Klinci, zauvek

Bitan segment popularne kulture čine narativna dela o odrastanju. Iako je tu reč o pričama koje se publici posreduju na bitno različite načine – filmovi, knjige, stripovi (to jest grafički romani),¹ stihovi pesama iz domena popularne muzike (na primer hip-hopa) – bezmalo uvek se radi o sadržaju u čijem je središtu mlada osoba koja prolazi kroz krizu čijim se razrešenjem zapravo događa i prelazak iz stanja nezrelosti u odraslo doba. Autori (u nekim slučajevima možda pre proizvođači, recimo kada imamo posla sa filmskom ili muzičkom industrijom) ovih dela uglavnom se obraćaju velikom segmentu publike koju čine vršnjaci glavnih junaka njihovih narativa.

To, razume se, nije slučajno – upravo su mladi u tom osetljivom uzrastu, kada se formira identitet koji treba da bude čvrsta osnova za odraslo doba, najviše i zainteresovani za takve teme. Ako se i složimo da bi identitet na kraju trebalo da se sastoji u konzistentnoj slici o sebi prema kojoj mlada osoba uspešno organizuje želje, sposobnosti, uverenja i svoju ličnu istoriju, na početku tog procesa svakako stoje tek brojne opcije između kojih ona praktično treba da izabere taj za nju najprimerniji „organizacioni“ obrazac (pod uslovom da joj ga neko nije već nametnuo). Jedna od glavnih uloga popularne kulture za mlade onda se sastoji upravo u tome da ponudi razne obrasce i sugeriše mladim osobama kako bi među njima mogli da naprave najbolji izbor.

Ovde smo već govorili o literarnim i filmskim serijalima „Igre gladi“ i „Divergentni“, a bavili smo se i romanom Jeanette Winterson „Pomorandže nisu jedino voće“ upravo iz ugla identitetskih priča o odrastanju. Za ova dela je karakteristično da se odrastanje glavnih junakinja daje paralelno sa ozbiljnim promenama kroz koje prolazi njihovo neposredno okruženje. Ta paralela nam omogućava da zaključimo da se predstava o individualnom odrastanju tu dovodi u tesnu vezu sa revolucionarnim promenama u spoljašnjem svetu. Drugim rečima, ono što je revolucija za društvo, to je odrastanje za mladu osobu.

Nema nijednog razloga da se u školi o ovim stvarima ne razgovara sa đacima. Škola je idealno mesto gde mladi ljudi mogu da osveste procese kroz koje prolaze i osposobe se da u njima učestvuju razborito i svesni mogućih ishoda. Zato ću ovde predložiti još jedno delo o kome bi verovatno imalo smisla razgovarati sa učenicama, a upravo u vezi sa odrastanjem i revolucijom. Govoriću, dakle, o grafičkom romanu Emmanuela Lepagea „Muchacho“ (iliti „Dečko“, a možda čak i „Klinja“), koji je pored niti odrastanja i revolucije u svoje narativno predivo upleo još i veru i obrazovanje.

1.

U originalnom francuskom izdanju, Lepageov grafički roman pojavio se 2004. godine, da bi ga u prevodu 2009. objavio zagrebački nakladnik „Fibra“.² „Muchacho“ se sastoji iz dva dela i epiloga, koji pokrivaju događaje iz sedamdesetih godina 20. veka (preciznije, događaji započinju krajem 1976. godine, a epilog nas prebacuje u 1979): na pozadini priče o oružanoj borbi sandinista³ protiv diktatorskog režima Anastasija Somoze u Nikaragvi, autor je u prvi plan izveo za slikanje darovitog tinejdžera Gabriela koji bi uskoro trebalo da se zaredi – on stiže u jedno izolovano selo da bi oslikao lokalnu crkvu. Sandinistički front za nacionalno oslobođenje, kako je glasio pun naziv za pokret sandinista, bio je u stvari politička partija čiji cilj nije bio samo svrgavanje zločinačkog režima nego i potpuna socijalistička transformacija nikaragvanskog društva, po uzoru na revoluciju koja se dogodila na Kubi.

