- Peščanik - https://pescanik.net -

Kao lav

Susret dva brata, foto: David Lloyd

Išingeru je, ako je suditi po izlaganjima u Minhenu, mnogo više stalo do sporazuma Srbije i Kosova nego predsednicima tih dveju država, gospodi Vučiću i Tačiju. A i više nego evropskom komesaru Hanu. Uložio je, Išinger, decenije u posredovanje i na ostale diplomatske aktivnosti u Bosni i Hercegovini i Srbiji – bezuspešno. Svejedno je pokušao da još jednom ponudi svoje usluge razgovoru dvojice predsednika, i to odmah posle gospode Ciprasa i Zaeva, i čak sugerisao da bi, kao i ta dvojica, i Vučić i Tači, ako bi postigli sporazum, mogli da budu dobitnici prestižne Klajstove nagrade – sledeće godine.

Sve je bilo uzalud. Gospoda Vučić i Tači su se borili kao lavovi za aplauze kod kuće. Jer i jedan i drugi ne stoje baš najbolje kada je reč o unutrašnjoj, domaćoj legitimnosti. Tako da su pokazali veoma mali interes da obezbede ili sačuvaju međunarodnu legitimnost. A ova druga je razlog da se na ovakve međunarodne skupove ide i razgovara i dogovara. Svađe nemaju mnogo smisla. Jer za međunarodne uši one znače da je reč o osobama sa kojima nije moguće obezbediti nikakav dogovor ili sprovesti bilo koji zajednički mirovni poduhvat. Komesar Han je, slušajući ko zna koju verziju međusobnih optužbi, naprosto ponovio da vreme ističe, jer ako dogovora ne bude do predstojećih evropskih izbora, posle njih je sve neizvesno, bar što se tiče interesa Evropske unije da posreduje i podstiče.

Boriti se kao lav na međunarodnom forumu je uglavnom gubljenje vremena. Jer to nije publika za to. Međunarodna publika uvek očekuje da sukobljene strane pokažu ne tek spremnost, već i sposobnost da dođu do rešenja, uz međunarodnu podršku ako je potrebno, kao što uvek jeste. Podrazumeva se da će se svako zalagati za sopstvene interese. Podrška, ukoliko se njoj teži, dolazi ukoliko se vidi da postoji rešenje i da postoji put do njega. Onda je, kao u makedonskom slučaju, međunarodna legitimnost pregovarača, recimo dvojice predsednika, od velikog značaja i onda se može očekivati velika međunarodna podrška. Sve dok se dve strane u sporu bore kao lavovi, gotovo kao da su gladijatori, to može da im obezbedi aplauze kod kuće, ali će stranci otići sa ocenom da sukobljene strane nisu spremne za sporazum i da dodatno međunarodno angažovanje nema smisla.

Išinger je hteo da zna kakvo rešenje ili kakva rešenja spora gospoda Vučić i Tači imaju na umu. Kompromisno, kaže Vučić; takvo da Srbija ne stoji na putu međunarodnoj integraciji Kosova, kaže Tači. Rešenje spora podrazumeva uzajamno priznanje, poručio je predsednik Tramp. Šta bi to sve zajedno moglo da znači?

Od Vučića to nikako da saznamo otkad su on i Tači najavili, pre pola godine, da imaju u vidu nekakav dogovor. Išinger je pitao kako stoje stvari sa tom idejom o razgraničenju, ali nijedan od dvojice predsednika nije imao ništa da kaže o tome. Uostalom, kosovska strategija za pregovore je isključuje, dok srpske stavove u poslednje vreme uglavnom iznosi gospodin Dačić. Po njemu, Dačiću, srpski predlog je, u meri u kojoj se on uopšte može razumeti, da se sever Kosova pripoji ili vrati Srbiji, a da se na preostali deo Kosova primeni nešto kao osnažena verzija Ahtisarijevog plana sa pozitivnom diskriminacijom za srpsku manjinu uz eksteritorijalnost srpske crkve i njene imovine. Što su, sugeriše Dačić, sada realni zahtevi, jer je Trampova administracija promenila američku politiku na Kosovu.

Koliko je to, to o Trampovoj kosovskoj politici, tačno? Ako je suditi po onome što je javno poznato, to nije tačno. Uostalom, i sam Tramp i američki ambasadori u Prištini i u Beogradu su uložili ne mali trud da razjasne američku politiku – koja se svodi na podršku uzajamnom priznanju Kosova i Srbije. Pritom, uopšte nema naznaka o povećanom angažmanu Amerike, diplomatskom ili bilo kakvom drugom. Ovo je u skladu sa spoljnom politikom Trampove administracije da se smanji angažovanje Amerike svugde gde bi, pre svega njeni saveznici, mogli da preuzmu veću odgovornost. A ako bi trebalo da se, recimo, sprovede razmena teritorija i sve što uz to ide, uključujući i sve ono što su srpski zahtevi, tako kako ih gospodin Dačić predstavlja, to bi zahtevalo upravo suprotno – SAD bi trebalo da preuzme značajne dodatne odgovornosti na Balkanu, što je upravo suprotno od politike Trampove administracije. Ona, ta administracija, zapravo očekuje povećanu angažovanost Evropske unije, koja, opet, kao što se moglo zaključiti iz onoga što je komesar Han imao da kaže u Minhenu, nema nikakve nove ideje i nema neka nova sredstva uticaja na strane u sporu.

Boriti se kao lav u tom međunarodnom kontekstu sa ciljem da se na Kosovo izvrši dodatni pritisak ima za posledicu, kao što se vidi po carinama koje je kosovska vlada uvela, nove mere secesije Kosova od Srbije. Kao nadomestak na nemogućnost da se postigne povećana spoljašnja suverenost, jačaće mere unutrašnje suverenosti na Kosovu. I dok nema srpske kosovske politike koja bi imala međunarodnu legitimnost, značajnijeg pritiska na kosovske vlasti da se sa Srbijom sporazumeju neće biti. Potreban je cilj, rešenje kojem su strane u sporu posvećene, da bi se pridobila potrebna međunarodna podrška. Borbe lavova nisu neka zamena za to, a i konkurencija je velika jer ne nedostaju značajniji i dalekosežniji sukobi u svetu.

Peščanik.net, 18.02.2019.

TEMA – KOSOVO