Kako se kalio šovinizam

U istoriji srpske istoriografije postoje razne tamne mrlje, pri čemu ne mislim na nepoznanice, nego na ponešto opasniju pojavu – na lažna znanja i manipulacije. Ona se nekada proturaju i švercuju kao tobožnja istina, iako su, najblaže govoreći, njena sušta suprotnost. Te tamne mrlje morale bi se više isticati, kao primeri šovinističkog zastranjivanja od kojeg intelektualna elita nijednog naroda nije (bila) oslobođena, bez obzira što zaista nije ni većinski podržavala neka od najekstremnijih stanovišta. Međutim, jasna je tendencija da se „naši“ šovinisti prećute, odnosno da se na svaki način bagateliše značaj njihove istorijske pojave.

Zastranjivanja u saznavanju prošlosti vrlo često imaju svoju sasvim jasnu logiku: predstavljaju instrument širenja nacional-šovinističkih predrasuda i jedini im je cilj na lažima zasnovana „nacionalna mobilizacija“. Saznanje da su svakovrsne besmislice svojevremeno prihvatane kao istine (ili makar kao legitimno „drugačije mišljenje“) može biti korisno upozorenje da i danas omiljene predstave o sebi i drugima ne bi trebalo primati bez zrna soli. Ta vrsta sumnje je za društvo lekovita, a za svaku manipulaciju identitetskim pitanjima – razorna. Zato se ni ne neguje.

Neke od najupečatljivijih primera proizvodnje i širenja lažnih znanja o prošlosti pruža nam Miloš S. Milojević (1840-1897), ličnost čiji se somnambulni istorijski tekstovi danas čitaju sa nevericom, ali koji su svojevremeno morali imati nemali društveni odjek, imajući u vidu Milojevićev položaj u društvu i politici. Istoričar će danas – po mom uverenju olako – uglavnom odmahnuti rukom i lakonski reći da su Milojevićeve tlapnje još u vreme kada ih je ovaj pleo i krpio bile u naučnim krugovima anahrone i osporene. To je u najvećoj meri tačno, ali to i dalje ne znači da se može zanemariti činjenica da je Milojević bio dugogodišnji prosvetni delatnik, da je bio član Srpskog učenog društva, počasni član Srpske kraljevske akademije i, uopšte, ličnost čija se reč, za ono vreme, mogla daleko i visoko čuti u političkim i, naročito, prosvetnim krugovima.

Pošto je bio i vojno angažovan na prostoru današnjih Kosova i Makedonije, kao istaknuti pripadnik ondašnje četničke akcije u takozvanoj „Staroj Srbiji“, Milojevićev je romantičarski patriotizam bio njegova snažna legitimacija. Jer onda, kao i danas, biti patriota značilo je biti u pravu i kada pričaš gluposti, značilo je da si „naš“, ma koliko širio laži i obmane (a ponekad i baš zato) i značilo je, uopšte, biti naročito uvažavan (jer nacionalni radnik!) sve i kada si preispoljna neznalica i šalabajzer.

Jedno od najsumanutijih dela ikada štampanih u srpskoj kulturi nesumnjivo je knjiga Miloša S. Milojevića Odlomci iz istorije Srba i srpskih – jugoslovenskih zemalja u Turskoj i Austriji, objavljena u Beogradu i štampana u državnoj štampariji, daleke 1872. godine. O kakvoj knjizi je reč najlakše se može videti već iz samog sadržaja, u kom srećemo ovakve naslove nekih od poglavlja: Značaj imena Srb u raznih naroda i pisaca; O Srbima u Italiji; O stanovanju Srba u Maloj Aziji; Srbi u Đermaniji, Daniji i t. d; O srodstvu Srba sa Sanskritima u jeziku i ostalom; Inđijski (indijski – prim. S. M.) i drugi spomenici o življenju Srba u Inđiji; Tragovi življenja srpskog u Africi; O starim Kinezima i njihovom sudaru sa Srbima; Dolazak starih Elina (Helena) i Rimljana u srpske zemlje.

