Ko testira testiranje?

Ako je suditi prema reakcijama stručne javnosti na postavljenje novog ministra prosvete, naimenovani Srđan Verbić bi morao da se postara i da Srbija nastavi s učešćem u PISA ciklusu. Da je to zadatak od prvorazrednog značaja, naglašava i profesor s opravdano velikim autoritetom u polju domaćeg obrazovanja Ivan Ivić. PISA testiranje je, objasnio je on, izuzetno bitno jer nam omogućava uvid u kvalitet nacionalnog školstva. Naime, „ako ne znamo šta obrazovni sistem daje, nećemo znati šta treba u njemu menjati“, kaže Ivić. Pored toga, dodaje, ulogu sličnu PISA testovima ubuduće bi trebalo da imaju i mala i (najavljena) velika matura. Stoga ne čudi što se kao jedna od važnijih Verbićevih preporuka navodi podatak da je bio član nacionalnog PISA tima, kao i autor zadatka koji se našao na jednom od ranijih probnih testiranja. Zbog svega toga ne bi trebalo da nas iznenadi ni to što se sam Verbić u svojim prvim javnim istupima jasno založio za to da upravo mala matura treba da se saobrazi PISA testu, pošto se prethodno naprave potrebne promene planova i programa. Ništa nas, dakle, ovde ne čudi, iako je sve od početka do kraja pogrešno.

Krenimo redom. Pred kraj 20. veka, Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (dakle, naglasak je na – „ekonomsku“), OECD, pokrenula je PISA program, to jest Međunarodni program procene obrazovnih postignuća učenika (Programme for International Student Assessment).¹ Svrha tog programa bilo je sistematsko i dugoročno praćenje kvaliteta, pravednosti i efikasnosti obrazovanja u zemljama učesnicama. Da je reč pre svega o efikasnosti, lako se vidi iz toga što su kreatori programa pošli od uvida da uspeh, konkuretnost i razvoj neke zemlje sve više zavise od kvaliteta i pravednosti obrazovanja. (Ovde odmah treba skrenuti pažnju na to da su kvalitet i pravednost tu u funkciji efikasnosti, to jest uspeha i konkurentnosti. Ako bi se uspeh i konkurentnost mogli postići na neki drugi način, kvalitet i pravednost pali bi u drugi plan. Pored toga, kvalitet i pravednost, kada se vežu s uspehom i konkurentnošću postaju neprijatno dvosmislene kategorije.)

Predistorija PISA studija tiče se višedecenijskih napora OECD-a da se utvrde pouzdani indikatori i statistika u oblasti obrazovanja. Drugim rečima – da se obrazovanje izmeri. Do toga da obrazovanje treba meriti i da za to nedostaju odgovarajuće mere došlo se koliko jednostavnim toliko i pogrešnim poređenjem obrazovanja s ekonomijom. Taj uvid je sažet u sledećoj primedbi: praćenje obrazovanja je na znatno nižem nivou nego praćenje ekonomije. Razlog za ovo neoprostivo zaostajanje obrazovanja pronađen je u nedostatku indikatora koji bi se mogli koristiti u različitim zemljama, što je dovelo do toga da nije bilo moguće pratiti kretanje obrazovanja u jednoj zemlji niti porediti obrazovanja u različitim zemljama. Zato je krajem osamdesetih pokrenut program za utvrđivanje indikatora uspeha nacionalnih obrazovnih sistema. Skup relevantnih indikatora trebalo je da zajednički formiraju zemlje učesnice u programu: od njih se pre svega očekivalo da se slože oko toga šta su najvažnije informacije.

Prvi indikatori oko kojih je postignuta saglasnost zaista su bili merljivi: a) demografski, ekonomski i društveni kontekst obrazovanja; b) rashodi, resursi i obrazovni proces; c) stope završavanja srednjeg i visokog obrazovanja i uspeh učenika. Sasvim očekivano, prva studija od koje se pošlo u utvrđivanju indikatora urađena je u vezi s nastavom matematike. (Bilo bi zabavno videti sve ove stručnjake u potrazi za indikatorima na osnovu kojih bi se utvrdilo da li je književno delo Dostojevskog vrednije od Džojsovog, i koji od ta dva autora je više doprineo razvoju nacionalnih ekonomija svojih zemalja, na osnovu čega bi se onda odlučivalo o tome koji od njih dvojice više zaslužuje da uđe u kurikulum. Pošto su to u načelu nemerljive stvari, kreatori indikatora neće posumnjati u opštu primenljivost svojih metoda; naprotiv, umesto da ograniče upotrebnu vrednost tih metoda, oni će jednostavno u drugi plan gurnuti humanistiku.) U devedesetima, ipak, od kvantitativnih merila napravljen je prelaz ka kvalitativnim, što se ogleda u sve jačem naglasku na kvalitetu kompetencija stečenih obrazovanjem. Međutim, i ta je promena kvantitativno opravdana: došlo se, naime, do zaključka da ekonomski razvoj umnogome zavisi od kompetentnosti ljudskih resursa, a ne samo od nivoa dostignutog obrazovanja. Za kompetenciju je tada proglašena i pismenost.

