom umetničkom projektu koji je umetnica iz Švajcarske, Anna Brägger, pokrenula sa izbeglim ženama u Berlinu. Usled nemogućnosti da ožale voljene ubijene i nestale, žene su vezle maramice sa njihovim imenima. Među njima se našla i Remzija čiji su vezovi prevodili stradale u cveće, kako mi je objasnila 2017. kada se komemorativni zid sačinjen od tih maramica našao u Muzeju evropskih kultura u Berlinu.
Utisnuti u zastavu imena stradalih uistinu znači podsetiti i prozvati odgovornu instituciju. Međutim, predstava ne proziva ljude, već nas liturgijski želi okupiti u zajednicu pod-sećanja. Paković objašnjava kako gledalište učestvuje u stvarnom događaju koji menja stvarnost. Vučić se poklanja senima žrtava. Prepoznajemo svet u kome je institucionalno istorijska i kulturna odgovornost prema stradalima moguća. Svojom odlukom da sebe prevedu u uloge, glumci intervenišu u našu stvarnost i pokazuju „društvo kakvo bi moglo da bude, iako je to malo verovatno“.
Uprkos maloj verovatnoći ili nemogućnosti, postoji nada. Otuda mogući svet predstave Srebrenica. Kad mi ubijeni ustanemo. Iako bi se naslov mogao tumačiti u jeziku utvarologije u kome prošlost i mrtvi proganjaju žive, dozvoliću interpretaciju da su posredi živi koji skrivenim nemirom prizivaju saborno sećanje na mrtve.
Kao kod Selimovića, ovi redovi izbijaju kao zapisana muka razgovora sa sobom, kao zapis moj o meni, u koji prodiru razni životi i prostori van prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Prostori kojima su tekla naša detinjstva ostavili su nikada izbrisive tragove svog i tuđeg bola. Hariz Halilović piše: previše boli, premalo riječi. Previše imena. Premalo vremena. Previše mezarja. Srebrenica se ne može opisati.2
Previše je lako uperiti prstom na negativce. Ovaj esej je svestan sigurnosti sopstvenog udaljenog položaja koji može skliznuti u osuđujuće iščitavanje događaja. Jedan ne tako davni dragi razgovor sa prijateljem, istraživačem koncentracionih logora tokom Drugom svetskog rata, skrenuo je pažnju na ovu zamku u koju analiza može upasti. Posmatračka akademska, umetnička ili uopšteno društvena analiza zaista može nositi nešto osuđujuće. Međutim, jedan drugi impuls rađa ovaj monološki razgovor čije obrise nazirem u Pakovićevom izrazu, ako smem još jednom dozvoliti ličnu interpretaciju, a to je želja da se zajednica ne prevodi u naciju, religiju i istoriju, već u čoveka i svet bez genocida. U bilo kom okviru, odakle god potekli, rečima umetnika „mi moramo prekoračiti ovo postojeće. Možemo stvari promeniti. Počnimo govoriti istinu“.
Autorka živi i radi u Berlinu.
Peščanik.net, 17.10.2020.
Srodni linkovi:
Branislav Jakovljević – Drama oslobađanja
Saša Ilić – Srebrenički tabu i kulturna elita
SREBRENICA