Svoje uvrnuto izlaganje srpske istorije Miloš S. Milojević započinje stavom na koji bi malo ko imao primedbi, ako izuzmemo patetiku i jezik svojstvene eposi: „Pametarnica – istorija – naroda kakvog, kao i u opšte celog sveta nije ništa drugo do: hram u kom nas ostavljaju sve strasti, sve sveze sa sadanjim životom i svima odnošajima sebe samih spram pojedinih članovi, i sviju naroda, na ovom božjem svetu. Kao takva, i kao odvojena od svega vezujućeg nas, ona nas jedino vezuje pravdom“. Milojević naširoko piše o značaju prošlosti za jedan narod i, kao svaka nadobudna neznalica, kritikuje ono što je prethodno napisano, a sa čime se on ne slaže. U slučaju Srba, spoznaja prošlosti je, po Milojeviću, veoma težak zadatak, jer je prošlost „srbskog naroda… zamršena i zapletena: da se skoro nemože i nezna odabrati prava i narodna istina i stvar od sumešina i upleta tuđih“. Gotovo celokupno delo o srpskoj istoriji do njegovih knjiga, po Milojeviću, čine „vajni radovi“, koji „više zapliću i zamrsuju stvar, nego no što je objašnjavaju i na pravi put izvode“.¹ Zato je tu Miloš S. Milojević da podseti na ono što se tobože zaboravljalo, a „zaboravljalo se: da je prvi osnovni kamen pametarnici svakog naroda, njegov jezik i narodnost, njegovi umni pojavi oličeni rečju, pesmom, pričom, zagonetkom“.²

Pošto je tako situirao značaj jezika u istoriji, Milojević uočava da je srpski jezik najbogatiji od svih evropskih jezika i drugih slovenskih „narečija“. To bi, pomisliće lakoverni, moglo da bude prednost i bilo bi „da je naš narod taj prekrasni dar, kojim je od višnje sile obdaren, upotrebljavao i upotrebljava na dobro – naprotiv, baš ovom bogatstvu sviju zvukova, reči, lepoti i t. d. našeg jezika, imamo da blagodarimo: što izučavamo ostale jezike najlakše od sviju naroda na svetu; što ovim lakim izučavanjem škodimo sami sebi i večno se prelivamo u sve druge narodnosti“. Prema Milojevićevom tumačenju, naročito je opasno bilo to što su Srbi, kroz istoriju, dolazili u dodir sa narodima potpuno netalentovanim za jezike, posebno slovenske, pa su Srbi morali da uče njihove jezike, „te se u njih i prelivasmo“. Ti narodi su: Rimljani, „Elini“, Gali, Nemci, „razna tursko-finska plemena“, „Kitajci“ (Kinezi – prim. S. M.) i dr.³

Tvrdnju da su se Srbi lako „prelivali“ u druge narode Milojević tumači mudrovanjem da „često nemoć i glupost prelivaoca tuđih narodnosti u svoju čini: da se i bistriji i prirodom razumniji narodi često prelivaju u gluplje i nesposobnije narode, sa manje prirodnih sposobnosti. Tako nesposobnost naučiti, a naročito izgovoriti tuđe reči i jezike često čini, da ovi u svoju narodnost prelivaju druge narode sposobnije i bistrije u svemu i svačemu, a naročito u lakom izgovaranju tuđih nerazvijenijih i nesavršenijih – nedalikih od životinjskih zvukova – jezika… Tako, koji je god narod došao u većiji ili manjiji dodir sa Kinezima, sa Elinima, Nemcima i ostalim nekim narodima, taj je se morao u ove postepeno prelivati… Tako je bilo i sa mlogim i ostavšim većijim delom srpskog naroda u svoj današnjoj Aziji, a naročito u Inđiji i Kitaju, u kom je se uvek sistematično išlo na prelivanje tuđih narodnosti u tako zvanu kinezku, ili kitajsku“.⁴