U prvom delu priče, Lepage će postaviti scenu i na njoj izgraditi karkater mladića za čiju sudbinu ćemo strepeti u drugom delu. Uvodni kadrovi stripa prikazuju brutalnost s kojom se Somozin režim održava na vlasti. Potom sledi gotovo idiličan (bez obzira na očigledno siromaštvo) prikaz života u mestu gde se nalazi crkva na čijem zidu Gabriel treba da nasliku stradanje Isusa Hrista. Tu započinje proces Gabrielovog odrastanja i to prema uputstvima koja mu za sliku daje mesni sveštenik otac Ruben. Pored tih smernica, za dečakovo sazrevanje važni su i prizori seksa koje on iz potaje posmatra skriven na prozoru crkve, kao i saznanja koja stiče o pokretu otpora koji pomažu meštani na čelu sa ocem Rubenom. Pošto i nacionalna garda sazna za potporu koju meštani daju sandinistima, vojnici upadaju u selo, ruše i pale kuće i crkvu, hapse oca Rubena, a seljake proteruju.

Drugi deo priče prati sandiniste – njima se sada pridružio i Gabriel – koji pokušavaju da pobegnu preko granice ispred nacionalne garde. Za ovaj deo priče, ključna je Gabrielova spoznaja i prihvatanje vlastite seksualnosti. Rečima junaka iz stripa – Gabriel je „pederčina“. Ako smo u prvom delu priče dobili svojevrsnu raspravu o učešću crkve u pokušajima žitelja Nikaragve da zbace jaram vlasti koja ih izrabljuje i izbore se za dostojan život, u drugom delu opet imamo raspravu o mogućim dosezima revolucije i motivima njenih nosilaca. Homoseksualnost glavnog junaka u tom drugom delu priče praktično preispituje granice revolucije i njen značaj za lične slobode svakog pojedinca. Zaključak iz te druge rasprave, izvešće jedan od junaka u epilogu: „Znaš li što rade ljudima poput ’nas’ na Kubi? Zatvaraju ih u logore! Kontrarevolucionarni elementi! … Treba više od jedne revolucije da se promijeni ono u glavi.“⁴

Ove reči deluju oporo pored ostalog i zato što su izgovorene usred slavlja: epilog nas, naime, smešta u jul 1979. godine, mesec u kome su sandinisti posle višegodišnje borbe odneli pobedu nad diktatorskim režimom. Priča o osujećenoj ljubavi između dvojice muškaraca navodi na pitanje o pravim razmerama izvojevane pobede i dosezima revolucionarnih promena. Epilog nam je ovde zanimljiv i zbog jednog naizgled nevažnog detalja: na jednom mestu autor je imao potrebu da nam da i sledeći podatak – „Prema našim izvorima, vlada nacionalnog oporavka sastojat će se od sandinista, pripadnika liberalne opozicije i od predstavnika crkve poput svećenika i pjesnika Ernesta Cardenala“. Budući da je ovaj podatak o Cardenalu iz ugla same priče sasvim suvišan, čitamo ga kao autorski signal za povezivanje fikcionalnih zbivanja sa istorijskim ličnostima i događajima.

2.

Ernesto Cardenal je bio katolički sveštenik i pesnik. U mestu Solentinameu on je osnovao hrišćansku zajednicu čiji su članovi mahom bili nepismeni seljaci. S vremenom, zajednica je prerasla u specifičnu umetničku komunu. Većina žitelja Solentinamea na čelu sa Cardenalom tesno je sarađivala sa pokretom otpora sandinista. Zbog toga, 1977. godine, u vreme kada se odvija i Lepageova grafička priča, nacionalna garda ulazi u Solentinamo i sravnjuje ga sa zemljom, a Cardenal pred vojnicima beži u Kostariku. Po pobedi sandinista, Cardenal je postavljen za ministra kulture u novoj vladi. Otac Ruben iz „Muchacha“ po mnogo čemu podseća na Cardenala. Njih dvojica čak i fizički liče: kao Cardenal, Ruben ima ćelavo teme sa čijeg oboda mu raste nešto duža kosa, naravno seda, kao što mu je seda i brada. Za razliku od Cardenala, Ruben pak nije pesnik nego je slikar.

