Posle neverovatnog saopštenja predstavnika sindikata Nezavisnost,1 u kome se traži da se iz poslova centara za socijalni rad (CSR) „izbace poslovi aktivne zaštite od nasilja u porodici“, jer se stručni radnici u ovim ustanovama bave „socijalnom, porodičnopravnom zaštitom i savetodavnim radom“ a ne krivičnim delima – ne mogu a da ne prokomentarišem apsurdnost toga zahteva. Kako su oni koji govore u ime stručnih radnika u centrima za socijalni rad zamislili da se bave onim što smatraju da treba da rade, ako neće da se bave nasiljem u porodici, koje uostalom i nema uvek elemente krivičnog dela? Kakve su veze između poslova „porodičnopravne zaštite“ i „opsluživanja organa unutrašnjih poslova i tužilaštva“ kojima oni hoće da se bave – sa poslovima „aktivne zaštite od nasilja u porodici“ kojima oni odbijaju da se bave? I da li je to uopšte moguće?
Najpre, u ime onih u centrima za socijalni rad koji ne misle kao predstavnici njihovog sindikata, u ime stručnjaka koji odgovorno i posvećeno rade svoj posao – apsurdno je tvrditi da zaposleni u centrima za socijalni rad ne treba da procenjuju bezbednosne rizike, a da im istovremeno budu poverena javna ovlašćenja da zaštite prava i najbolji interes deteta; da daju, na zahtev suda, stručne procene o roditeljskim kompetencijama i funkcionisanju; da procene, predlože i preduzmu mere za nadzor vršenja roditeljskih prava, uključujući i lišenje roditeljskih prava i mere za zaštitu žrtava od nasilja u porodici (koje nema elemente krivičnog dela). Kako se to vrši „porodičnopravna zaštita“ bez procene nasilja u porodici i bezbednosnih rizika?
To što oni neće i ne znaju da procenjuju rizike nema nikakve veze sa tim da li stručnjaci poput psihologa, socijalnih radnika, pravnika i drugih koji obavljaju poslove voditelja slučaja i supervizora u centrima za socijalni rad – treba da ih procenjuju. Svuda na svetu stručnjaci ovih profila u službama sličnim našim centrima za socijalni rad procenjuju bezbednosne rizike od nasilja u porodici u svim slučajevima zaštite najboljeg interesa deteta i svim slučajevima razvoda ili razdvajanja roditelja, kada se odlučuje o poveravanju deteta i predlaganju modela održavanja odnosa između deteta i roditelja kojem dete nije povereno.
Tačno je da su stručni radnici u centrima za socijalni rad opterećeni poslovima koje ne bi trebalo da rade, konstantnim padom broja zaposlenih, ali i zapošljavanjem neodgovarajućih profila, političkim postavljenjima i smenama rukovodilaca, kao i smenama sa stručnih pozicija onih koji profesionalno i posvećeno obavljaju svoje zadatke. Činjenica je da je status službe nizak, da zaposleni u njoj nisu bezbedni pri obavljanju svojih poslova, ali to nije opravdanje za „pad kvaliteta i efikasnosti usluge“ – mada bi mogao biti razlog za organizovani protest zaposlenih. To jeste razlog za sindikalno delovanje, za zahtev nadležnim strukturama, od neposrednih rukovodilaca do ministra, da reše nagomilane probleme.
Nisam primetila da se sindikat Nezavisnost oglasio povodom nepovoljnih uslova rada i podređenog položaja centara za socijalni rad u odnosu na ostale institucije sistema, a u vezi sa obavezama koje organ starateljstva ima u zaštiti žrtava nasilja u porodici. Nisam videla njihovu reakciju prošle godine, posle masovnog ubistva u Žitištu, kada je nadležno ministarstvo izdalo saopštenje da je postupak vođen i „okončan po standardima stručnog postupka“. Iako tada stručni postupak procene i pružanja porodičnopravne zaštite „nije mogao biti sproveden u skladu sa propisima i standardima stručnog rada usled nepravilno organizovanog stručnog rada u Centru“, što je utvrdio Zaštitnik građana.
Nisam primetila da je sindikat Nezavisnost „digao glas“ i uputio zahtev za sistematsko unapređenje svojih znanja i standarda stručnog rada nakon objavljivanja izveštaja Zaštitnika građana o sistemskim propustima u 12 slučajeva ubistva žena i drugih članova njihovih porodica, niti nakon objavljivanja izveštaja istog organa u 45 slučajeva nasilja u porodici i zlostavljanja i zanemarivanja dece. A oba izveštaja potvrđuju da ono što predstavnici sindikata misle da stručni radnici znaju i treba da rade (porodičnopravnu zaštitu), oni ne znaju da rade – da ne prepoznaju nasilje u porodici i da ga kvalifikuju kao „porodične probleme“ i „bračne sukobe“, da ga umanjuju i relativizuju, da veruju nasilniku a ne žrtvi i da zbog toga ne istražuju i ne procenjuju okolnosti, uključujući rizike od nasilja, ne predlažu i ne preduzimaju odgovarajuće mere, što direktno utiče na loše „opsluživanje“ nadležnih organa – suda, policije i tužilaštva, koji takođe ne preduzimaju odgovarajuće mere.