Ipak, od tako „utamanjenog i već propalog naroda“ ne može se baš sve izbrisati: neizbrisiva ostaju imena gradova, reka, planina, toponimi uopšte. „Tu dragocenost mi vidimo još i dan današnji ne samo u Inđiji i Kitaju, nego i u svoj Aziji – samo ređe – kojom se obistinjava nekadašnje živovanje tamo propavšeg naroda srpskog“. Najpre nazivi gradova i mesta širom Azije takvi su da se „i dan današnji samo u srpskom narodu nalaze“ i samo se „jezikom srbskim mogu objasniti i protumačiti“.⁵ Milojević navodi na velikom broju stranica razne toponime po svetu, koji svedoče o srpskom boravku u tim krajevima. Evo jednog primera Milojevićevog pisanja: „Dalje u oblasti Kermanu, Laristanu, Faristanu, Hučistanu i t. d. idući crvenom moru takođe u Araviji nalazimo i dan dan: još ova čisto srbska imena kao: Lara, Besodara, Žaroma, Moga, Kona, Jezd, Sivend, Darak, Luristan, Kum, Nena, Natuc, Sava, obl: Sanovan, Kovar, Jezd gr. u kome i dan današnji žive ostaci Sebra, koje Parsi, sa njihovog poštovanja i obožavanja ognja, umal nisu sa svim satrli sa lica zamlej i t. d“. Takve „čiste srpske“ nazive nalazi Milojević po čitavoj Evropi, Aziji i Africi.

Pod imenom Srba, piše Milojević, „obimamo sva sadanja mloga i razno zvana slav. plemena kao jednu celinu“. Osim toga, Milojević tvrdi da veliki broj sanskritskih reči može da se dovede u vezu sa srpskim jezikom, pa na osnovu toga zaključuje o prapostojbini Srba, „na samim tim Himalajima i Nišadskim planinama… pa sve do Hindukušskih planina i naroda, nekada je prvobitno živeo i stanovao srpski narod…“⁶ Na tom prostoru Srbi su stvorili svoju državu, „cvetajuće tada kraljevstvo Sjamba – što će reći Srba… U ovom svom kraljevstvu i zemlji oni su bili skoro na najvišem vršku sile, prosvete i svestrane obrazovanosti. Ali susedi Slavenski – srpski, crno-koži, kudravi, sa ogromnim ustima, debelim usnama, kratkim širokim i na vrhu uzdignutim nosevima i t. d. neprestano su napadali na gradove, u inđijskim slavenskim – ili srbskim – zemljama, dok naposletku praotci sviju dan: Slovena – Srba neizseliše se iz svojih zemalja u Inđiji noseći svoju nejač, čeljad i imanja na svojim konjima i slonovima, tražeći drugog sedišta, u kom nema crnih i zlih naroda“. Ti crni narodi su „crno, etiopsko, i mongolo-manđursko-finsko-crnožućkasto pleme, ukoje uvršćujemo i prastare Kitajce, kao rođake nekadašnjih crnih, afrikanskih i sviju ostrovskih naroda“.⁷

Iz Indije Srbe su „nagnali“ „ljudi crne rase“, Kitajci (Kinezi), koji su „najzatvoreniji, najnegostoprimniji i najnečovekoljubiviji“ narod u celom svetu, „koji izvesno najveći deo srpskog naroda proždere i utamani“. Srbi su se onda naselili u Sibiru, ali su ih Kitajci i odatle proterali i Srbi su konačno naselili zemlje „oko Kaspijskog, Azovskog, i Crnog mora, zemlje u Ermeniji, Rusiji, Đermaniji, a nešto Švedskoj, Belgiji i Franc. i tu se sučeliše sa drugim Srbima došavšim iz Afrike“. Tako je Evropu srpski narod „pre sviju sadanjih i bivših njenih naroda zauzeo“. Sve se to zbilo tako što je, osim već pomenute, jedna grana srpskih „inđijskih“ plemena proterana u Malu Aziju, a odatle na Balkan i dalje u Austriju, Italiju i Nemačku, dok je poslednja grana završila u Africi, gde se dugo borila za opstanak, „pa na posledku koje propala…, a koje gonjena egipatskim, tivskim i kartagenskim državama, prelazila u Evropu u dan. Španiju, Franc: i t. d… Da je odista poslednji deo Srba zajista ovim poslednjim putom prošao i u Africi se naselio, mi drugih data nemamo: do ostataka imena mesta, varoši, reka, planina i t.d“.

