Foto: Predrag Trokicić
Foto: Predrag Trokicić

Svakom iole politički pismenom čoveku u Srbiji nije teško da razume čije pokroviteljstvo uživaju ljudi koji su, predstavljajući se kao „studentski parlament“, blokirali Filozofski fakultet u Novom Sadu i traže da fakultet otpusti svog profesora Dinka Gruhonjića. Potvrda da njih štiti vlast u Srbiji stigla je od samog vrha vlasti, to jest od Aleksandra Vučića. „Molim da ne prete Dinku Gruhonjiću“, rekao je on. „Sve najgore mislim o njegovim izjavama, ali ću svim silama da štitim njegov fizički integritet. Sram ga bilo za Dinka Šakića. Ustaški zlikovac koji je poklao desetine hiljada Srba. Sram te bilo za to. To ne znači da neko sme da ugrožava njegov fizički integritet“ (Politika, 30. mart 2024).

Kako ne znači? Kako ne sme? Tek sada kad je predsednik države potvrdio da je Gruhonjić izjavio ono što mu pripisuju organizatori blokade Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, to jest „da je ponosan što nosi ime po Dinku Šakiću, ustaškom zločincu i zapovedniku logora Jasenovac i Stara Gradiška, u kojem je stradalo na stotine hiljada Srba“, njegov fizički integritet postao je ozbiljno ugrožen. Tek kad se i sam predsednik zgrozio nad ovom navodnom Gruhonjićevom izjavom, oni koji mu prete, koji bi da ga linčuju, dodatno su ohrabreni. To je sad za njih takoreći obavezujuća fatva.

Ohrabren je i onaj momak u majici s likom Milorada Ulemeka Legije, organizatora ubistva Zorana Đinđića, ona „Diva iz aule Filozofskog“, kako ga je nazvao Teofil Pančić. Da, ne treba sumnjati da je ova Vučićeva izjava ohrabrila i samog Legiju u nadi da će ova vlast konačno shvatiti da je za nju živa šteta što on i njegov drug, snajperista Zvezdan, trunu u zatvoru, umesto da priteknu u pomoć ovom tobožnjem „studentskom parlamentu“, ovoj mladoj borbenoj ekipi u čijem dizajnu Aleksej Kišjuhas s dobrim razlogom vidi model po kome se prave fašističke falange.

Treba li uopšte reći da predsednika Vučića niko nije obmanuo, niko od njega nije sakrio činjenicu da Gruhonjić nije izjavio to što mu je pripisano, nego da se šalio na račun onih koji misle da će ga uvrediti ako ga zovu muslimanskim imenom Sabahudin, objasnivši im da ne treba da se trude jer već ima lepo ime, Dinko, isto kao ustaša Dinko Šakić. Nije Vučiću nepoznato ni to da je Gruhonjić jedan od istaknutih antifašista u Srbiji, da je kao profesor i novinar angažovan u borbi protiv revizije sećanja na Drugi svetski rat i protiv veličanja ljudi osuđenih za ratne zločine u ratovima devedesetih. Upravo je taj Gruhonjić, Gruhonjić antifašista, Gruhonjić nepotkupljiv kritičar ekstremnog nacionalizma u Srbiji, neko s kim se Vučić sada obračunava, koristeći za to priliku (kao poručenu?) koju su stvorili organizatori blokade fakulteta na kome je Gruhonjić profesor, zbog njegovog navodnog „govora mržnje“ protiv srpskog naroda. Ne mogu da odolim a da ne navedem očaravajući eufemizam u naslovu članka o ovoj akciji ekstremne desnice objavljen danas u Politici (30. mart): „Previranja na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu“.

I ovoga puta Vučić je politički intervenisao onako kako on to uvek radi, predstavljajući svoje političke poteze kao odbranu najviših moralnih vrednosti. Ako mu se neko političko mišljenje ne dopada, onda je to zato što je to mišljenje „sramno“, a onog ko to mišljenje zastupa počastiće jednim „sram te bilo“. Ako mu se pak nešto politički sviđa, onda je to zato što je to „časno“, a osoba tog mišljenja je „časna“.

