Kada preći na evro

Sve zemlje članice Evropske unije dužne su da pristupe monetarnoj uniji, što će reći da pređu na evro. Izuzetak je Velika Britanija i, na drugi način, Danska. Ova obaveza nije vremenski određena, to jest na zemlji članici Evropske unije je da izabere brzinu kojom će svoj novac zameniti evrom. Slovenija je, na primer, smatrala da je potrebno da to uradi što je brže moguće, a slično je postupila i Slovačka, a sada i Estonija. Neke druge zemlje su najavljivale da će slediti isti put, ali su se naknadno počele predomišljati. U ovom času se više razmišlja o tome da li će neke zemlje biti primorane da napuste monetarnu uniju, a manje se prave pripreme za prijem novih članova. Zašto?

U trenutku stvaranja evropske monetarne unije, motiv jednog broja zemalja je bio da konačno obezbede stabilnost cena i da ne moraju da se suočavaju sa problemima održivosti režima i politike tečaja, bilo da je on bio fleksibilan ili fiksiran za nemačku marku. Druge opet zemlje su u monetarnoj uniji videle šansu da značajno smanje troškove kreditiranja, bilo da je reč o državnim obveznicama ili o finansiranju korporacija i domaćinstava. Tako su mnoge zemlje koje se sada suočavaju sa visokim privatnim i javnim dugovima mogle pristupanjem zoni evra da po značajno nižim kamatama refinansiraju svoje obaveze. Naravno, kasnije su uzele i nove kredite jer su bili značajno jeftiniji.

Slični motivi je trebalo da podstaknu i druge zemlje koje su se učlanjivale u Evropsku uniju da teže pristupanju i monetarnoj uniji. U vreme stvaranja evra, argumenti su iznošeni kako bi i Velikoj Britaniji bilo bolje da se odrekne funte i pređe na evro, jer su kamatne stope na pozajmice u funtama bile više od onih na nemačke marke, pa se očekivalo da će tako biti i sa troškovima zaduživanja u evrima, što se pokazalo kao tačno. Jasno je, ako se očekuje veći i jevtiniji pristup novcu, da bi to trebalo i da podstakne privredni rast i zapošljavanje i poboljšanje standarda i tako redom.

Evropska unija je ustanovila kriterije za pristup monetarnoj uniji, koji su generalno bili izvedeni iz teorije o optimalnoj monetarnoj zoni. Zemlje moraju, pre učlanjenja, da ispune ove uslove, koji se nazivaju Maastrichtskim, i da tako obezbede potreban stepen harmonizacije u čitavoj monetarnoj uniji. Uslovi su opšte poznati: javni dug manji do 60% bruto domaćeg proizvoda (BDP), fiskalni deficit najviše 3% BDPa, stopa inflacije koja nije veća od 1,5 procentnih poena u odnosu na prosek triju zemalja u EU sa najnižom stopom inflacije i sličan uslov na visinu kamatne stope na dugoročne državne obveznice. Uz to, tražilo se da se kontinuirano prate indikatori spoljašnje i unutrašnje neravnoteže, pre svega onih koji ukazuju na promene u konkurentnosti pojedinih zemalja, recimo po tome kako se menjaju jedinični troškovi rada. Usled toga, Evropska komisija publikuje izveštaje o konkurentnosti u EU i evro zoni, mada se njima nisu ustanovljavali uslovi koje bi zemlje članice trebalo da ispunjavaju.

Ovi kriteriji i uslovi se oslanjaju na teoriju o optimalnoj monetarnoj zoni u tom smislu što uvažavaju saznanje da se odnos konkurentnosti pojedinih zemalja članica može promeniti ukoliko se, uprošćeno rečeno, ne pazi na to da li neki troškovi rastu prebrzo ili se povećava prekomerno određena tražnja. Da bi se videlo na šta se misli, valja zapaziti da je, uprošćeno rečeno, rast plata koji nije pokriven produktivnošću isto što i apresijacija kursa. Kako više ne postoji sopstveni novac, ne postoji ni nominalni kurs (koliko kuna za evro), ali postoji realan tečaj izražen u troškovima rada. Ako ti troškovi rastu u odnosu na troškove u drugim zemljama članicama monetarne unije, uspostaviće se neravnoteže u međusobnoj razmeni, koje će se ogledati u porastu međusobnih dugovanja. Ovi će dugovi utoliko brže rasti ukoliko su kamatne stope niske, što će konačno dovesti do prezaduženosti. To bi moglo da se koriguje promenom kursa, devalvacijom ili revalvacijom, ali to u monetarnoj uniji nije moguće.