Konačno, da je sve to tako svedoči, po Milojeviću, i jedna narodna pesma:

Mili Bože! čuda velikoga!
Ili grmi, il’ se zemlja trese,
Il’ udara more o bregove?
Niti grmi, nit se zemlja trese,
Nit udara more o bregove,
Već dijele blago svetitelji…
Njim dolazi Blažena Marija;
Roni suze niz blijedo lice,
Nju mi pita gromovnik Ilija:
„Sestro naša, Blažena Marijo,
Kakva ti je golema nevolja…?
Al’ govori Blažena Marija:
„A moj brate, gromovnik Ilija!
Kako suze neću prolijevati,
Kad ja idem iz zemlje Inđije
Iz Inđije, iz zemlje proklete?
U Inđiji teško bezakonje…
Nepoštuje mlađi starijega,
Neslušaju đeca roditelja,
Roditelji porod pogazili,
Crn im bio obraz na divanu,
Pred samijem Bogom istinijem!
Kum svog kuma na sudove ćera,
I dovodi lažljive svedoke,
I bez vjere i bez čiste duše
I oglobi kuma vjenčanoga,
Vjenčanoga ili krštenoga;
A brat brata na megdan saziva,
Đever snasi o sramoti radi,
A brat sestru sestrom ne doziva!

Milojević zaključuje: „Evo kako je bilo zlo postalo u prokletoj zemlji Inđiji dokle još tu boravljahu Srbi“, o čemu, dakle, svedoči ova pesma, koja je „tako jasna, tako tačna, tako divna i čudna, bolja i jasnija, istinitija i vernija od sviju dosadanjih i naših i tuđih pametarnica i pametarista“.⁸

U pogledu etimologije Milojević je najdalje otišao u tumačenju navodnog porekla reči Srbin. Suprotstavljajući se dokonanju da reč Srbin (odnosno varijacije Srb, Sorab, Surb itd) potiče od reči servus (rob) ili čak svrab, kako se tvrdilo u nekim budalastim etimologijama, Milojević dokazuje, na osnovu svojih tobožnjih istraživanja (ništa inteligentnijim od onih koje kritikuje) da reč Srbin potiče od reči koja ima značenje rođak, narod jedne krvi, nezavistan čovek, gospodin. I ne samo to: kod Malorusa i Lužičkih Srba ta reč navodno ima značenje „najpametnijeg, najrazboritijeg, najodabranijeg, najuzvišenijeg, najslobodnijeg, najlepšeg, najunačkijeg, najvišeg i t. d. čoveka, ili jednom rečju čoveka: koji je… sa svima najboljim čovečjim osobinama obdaren“. Ovo obrazlaganje Milojević završava poentom, koja će malo koga iznenaditi: „Ovaj značaj (značenje reči Srb – prim. S. M.) još i dan davnašnji traje u našem narodu“. A da je to tačno, Milojević dokazuje sledećim primerom: „Biva obično posle smrti koga, kad mu sve dobre i hrđave strane hladnokrvno ocene, da mu kažu: ’E brate, taj i taj pok. bio je pravi Srbin i srpski se ponašao i živeo“. Čista nauka!