Dinko Gruhonjić je samo jedna od adresa na koje je Vučić u poslednje vreme uputio svoje „sram te bilo“. Ovaj njegov prekor je istog dana, pored Gruhonjića, zaslužila i Dora Bakojani, ministarka u vladi Grčke, koja je u svojstvu izvestiteljke Saveta Evrope dala pozitivno mišljenje o kandidaturi Kosova za članstvo u ovom telu. „Sram te bilo za to što si uradila, sram te bilo“, poručio joj je Vučić. Zbog iste stvari, dan ranije, njegovo „sram te bilo“ zalužila je i Maida Gorčević, ministarka u vladi Crne Gore, koja je izjavila da će njena zemlja podržati članstvo Kosova u Savetu Evrope, bez obzira na to što je Maja Vukićević, šefica Delegacije Crne Gore u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope, glasala protiv toga. „Video sam i ovu ministarku danas, Gorčević, sva je ustreptala. Sram ih bilo“, poručio je Vučić Maidi Gorčević i crnogorskoj vladi koja je u ovoj stvari stala uz nju. Nije propustio da objasni i naglasi zašto se, za razliku od Maide Gorčević i crnogorske vlade, Maja Vukčević protivi članstvu Kosova u Savetu Evrope – „zato što je jedna časna žena“.

Kao lektiru koja pomaže da se shvati karakter ove Vučićeve intervencije sa pozicije vrhovnog moralnog sudije preporučujem jedan tekst filozofa Milorada Belančiča o društvu u kome je moral degradiran na služenje politici, o moralnoj deformaciji koja sprečava Srbiju da osudi zločine koji su u ratovima devedesetih počinjeni u njeno ime. „U takvom društvu“, kaže Belančić, „moral je dužan da se pokori dominantnim ideološko-političkim zahtevima, inače postaje incident… Bez sumnje, današnjem srpskom društvu nasušno je potrebna politika koja bi odbijala da manipuliše moralom, kao i elementarnim civilizacijskim vrednostima, jer bi težila da društvo postavi na zdravu, a to znači slobodnu, moralnu osnovu.“ Ovaj Belančićev tekst je objavljen u NIN-u pre devetnaest godina („Osuditi zločin?“, 30. jun 2005), ali postojana u svojim osnovnim ideološkim postulatima srpska politika mu nije dozvolila da zastari. Moral koji, kako kaže Belančić, postaje incident zato što se ne pokorava ideološko-političkom diktatu je moral na kome se temelji ono što govori, što piše, ono za šta se zalaže, ono protiv čega ustaje Dinko Gruhonjić, a to je moral otpora i solidarnosti. Zato je danas Gruhonjić incident, zato se s njim obračunava falanga desničarskih ekstremista, zato je on zaslužio da ga Vučić, u ulozi vrhovnog arbitra javnog morala svedenog na služenje njegovom režimu počasti svojim u stvari nemoralnim i sramnim „sram te bilo“.

Peščanik.net, 01.04.2024.

Srodni linkovi:

Viktor Ivančić – Silovanje Voltairea

Stevan Filipović – Fašizam iz Vučićevog sokaka

Dejan Ilić – Rektor je zaključao fakultet

Nadežda Milenković – Fali nam F

Rastislav Dinić – Ustaše u naprednjačkoj Srbiji

Saša Ilić – Stadionska groznica

Grupa građana – Apel za slobodu javne reči

SLOBODA MEDIJA

The following two tabs change content below.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjigama Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek (2011) i Pola veka XX veka. Zbornik radova povodom 50 godina Biblioteke XX vek (ur, 2021). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983), Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000), Vreme znakova (1988), Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990), Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009), Pucanje od zdravlja (1994), Jedno s drugim (1995), Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002), Kad kažem novine / When I say newspaper (1999, 2004), Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007), Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001), Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011), Vesti iz kulture (2008), Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012), Zid je mrtav, živeli zidovi (ur, 2009), Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011), Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014), Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu. Ogledi o političkoj antropologiji, 4 (2020), Na putu u srpski svet. Ogledi o političkoj antropologiji, 5 (2023). Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018); Virus u tekstu (2020).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)