- Peščanik - https://pescanik.net -

Kako je Novak Đoković postao Srbenda

Novak Đoković, foto: Carine06/Wikimedia Commons

Ako je verovati Đorđu Vukadinoviću, uredniku portala NSPM, Novak Đoković dugo nije hteo da shvati da ga Zapadnjaci ne vole zato što je Srbin i da, hteo-ne hteo, mora zajedno s njim, Vukadinovićem, i drugim Srbima da deli sudbinu jednog na Zapadu nevoljenog naroda. On je navodno godinama sebe uveravao da mu to što je Srbin nimalo ne smeta da svojim fenomenalnim sportskim uspesima zadivi i pridobije tenisku publiku širom sveta, uključujući i onu najprobirljiviju, na Zapadu. Verovao je da time što pokazuje da je on čovek širokih pogleda, da je podjednako i Srbin i Evropljanin i građanin sveta, doprinosi i ugledu svoje zemlje.

Ali odnedavno je Đokovićev odnos prema Zapadu naglavačke promenjen. Shvatio je da živi u zabludi, da ga zapadni svet nikad neće prihvatiti kao svoga, i čvrsto je prigrlio svoje ranije kosmpolitiskim iluzijama razblaženo srpstvo, postao pravi ljuti Srbenda. U članku „Nole i olimpijada – mnogo više od igre“ (Politika, 20. jul 2021), Đorđe Vukadinović je opisao i protumačio ovaj preobražaj, ovo nacionalno osvešćenje broja jedan svetskog tenisa.

Na početku je vreme zablude i frustracije. Dugo je Nole, kako autor članka zove Đokovića, uzalud pokušavao da na razne način odobrovolji i pridobije Zapadnjake. „Godinama je“, priča Vukadinović, „nastojao da omekša hladna srca anglosaksonske teniske publike“. I pri tom preterivao, radio stvari nedostojne Srbina koji drži do sebe, ponižavao se i ponašao kao klovn. Sa indignacijom Vukadinović nabraja šta je sve nesrećni Nole radio: „Šalio se i glupirao na svoj račun, jeo travu, zahvaljivao na podršci i kad su mu masovno zviždali, a kada bi mu organizatori pobrkali srpsku i hrvatsku himnu, nehajno govorio da je to isto“. Nije pridavao veliki značaj protiv njega uperenim „ispadima netrpeljivosti, pa i šovinizma… širom zapadnog sveta“. Trpeo je i ćutao Nole i kad bi ga vređali i kinjili, kao na Otvorenom prvenstvu SAD 2020. godine, kad su ga – seća se toga Vukadinović – „najstrašnije pokrali i ponizili prestrogom diskvalifikacijom“.

Dugo, predugo je to trajalo, sve dok Nole nije shvatio da je za jednog Srbina, makar i najboljeg i najfinijeg, srce Zapada zatvoreno. Iz reketa mu je došlo u glavu, da ga – kaže Vukadinović – „ne vole jer nije njihov, i još gore od toga – jer je svoj i naš“. Na kraju je Nole morao da prihvati surovu istinu da s njim i Zapadom stvari tako stoje, da tamo za njega ljubavi nema i da mu sami Zapadnjaci odavno to poručuju, a on – nezlobiv i dobronameran – nikako da shvati.

A kad je konačno to shvatio, burno je reagovao, u njemu se probudio uspavani nacionalni ponos i s njim srpski prkos, te se Nole Srbin kosmopolita i prijatelj Zapada premetnuo u Noleta tvrdog Srbina i ratnika protiv Zapada. Ovaj preobražaj svog junaka Vukadinović je sažeo u ovih nekoliko reči: „Rođen je da bude ’građanin sveta’ ili makar ’Jugosloven’. Oni su ga napravili ,Srbendom’“. Tako su stvari došle na svoje mesto i Nole je počeo da pakosnim Zapadnjacima, prema njemu oduvek neprijateljski raspoloženim, odgovara onako kako su zaslužili. „A i on im je, da se ne lažemo“, kaže Vukadinović, „uzvratio nekom vrstom analogne mržnje i prezira“.

Novi, nacionalno očvrsnuli Nole, Nole Srbenda odlučio je da učestvuje na Olimpijskim igrama u Tokiju. Onaj dojučerašnji, naivni kosmopolita Nole, verovatno ne bi. Na ovu njegovu odluku, objasnio je Vukadinović, „uticala je i jedna doza ne samo sportskog nego i ličnog i nacionalnog prkosa“. A čitalac ovog članka zaključiće da je i njegov autor zaslužan – možda i više od svih drugih – što je Nole ipak odlučio da ide u Tokio. Jer članak počinje citatom emotivnog, noleljubnog tvita kojim je Vukadinović apelovao na Đokovića da ne propusti Olimpijadu: „Dragi Nole, vidim da se kolebaš oko učešća na Olimpijskim igrama. Igra se bez publike. Ograničenja su velika i preterana. Radosti si nam već mnogo priuštio. Ipak, molim te da razmisliš još jednom. Tvoj odlazak na OI bio bi fantastičan gest i poruka. Ne mora uopšte medalja. Ti si naše zlato“.