Pošto reč Srbin označava slobodnog čoveka, to se i pripadnici srpskog naroda koji su pod tuđom vlašću nazivaju drugačije: Bugari, Švabe i dr. Osim toga, kad neki Crnogorac nije raspoložen, on za Srbina iz Kneževine Srbije kaže „’Šumadinac’ zato što daje danak Turčinu, a ostale Srbe još pod tuđinom za živa boga neće nazvati Srbinom. Oni su ili Lacmani, ili Švabe, ili raja… Tako isto u današnjih Srba iz kneževine Srbi iz Austrije nisu Srbi nego Švabe t. j. roblje švapsko, iz Turske opet Bošnjaci, Šopovi i t. d. što znači: roblje tursko“. I u turskom jeziku reč Serf, Sirf, Sirfiče označava „narod od jednog istog kolena, i to narod: slobodan, hrabar, uboit, nepokoran, ratoboran, din dušmanski“.⁹

U semitskim jezicima, ne smiruje se Milojević, reč Srbin znači „slobodna čoveka, cara, gospodara, junaka diva, a u nekih i razbojnika“; u arapskom znači još i „junačinu, silu, razbojnika, nepokorna čoveka, koji druge pokorava…, odrastla, džina ili diva“; u hebrejskom „gospodina, cara, nezavisna čoveka svetlog“; u haldejskom „car, gospodin, nezavisan čovek…“ Kada se sve to dovede u vezu sa sanskritom – Milojevićevim etimološkim hokus-pokusima nema kraja – dolazi se do saznanja da reč Srbin znači „Brata, uzvišenog, svetlog, jasnog, nezavisnog, izobraženog, vladajućeg čoveka i narod, koji stoji na najvišem stupnju izobraženja, moralno umnog, državnog i t. d. narod nezavisne, slobodne, bele, jasne, sunčane divne, preuzvišene, upravo božanstvene, silne, hrabre, nadmoćne, nikad nerobujuće moći i sile braće, rođaka i t. d. među kojima je: državni i prosvetni red poredak, pravda, ljubav, preuzvišenost i t. d“.

Najbolje bi bilo kad bi se moglo tvrditi da se Milojević samo neukusno šalio. Međutim, neupitno je to da je 19. stoleće bilo bremenito nacionalnim romantizmom, neodmerenostima kolosalnih razmera, koje su često dosezale do šovinističkih razmera. Negde je to bilo više, negde manje izraženo. Ali je u najvećoj meri neodgovorno na takve primere ukazivati samo kod drugih, a slične pojave u sopstvenoj sredini zanemarivati i proglašavati za puku marginu, bez ikakvog uticaja i značaja. Tim pre je providna namera koja se krije iza tog zanemarivanja ako se ima u vidu da se na uticajem još marginalnije, saznajno neuporedivo utemeljenije, ali „nacionalno nepravoverne“ stavove neretko mrzilački ukazuje udaranjem u sve talambase. Ideje o „prelivanju“ Srba u druge narode, o srpskom poreklu jednog ili drugog balkanskog naroda i slična tumačenja poprimala su i posle Milojevića razne forme i žive još uvek u raznim slojevima svesti i u ideološkim narativima. Te su ideje uvek povezane sa isticanjem prečeg prava na određene teritorije i služe dokazivanju sopstvenog prvenstva i nekakve istorijske nadređenosti, naročito moralne. U svojoj ukupnosti one čine deo istorije nacionalne arogancije, koja je sadržajno često urnebesno smešna, ali u pogledu zla koje potencijalno seje – veoma opasna.

Peščanik.net, 18.10.2019.

1. М. Милојевић, Одломци историје Срба и српских – југославенских – земаља у Турској и Аустрији, Београд 1872, 8.
2. М. Милојевић, н. д, 9.
3. М. Милојевић, н. д, 19.
4. М. Милојевић, н. д, 45.
5. М. Милојевић, н. д, 46.
6. М. Милојевић, н. д, 41.
7. М. Милојевић, н. д, 42, 43.
8. М. Милојевић, н. д, 49, 50.
9. М. Милојевић, н. д, 25.