Kako predstavnici sindikata Nezavisnost zamišljaju da se stručnjaci u centrima za socijalni rad bave porodicom, zaštitom prava i najboljeg interesa deteta ako ne znaju da procene nasilje u porodici, nasilje prema ženama i nasilje i zloupotrebu dece kao mehanizam zlostavljanja žene, majke te dece? Kako misle da se bave savetodavnim radom i koga će da savetuju, ako ne znaju da procene opasnost u kojoj se nalaze žene i deca? Kako uopšte zaposleni u centrima za socijalni rad sprovode psihosocijalni tretman učinilaca nasilja, posao koji hoće da rade (dodatno, za honorar), ako ne znaju da prepoznaju i procene nasilje i ne žele da se bave procenom bezbednosnih rizika? Da li taj apsurdni zahtev predstavnika sindikata potvrđuje do koje mere oni ne razumeju ni svoj posao, ni pojavu nasilja i do koje mere su ugrožene žene žrtve nasilja kada se obrate centru za socijalni rad da traže zaštitu za sebe i svoju decu?
Koliko žena je doživelo da im stručni radnici ne veruju, da neće ni da zabeleže prijavu nasilja (što nikako ne bi smelo da se desi, čak i ako neće da se bave nasiljem u porodici), kao u slučaju koji je nedavno bio pred Poverenicom za zaštitu ravnopravnost, jer su verovali nasilniku i procenama svojih kolega koji su radili psihosocijalni tretman sa nasilnikom? U koliko slučajeva su žrtve nasilja dobijale korektivni nadzor zbog neadekvatne zaštite deteta, jednako kao i učinilac nasilja koji zlostavlja i ženu i dete? U koliko slučajeva su stručni radnici pokrenuli postupak za lišenje roditeljskih prava protiv majke koja „je znala, a nije zaštitila dete od nasilja“, iako je otac deteta vršio nasilje i prema majci, za koje su znali i u centru za socijalni rad i u policiji i u tužilaštvu, ali nisu učinili ništa (ili dovoljno) da zaustave nasilje i zaštite ženu? Na ova pitanja nema odgovora i on se ne može dobiti ni od predstavnika sindikata, ali ni od republičkog zavoda za socijalnu zaštitu ili od nadležnog ministarstva.
Kako uopšte stručni radnici u centru za socijalni rad razumeju opšte principe zaštite od nasilja koji ih obavezuju i usmeravaju u postupanju, kao što su:
– bezbednost (sigurnost) žrtve kao prioritet u radu stručnih službi;
– bezbednost i dobrobit deteta kroz osiguravanje bezbednosti i podrške autonomiji nenasilnom roditelju;
– za nasilno ponašanje odgovoran je isključivo učinilac;
– sve intervencije treba da uzmu u obzir nejednakost moći između žrtve nasilja u porodici i nasilnika.
Dakle, ako predstavnici sindikata misle da je „apsurdno da je zaposlenima u CSR (pedagozima, psiholozima, socijalnim radnicima i pravnicima) dat zadatak da procenjuju bezbednosne rizike, nasilničke namere i planove i ubilačke namere kod osoba sa kriminalnim dosijeima ili bez njih“, onda je apsurdno da im ostane zadatak bavljenja „porodičnopravnom zaštitom i savetovanjem“. Možda su u pravu. Ako do te mere ne razumeju vezu između onoga što ne žele i onoga što žele da rade, možda je bolje da ih država i društvo oslobode obaveze da rade ono što svakako ne znaju da rade.
***
Autonomni ženski centar će nadležnom ministarstvu predložiti formiranje novih specijalizovanih centara za bavljenje porodičnopravnom zaštitom i zaštitom prava u najboljem interesu dece, uključujući i zaštitu od nasilja u porodici, u kojima će raditi odgovorni stručnjaci, unapred informisani o svojoj obavezi da procenjuju bezbednosne rizike i planiraju sigurnost žrtava.
Autorka je programska koordinatorka Autonomnog ženskog centra.
Peščanik.net, 17.07.2017.
Srodni linkovi:
Rastislav Dinić – Privatni život stabilokratije
Dragoslav Pantić – Ko to gleda u tuđe dvorište?
Ana Jovanović – Formule ubijanja
Dejan Ilić – Odgovor ili odmazda
Marko Sinđić – Beleške o socijalnom radu
Saša Đorđević – Zavisni od oružja
Adriana Zaharijević – Melanholični, nejednaki i lišeni zdravog razuma
Sofija Mandić – Skuvali ste ribe
Ana Jovanović – Ljudski faktor rizika, deo II
VIDEO – Ubistvo u kontrolisanim uslovima
Ana Jovanović – Ljudski faktor rizika
FEMINIZAM