Četiri decenije pre Lepagea, o Cardenalovoj hrišćanskoj zajednici u Solentinameu potresnu priču „Apokalipsa u Solentinameu“ napisao je Julio Cortazar.⁵ Kao prvi deo Lepageovog grafičkog romana, ova priča završava apokaliptičnim slikama razaranja i ubijanja. Budući da je napisana 1976, dakle pre nego što je Cardenalova zajednica zaista uništena, Cortazarova priča čita se na neki poseban način i kao proročka. No, od tog svojevrsnog proznog proricanja, ovde nam je zanimljiviji jedan drugi odeljak iz iste priče. Cortazar jeste posetio Cardenala u Solentinameu i o tome šta je tamo video zapisuje i ove redove: „Sledećeg dana je bila nedelja i misa u jedanaest, misa u Solentinameu na kojoj seljaci i Ernesto i prijatelji koji su došli u posetu zajedno raspravljaju o nekoj glavi iz Jevanđelja; toga dana došao je red na hvatanje Isusa u vrtu, tema o kojoj svet iz Solentinamea priča kao da govori o sebi, o pretnji da im upadnu noću ili usred dana, taj život u stalnoj neizvesnosti na ostrvima i na kopnu i u celoj Nikaragvi…“

Sledeći sličan hermeneutički trag, otac Ruben objašnjava Gabrielu kako treba da naslika stradanje Isusovo: „Zamislite tog čovjeka Isusa koji je stao protiv osvajača i njegovih sljedbenika… Koji je riječima ljubavi i bratstva destabilizirao carstvo i vjersku oligarhiju. I koji hoda izdan od onoga kojeg je naviše volio, iscrpljen, prema smrti, noseći križ koji će zapečatiti njegovu sudbinu! Zamislite vrućinu! Zamislite krv i znoj koji teku iz njegovih očiju… Težinu na njegovu ramenu… On korača, ali u njemu živi svjetlost. Zahvaljujući njoj on ostaje uspravan usprkos poniženju! Vjerujete li da to ovim seljacima ne govori više od iskrivljenih kompozicija, od brojnim ponavljanjima usiljenih pokreta, od tih ekstatičnih mumija koje zatrpavaju crkve? Svjetlost nije u zlatu aureole!“ Potom gledamo Gabriela kako danima i nedeljama pravi studije likova žitelja sela, e da bi sliku stradanja Isusa Hrista konačno uobličio posle premetačine koju je vojska jednom prilikom napravila u selu u potrazi za skrivenim oružjem. Na slici na zidu crkve, oko Isusa koji nosi krst, naći će se meštani prikazani u položaju u kom trpe nasilje nacionalne garde.

Poput Cardenala, nema sumnje da se i otac Ruben vodio stavovima teologije oslobođenja – koju su razradili upravo latinoamerički sveštenici u otporu prema lokanim diktatorskim režimima – kada je davao uputstva mladom slikaru. Oslonivši se na uvide iz „Teologije nade“ Jürgena Moltmanna,⁶ koji piše za one „koji su se, u ime nade, suprotstavili tlačenju i kukavičluku u vlastitim zemljama te zato pate u zatvorima“, Gustavo Gutierrez i Jon Sobrino⁷ doći će do uvida da, rečima potonjeg, „izvan sirotinje nema spasenja“. Jedan ovdašnji teolog ovako će opisati sveštenike koji su stali na stranu siromašnih: „Mistična gerila slavi mučeništvo i svećenstvo koje se bori na strani potlačene i ugnjetavane sirotinje. Tu razvlaštenu sirotinju sustavno maltretiraju desničarsko-represivne vojne hunte koje su desetljećima bile na vlasti u latinoameričkim državama. Vojne hunte su ubile i mučile na stotine svećenika koji su stali na stranu izmrcvarenih i potlačenih. Tortura i revolt tako postaju povlašteno mjesto teologije koja biva oblikovana praksom i ranama mistične gerile.“⁸