Vukadinović je svoju influensersku zaslugu za Đokovićev odlazak u Tokio uvećao tako što je njegovu odluku da učestvuje na ovim OI proglasio velikom pobedom, štaviše većom od svih Đokovićevih najvećih sportskih uspeha. „I zato“, piše Vukadinović, „uopšte nije samo fraza kad kažemo da je odluka da učestvuje na Igrama Noletova velika pobeda. Meni lično draža i od ’kalendarskog slema’ koji juri“. Zašto je to toliko važno, najvažnije što je Nole postigao i što može da postigne? Nije nas Vukadinović ostavio u nedoumici. Objasnio nam je da je ovim odlaskom u boj na Tokijskom polju, Nole Srbenda pobedio Noleta teniskog profesionalca i građanina sveta. Zanemario je sve rizike koje učešće na ovoj Olimpijadi sobom nosi samo zato da bi ponosno i prkosno u srpskom dresu stao pod srpsku zastavu.

Zbog toga je Nole srpsko zlato i ako Srbiji ne donese zlatnu olimpijsku medalju. A ako je donese, ona će imati sjaj osvete, biće to pobeda iz prkosa, uprkos „njima“, u inat Zapadu, pobeda prezrenog, trijumf prokaženog pravednika. I što je još važnije, tom i takvom pobedom Vukadinovićev Nole Srbenda i moralno će poraziti zapadni svet, baciće u očajanje bezdušnu tenisku publiku, sudije i medije na Zapadu, sve one koji ga ne podnose i ponižavaju samo zato što je Srbin. Ali će svojim Srbima on biti još draži, s njim će se još potpunije, još intimnije identifikovati. Jer on je – zar ne Srbi? – stradalnik koji je dočekao dan pobede i osvete, i tako nagovestio ono što s nadom očekuje vasceli na Zapadu poniženi i prezreni srpski narod. „Srbi ga, ubeđen sam – objašnjava Vukadinović – toliko vole ne samo zato što je najbolji, nego pre svega zato što u ’maćehinskom’ tretmanu koji ima od strane sudija, teniske publike i globalnih medija prepoznaju i svoju kolektivnu sudbinu“.

Nije teško pokazati da ova rodoljubiva priča Đorđa Vukadinovića o nacionalnom preumljenju Novaka Đokovića nema uporište u stvarnosti. Uz sve probleme koje je imao i dalje ima kad treba da pridobije tenisku publiku, u kojoj odavno preovlađuju Federerovi i Nadalovi navijači, Đoković je već odavno jedan od najomiljenijih i najpopularnijih svetskih sportista, a njegove poslednje pobede su s oduševljenjem pozdravili i njegovi najljući protivnici i najuticajniji sportski novinari. Kako bi rekli ovi poslednji, on je „pokorio“ i Istok i Zapad. Štaviše, ne bi se reklo da ljude sprečava da Đokovića vole i da mu se dive to što je on po nacionalnosti Srbin i što, kad treba i gde treba, pokazuje da je Srbija njegova zemlja. On je bio i ostao primer čoveka koji je našao mesto u svetu, koji živi na Zapadu, u miru sa zapadnim svetom, svedočeći time da ne postoji nekakav nepremostiv jaz koji jednog Srbina apriori deli od tog sveta.

To znači da bi priča o Noletu kao o nacionalnom junaku mogla da teče različito od one koju ispreda Vukadinović i da – nasuprot naravoučeniju o kolektivnoj sudbini na pravdi boga odbačenog i nevoljenog naroda, koju junak Nole mora da deli sa svojim narodom – primerom svedoči o putu kojim jedan Srbin stiže do ugleda i priznanja, putem koji je u principu otvoren za sve ljude, uključujući i druge Noletove sunarodnike. Nije to lak put, mnogo je teži od puta kojim se stiže na oltar takozvane nevine žrtve surovog sveta. Jer to je put koji od putnika traži upornost, rad, posvećenost, spremnost da se uči od najboljih i da se napreduje u miru i u saradnji s drugima, da se u sebi i svojoj nacionalnoj pripadnosti traži potvrda zajedništva sa drugim ljudima i nacijama, a ne motivi za navodno neminovne obračune sa njima.

Ali Đorđe Vukadinović je za svog junaka Noleta izabrao lakši itinerer, dao mu je da ide putem nacionalnog preumljenja, na kome će on od nevine i naivne žrtve beskrupuloznog Zapada postati prkosni borac protiv njega. Tako je svoju priču o tome kako je Nole postao Srbenda Vukadinović dodao već bogatoj literaturi o srpskoj kobi, žrtvi i slavi. A ta literatura – da kažem i ovom prilikom – predstavlja ideološku armatura nacionalističkih režima u Srbiji, od Miloševića do Vučića.

Peščanik.net, 29.07.2021.


The following two tabs change content below.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)