Katarza i katalepsija

Za onih davnih dečačkih dana smo to naučili – bolje je umuvati se na probu u pozorištu, jer premijeru mogu zabraniti, može se i režiser predomisliti, pa i neki glumci odustati. To sa famoznim „daskama“ nikada nije sigurno – one zaista život znače i sve na njima izgovoreno vlasti prisluškuju i sve se osluškuje. Nije drugačije bilo ni s predstavom Zoran Đinđić zagrebačkog reditelja O. Frljića one vetrovite noći tik na granici starogradske i palilulske kaldrme u Ateljeu 212.

Sen Bartolda Brehta se osećala svuda – pozorište je provokacija u bukvalnom smislu reči – pa i šamar svima i tu je moguća katarza.

Naravno pod uslovom da je katarza moguća u smislu kako je tumači veliki mislilac iz Stagire imenom Aristotel, koji je Nikomahu tumačio i etiku. Ostavimo Brehta malo na miru. Ovde je sve bilo u proscenijumu i svi smo bili u proscenijumu, pod punim svetlima bez pomisli na onaj teatarski polumrak koji volimo, u kojem se šapuće pa i tuguje. Cela Srbija je bila na sceni, odnosno u proscenijumu, novija istorija njena sa onim tragičnim junakom Z. Đinđićem koji u drami nije jedini junak. Svi smo u drami i tu se otvaraju suštinska pitanja scenskog umeća o kakvima ni pomenuti Stagiranin nije mnogo razmišljao. Ima li u drami ovoj one kolektivne krivice ili nema – spore pozorišni kritičari – i nekima se čini da je „srpski narod“ tu optužen. Te kolektivne krivice ima i nema, u zavisnosti ko dramu gleda i ko je prikazuje, ali je jedno drugo pitanje bitnije. O njemu nešto znaju šekspirolozi među kojima su neki iznosili tezu da među Šekspirovim junacima „krivih nema jer je čovek sudbinski određen da bude žrtva svojih strasti koje su stihija“. Drugima rečima poruka Viljema Šekspira je da smo bezmalo svi krivi, čak i kada mnogi tvrde da su nevini. Pitanje je zaista komplikovano i šekspirolozi su podeljeni. Podeljeni su i naši pozorišni kritičari. Neki su našli odgovor koji – kako nam se čini – s pozorišnim umećem i ovom predstavom nema nikakve veze. Taj je sve objasnio pominjući Peščanik čije su – to on i naglašava – „analize krajnje pojednostavljene“. Frljićeva drama nije analiza već zov i opomena „s dasaka“, ili čas teatarske istorije i anatomije svih nas u sveobuhvatnom proscenijumu. To se vidi po svakom segmentu dramske radnje – nema nevinih, barem ne mnogo – jer tu je i ubijeni Zoran Đinđić koji s Radovanom Karadžićem peče onog vola na ražnju. Negde tamo na Palama, nadomak Sarajeva.

Fikcija je u ovom delu izostala – sve je bolno realno i uistinu realistički istinito i autentično o svim ponorima kobnog nacionalizma.

Krste se popovi pištoljima dok činodejstvuju nad odrom mučki ubijenoga, vijori se trobojka i scene nema jer je sve na proscenijumu. Svi smo u Sarajevu pod granatama, i kao da se čuje komanda Mladićeva – Raspameti. A detalji koje režiser koristi se multiplikuju i sami ulaze na scenu. Piše akademik D. Ćosić – „Ja sam poslao Užički korpus na borbene zadatke, a posle kada su mi javljali o žrtvama san me nikako nije hteo“. Autorovu ideju tu najbolje shvatamo a ona glasi – sugestivno je izgovaraju glumci – „Pozorište, za razliku od suda sme da saslušava Vojislava Koštunicu“. Sme naravno, i svi smo ovde saslušani. One „Bele anđele“ predvodio je Milan Lukić, a promociji njegove knjige smo prisustvovali u hramu sv. Save na Vračaru. Osuđen je M. Lukić u Hagu ali knjiga je među nama s blagoslovom. I ne jedna. Drama ova nema kraja i u svima nama traje. Tanja Petrović i Milan Marić deluju sugestivno u tumačenju kada izgovaraju – a glumci imaju pravo i da napuste predstavu, no mi nemamo kud sa scene. Onaj velikan iz Stagire je ostavio učenja o katarzi ali katarze nema. Taj fenomen je bitan u ovom našem prikazu. Jer katarza je nemoguća u stanju katalepsije u kojem se nalazi srpsko društvo a posebno njegova elita. Katalepsija je stanje obamrlosti za koje lekari kažu da je teško stanje i da je bolest teško izlečiva – spava um i sna nema, mrtva je savest i ugašena svest o krivici. San neće na oči – to priznaje i D. Ćosić – i katalepsija je uistinu stanje u kojem je nemoguća katarza.

Ostavimo na stranu raspravu o Aristotelu i B. Brehtu – sve je to poznato onima koji hoće da spoznaju – i dodajmo samo još jedan doživljaj.

Ljubazna dama koja mi pomaže da nađem štap kako bismo izašli na ulicu mrmlja nešto da je režiser hrvatski i poznat po scenskim provokacijama. Ono njeno „hrvatski“ nisam dobro ni čuo, ali sam počeo da mrmljam nešto o tome da sam u dvorani video sen pokojnog Radomira Konstantinovića. Izašli smo na ulicu koja je bila okupana svetlošću istom onom sa pozornice koju smo napustili.

Noć je bila zalivena svetlošću velegrada a dosadna hladna kiša je kvasila palanačku kaldrmu tamo do palilulske crkve.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 21.05.2012.

ZORAN ĐINĐIĆ NA PEŠČANIKU