Nema previše smisla govoriti o teologiji oslobođenja, a da se ne pomene i pedagogija za obespravljene, koju je upravo u vezi sa teologijom oslobođenja, razradio još jedan latinoamerički verski aktivista Paulo Freire.⁹ Zanimljivo je da ćemo oca Rubena u Lepageovom stripu par puta videti i u učionici. Oslobođenje je nezamislivo bez odgovarajućeg obrazovanja, verovao je Freire; a u skladu sa tim se ponaša junak Lepageovog stripa. Iz svega ovoga da se zaključiti kako je Lepage u svoju ljubavno-revolucionarnu priču s dobrim razlozima upleo kao ključne elemente veru, obrazovanje i pobunu protiv nepravde (sve troje oličeno u karakteru oca Rubena). Pa ipak, otac Ruben nije glavni subjekt (u oba smisla: i kao nosilac i kao predmet) revolucionarne promene. U toj ulozi, u središtu priče, nalazi se Gabriel. (Otac Ruben je pre neka vrsta narativnog katalizatora revolucionarnih, pedagoških i individualnih promena – dakle, učitelj u punom smislu te reči.)

3.

Govoreći o tome šta je pedagogija za obespravljene, Freire će pored ostalog reći i da obrazovni (kao i politički) proces zasnovan na poverenju mora da se temelji na ljubavi, poniznosti, veri i nadi. Ako smo ocu Rubenu pripisali poniznost (prema članovim zajednice, a ne prema zločinačkoj vlasti), veru i nadu, za Gabriela nam, dakle, ostaje ljubav. Nema do kraja uspelih revolucionarnih promena bez promene u shvatanju (dozvoljene) ljubavi. Gabriel se pojavljuje u epilogu da bi nam o tome progovorio. On to, međutim, neće izgovoriti. Mi ćemo to, kako i doliči grafičkom romanu, videti nacrtano. U poslednjim kadrovima epiloga na zidovima gledamo crteže naslikane prema skicama iz Gabrielovog bloka. Na tim crtežima vidimo one likove iz stripa koji su bili oličenje ljubavi. Budući da princip ljubavi nije do kraja realizovan, on se iz stvarnosti preselio na zidove u vidu slika.

To nas navodi na jednu spekulaciju. Ako je Gabriel na zidu crkve u prikazu Isusovog stradanja oslikao meštane kako bi im povratio dostojanstvo koje su im u realnosti oduzeli vojnici, i ako se na kraju epiloga na zidovima pojavljuju slike ljubavi koja nije realizovana u stvarnosti, da li bismo na osnovu toga mogli povući i paralele između Isusove „revolucije“ i revolucije potlačenih i ugnjetavanih u Nikaragvi: obe su obećavale mnogo i obe nisu do kraja ispunile svoja obećanja? Iz ugla teologije oslobođenja naglašavanje ovakvih sličnosti jednim delom svakako ne bi bilo shvaćeno kao svetogrđe. Što se autora „Muchacha“ tiče, on je svoj stav verovatno iskazao natpisom koji se vidi u drugom planu poslednjeg kadra stripa: „hasta siempre“. To je, naravno, revolucionarni pozdrav i naslov čuvene pesme ispevane u slavu Che Guevare – „Do konačne pobede“. Smisao je tu dvostruk: s jedne strane – nema odustajanja; s druge strane – pobeda stalno izmiče.