Do slične erozije konkurentnosti se može doći ukoliko se suviše podstiče domaća tražnja javnom potrošnjom. Usled toga se smatraju važnim ti uslovi o javnom dugu i fiskalnom deficitu. Uz to, ako se obezbede niska inflacija i niske kamatne stope na dugoročne državne obveznice, što bi trebalo da ukazuje na to da postoje dugoročno niska inflatorna očekivanja, monetrana unija bi trebalo da obezbedi sve prednosti efikasnog finansijskog tržišta uz uklanjanje rizika koje donose inflacija i nestabilnost ili neodrživost kursa.

U ovom času, Evropska unija je dodatno precizirala i fiskalne uslove i uslove konkurentnosti. Onim što se naziva fiskalnim ugovorom, zemlje članice, njih 25 od 27, su preuzele obavezu da smanje javne dugove na nivo od 60% od BDP po sasvim određenom postupku razduživanja ili da vode politiku uravnoteženih budžeta uz eventualne male dozvoljene (strukturne) fiskalne deficite od 0,5% ili najviše 1% BDPa (ovo drugo ako imaju javni dug manji od 60% BDP). Uz to, usvojen je sistem indikatora unutrašnje i spoljašnje stabilnosti kojima se upozoravaju zemlje da su prešle jedan ili drugi prag održivosti. Ovi se sada indikatori ne odnose samo na javne, već i na privatne dugove i na eksterne deficite i na stanje na tržištu rada (stopa nezaposlenosti). Sam pak fiskalni ugovor su zemlje članice dužne da ozakone ili čak da unesu u svoje ustave.

Ideja kod pristupanja monetarnoj uniji je uvek ista: time se ponašanje koje je u neskladu sa članstvom u toj uniji čini preskupim. Ukoliko sam pristup uniji nije dovoljan, onda bi obaveze preuzete prema fiskalnom ugovoru ili prema kriterijumima konkurentnosti i održivosti unutrašnje i spoljašnje ravnoteže trebalo da disciplinuju državu, poslodavce, banke, zaposlene i sve koji bi mogli da dovedu do gubitka konkurentnosti i tako do jedne ili druge finansijske krize – bilo krize banaka ili krize javnog duga.

Ovo bi trebalo da je posebno privlačno javnosti u zemljama koje nisu u stanju da obezbede da rast plata prati produktivnost ili ne mogu da obuzdaju javnu potrošnju ili ne mogu da suzbiju inflaciju samostalnom monetarnom politikom, uz recimo fleksibilan tečaj. Te bi zemlje trebalo da budu zainteresovane da pristupe monetarnoj uniji što je pre moguće, jer pored stabilnosti obezbeđuju i jevtinije finansiranje, kao što je već rečeno. Jednom, pak, kada su unutar monetarne unije, eventualno ponašanje koje bi teralo na to da se ona napusti bi trebalo da bude sasvim nepoželjno, usled veoma visokih troškova kolapsa finasijskog sistema i veoma realnih izgleda da privreda padne u recesiju ili čak u depresiju. A onda na to dođu i politički i socijalni nemiri i nestabilnost – sve bi to trebalo da obezbedi makroekonomsku stabilnost, to jest ponašanje koje je u skladu sa njom, a koju privredne vlasti te zemlje ne mogu same da obezbede.

To je uglavnom argumentacija da se pristupi evro zoni što je pre moguće. Kako u tom smislu stoje stvari sa Hrvatskom? Jasno je da će ona biti obavezna da se pridruži evropskoj monetarnoj uniji, kao i sve druge članice EU. Takođe je jasno da je Hrvatska narodna banka vodila politiku koja je prilično jasno imala za cilj zamenu domaćeg novca evrom što je pre moguće. Usled toga se nije ulagao neki naročiti napor da se smanji stepen evroizacije u finansijskom i uopšte privrednom sistemu. Po udelu štednje u evrima i po udelu kredita u evrima, malo je zemalja koje se mogu takmičiti sa Hrvatskom. Ovde je važno reći zašto je tako.

Najčešće se iznosi argument da je to posledica nepoverenja u sopstveni novac i domaći bankarski sistem usled iskustva sa visokom inflacijom u vreme raspada Jugoslavije i odmah posle uspostavljanja sopstvenog novca, sve do stabilizacije iz 1993, 1994. Jednom izgubljeno poverenje, ističe se, teško se ponovo stiče. Usle toga, centralna banka nema šta drugo da čini nego da se stara da tečaj bude stabilan, praktično fiksiran za evro, i da komunicira na taj i na druge načine da joj je cilj da što je moguće pre uvede zemlju u evropsku monetarnu uniju. To je, tako kako se predstavlja, politika iz nužde – pošto nije moguće obezbediti poverenje u sopstveni novac, najbolje je zameniti ga onim u kojem se i inače posluje što je pre moguće.