Na ovu, može se nadovezati i sledeća spekulacija. Kao što postoje sličnosti između Cardenala i oca Rubena, mogu se povući i veze između Gabriela i mladog Cardenala. Kao Gabriel, Cardenal je bio iz bogate porodice, što ga ipak nije sprečilo da stane na stranu siromašnih i obespravljenih. Kao Gabriel, mladi Cardenal pobunio se protiv društvene grupe kojoj je po rođenju pripadao. Na to ga je navela spoznaja o nepravdi na kojoj ta grupa gradi svoj povlašćeni status. Ako bismo sad povezali ove sličnosti, mogli bismo da zaključimo kako nam se u istoj priči, u istim situacijama daje praktično isti karakter u dva različita životna doba – nazovimo ga ovde fiktivnim Cardenalom – i to otelovljen u dvojici centralnih likova koji stoje jedan pored drugog: Gabriel bi onda bio mladi Cardenal, a otac Ruben – odrasli Cardenal. U epilogu, identitetska veza između ova dva lika pojačava se i tako što na zidovima vidimo slike i jednog i drugog. I što baš te slike praktično zaključuju priču. Proces sazrevanja mladog Cardenala završava se sticanjem svesti o izneverenoj ili pak nemogućoj ljubavi. Odrasli Cardenal, uprkos tom saznanju, ne odustaje od borbe.

U kontekstu razgovora sa đacima na času, čitava stvar bi se tako mogla vratiti na odrastanje – kao što je transformisanje društava u neki pravedniji i bolji poredak proces bez kraja, tako i odrastanje ne može da se završi. Od kraja su daleko važnije smernice koje ćemo slediti u tom procesu: grafički roman „Muchacho“ je odličan predložak za razgovor na tu temu.

Školegijum br. 12, štampano izdanje, jun 2015.

Peščanik.net, 14.07.2015.

Srodni link: Škola za petparačke priče

1. Termin grafički roman uveden je ralativno nedavno, pre nešto više od jedne decenije, na insistiranje autora „ozbiljnih“ stripova da se njihova dela u knjižarama ređaju pored drugih ozbiljnih knjiga na posebnoj polici sa tom odrednicom. Ta inicijativa je prihvaćena dobrim delom i zato što joj se pridružio Art Spiegelman, autor čuvenog stripa „Maus“, koji je iz korena promenio odnos publike, ali i samih autora, prema stripovima. Nije nezanimljivo uzeti u obzir da je Spiegelman u središte umetnosti grafičkih romana dospeo sa njene krajnje margine, kao autor underground stripova i urednik magazina koji je objavljivao isključivo takve stripove. Tom nedavnom vrednosnom izjednačavanju grafičkog romana sa ostalim narativnim umetnostima u očima šire publike ne mali doprinos dala je i Marđan Satrapi svojim čuvenim autobiografskim stripom „Persepolis“.
2. Lepage, „Muchacho“, preveo Goran Marinić (Zagreb: Fibra, 2009).
3. Koliko je u to vreme popularnost pokreta sandinista bila velika vidi se i po tome što je 1980. godine tada čuvena britanska punk grupa Clash svoj četvrti po redu album nazvala „Sandinista!“.
4. O toj Kubi koja zatvara homoseksualce u logore piše Reinaldo Arenas. Po knjizi njegovih sećanja Antes que anochezca. Autobiografia (Pre nego što padne noć; 1992) Julian Schnabel snimio je 2000. film u kome glavne uloge tumače Javier Bardem i Johnny Depp.
5. Hulio Kortasar, „Apokalipsa u Solentinameu“, u H. Kortasar, Apokalipsa u Solentinameu, prevela Aleksandra Mančić Milić (Beograd: Rad 1998), str. 5-12.
6. Jürgen Moltmann, Teologija nade, preveo Đeljko Pavić (Rijeka: Ex libris, 2008).
7. Jon Sobrino, Izvan sirotinje nema spasenja. Mali utopijsko-proročki ogledi, preveo Roman Karlović (Rijeka: Ex libris, 2011).
8. Boris Gunjević, „Uvodno ispovijedanje revolucije: protiv bijede i izdaje teologije“, u S. Žižek i B. Gunjević, Bog na mukama / obrati apokalipse (Rijeka: Ex libris, 2008).
9. Paulo Freire, Pedagogija obespravljenih, prev. Sanja Bingula (Zagreb: Odraz, 2002).