O ovome se objašnjenju može raspravljati, ali to ostavljam po strani. Šta se dodatno dobija prelaskom sa režima manje-više fiksnog tečaja na režim članstva u monetarnoj uniji? Upravo ono, smatra se, što se nije moglo obezbediti fiksnim kursom: kontrola rasta plata i dohodaka uopšte, disciplina javnih finansija i, uz to, smanjeni troškovi intervencije na tržištu stranim novcem, zarad čega je centralna banka prinuđena da drži značajne devizne rezerve, što donosi određene troškove.

Dakle, opravdanje za pristupanje evru jeste da će se time uvesti disciplina koju centralna banka i privredne vlasti uopšte ne mogu sami da uspostave. E sada, pitanje je zašto se u međuvremenu smanjio interes za pristupanje evropskoj monetarnoj uniji? Razlog je u tome što je postalo sasvim jasno da postojeći mehanizmi održavanja unutrašnjih i spoljašnjih ravnoteža u evro zoni i u Evropskoj uniji nisu efikasni. Kao što se vidi na primeru praktično svih zemalja članica EU i evro zone, prihvatanje pravila i ispunjavanje uslova nije dovoljno da disciplinuje ni politiku dohodaka ni finansijska tržišta, a ni javne finansije. Uz to, ako se izgubi konkurentnost, članstvo u monetarnoj uniji nameće veoma velike troškove prilagođavanja, jer je potrebno povećati konkurentnost smanjenjem plata i zaposlenosti.

Usled toga, zemlje kao što su Poljska ili Češka, ne žure sa učlanjenjem u monetarnu uniju. Jer, ukoliko dođe do promena u konkurentnosti, korekcija tečaja je mnogo jednostavniji način da se taj problem reši od smanjenja nominalnih plata i otpuštanja radnika. Pored toga, obezbeđuje se i efikasnija alokacija rizika, bar onih koji nastaju usled ponašanja fiskalnih vlasti, a i teraju monetarne vlasti da vode računa o inflaciji i povećava se interes za štednju u domaćem novcu. Naravno, sve to ne mora da bude izvodljivo fiskalnim i monetarnim vlastima, usled čega sopstveni novac može da bude izvor nestabilnosti i hronične inflacije i kolebljivog tečaja. Usled čega se, kao što sam rekao, čini privlačnim učlanjenje u monetarnu uniju.

Kada, dakle, preći na evro? Jedan primer koji se često daje jeste iskustvo Austrije sa fiksnim tečajem i potom sa lakim pristupanjem evropskoj monetarnoj uniji. Kako je bilo moguće gotovo dve decenije imati fiksni tečaj šilinga za nemačku marku i potom sa tim tečajem preći na evro? To je bilo moguće pre svega zbog toga što je postojala stabilna politika dohodaka, takozvano socijalno partnerstvo, i u dužem periodu i kontrola prekograničnih finansija. Cilj je bio da se ne dozvoli gubitak konkurentnosti u odnosu na Nemačku, jer je za marku fiksiran kurs šilinga.

Dakle, monetarnoj uniji bi trebalo pristupiti ne zato da bi ona disciplinovala one koji traže povećanje plata ni zato da bi se time uveo red u javne finansije ni zato da se obezbedi jevtin novac, ovo poslednje pogotovo zato što nije izvesno da će ga biti za periferne članice monetarne unije, već tek kada se obezbedi ta disciplina u politici dohodaka, u javnim finansijama i u finansijskom sistemu. Treba, kako se to nekada govorilo, ex ante ispuniti uslove koje propisuje teorija optimalnih monetarnih zona, a ne ex post. Jer, zapravo, članstvo u evro zoni se pokazalo kao način da se zemlje, koje nisu obezbedile potrebnu makroekonomsku ravnotežu i odgovarajuće ustanove koje je održavaju, zapravo oslobode kakve-takve discipline koju briga za sopstven novac, čak i ako je u režimu fiksnog tečaja nameće.

Kako stoje stvari u svim tim područjima, Hrvatska je još daleko od evropske monetarne unije.

 
Jutarnji list, 17.03.2012.

Peščanik.net, 17.03.2012.