Kao jedna od dobrih strana PISA programa ističu se novine koje se javljaju u svakom ciklusu testiranja. Ako se ima u vidu da se na osnovu PISA istraživanja želi utvrditi u kom su obimu osobe na kraju obaveznog školovanja usvojile znanja i veštine koje će im koristiti za uspeh u ličnom, profesionalnom, društvenom, kulturnom, ekonomskom i političkom životu, sasvim je jasno otkuda novine: uspeh u svakoj od ovih kategorija je relativan pojam, i praktično se ne može jasno definisati, pa tako ni izmeriti. Sva je prilika da je tu reč o jednom krupnom obrazovnom eksperimentu s krajnje neizvesnim ishodom. To samo po sebi uopšte ne mora biti loše; loše je međutim to što taj eksperiment služi kao opravdanje za reformu koja školstvo svodi na samo jednu dimenziju: u domaćem tumačenju to nam se predstavlja na sledeći način – „PISA nastoji da utvrdi vezu koja postoji između obrazovanja i nacionalnih ekonomija; ispituje i promoviše ona znanja i veštine koje su neophodne iz perspektive snalaženja na tržištu rada i vođenja karijere. Uspostavljanje direktnije veze između zahteva tržišta (privrede) i obrazovanja je bliska budućnost i našeg obrazovnog sistema. PISA je dobar model koji demonstrira kako se ta veza uspostavlja na nivou očekivanih obrazovnih postignuća.“²

Kako nam izgleda predlog novog ministra prosvete da se mala matura ustroji prema modelu PISA testova u svetlu ovih činjenica? Rekao bih, poprilično loše. Negativan sud o tom predlogu potkrepiću ovde s tri argumenta: istorijskim, sistemskim i strukturnim.

Prvi argument bismo mogli razumeti kao istorijski: Srbija, naime, nije učestvovala u raspravama koje su dovele do utvrđivanja najvažnijih informacija i njihovih indikatora što su potom poslužili za oblikovanje PISA testova. U vreme kada su se te rasprave vodile, Srbija je imala preča posla – da vodi ratove i čini ratne zločine. Stoga je zasluženo što se sada kao zemlja članica drugog reda uključuje u PISA proces i samerava se prema odlukama koje su donošene mimo nje. No, ako je zasluženo, ne znači da je to i dobro po domaće obrazovanje. Da bi se taj pasivan, kvazikolonijalni status Srbije u dogledno vreme promenio, potrebno je učiniti bar dva koraka. Prvi je otvaranje rasprave o tome šta mi koji živimo u Srbiji vidimo kao važno za obrazovanje, koje su to informacije i indikatori na osnovu kojih bismo mi želeli da pratimo učinke i kretanja u domaćem školstvu. Ovo je ujedno i vrlo složen korak jer pretpostavlja da smo se prethodno dogovorili u kakvom bismo društvu u načelu želeli da živimo: samo u okviru jednog takvog dogovora ima smisla dogovaranje o obrazovanju. Drugi korak je jednostavniji: s pripremljenim odgovorima zatražiti učešće u daljem oblikovanju i realizaciji PISA ciklusa. Naš ministar, međutim, dobacuje samo dotle da domaće obrazovanje preko male mature treba oblikovati u skladu s PISA testovima.

S tim u vezi je drugi argument, koji bismo mogli nazvati sistemskim. Dakle, potpuno je opravdano procenijvati veze između obrazovanja i privrede uopšte, ili tržišta rada posebno. Potpuno je opravdano i zahtevati da u jednom svom vidu obrazovanje osposobi mlade ljude da stupe na tržište rada. Nije, međutim, opravdano čitav obrazovni sistem podrediti ovoj jednoj svrsi. Više je razloga za to. Prvo, privreda i tržište rada su izrazito nestabilni sistemi – sistemi koji se ponekad menjaju iz godine u godinu ili gotovo preko noći. S druge strane, obrazovanje podrazumeva dugoročno planiranje, i cikluse koji traju dvadesetak godina. Očita nesrazmera između nestabilnosti tržišta i potrebne stabilnosti za obrazovanje isključuje tržište kao jedini osnov za oblikovanje obrazovanja. Drugo, sve i da je ono stabilno, potrebe tržišta rada ne mogu biti jedina svrha obrazovanja. Pored opremanja ljudskih resursa potrebnim kompetencijama na tržištu rada, iz obrazovnog procesa bi trebalo da izađu i građani koji su u stanju da kompetentno i odgovorno učestvuju u oblikovanju političke zajednice i sklapaju pravedne društvene aranžmane. Ova druga svrha je po svemu bitnija i opštija od prethodne. S obzirom na to, domaći predstavnici bi imali razloga da se založe za usmeravanje PISA istraživanja i ka takvim učincima ili za oblikovanje novih programa za utvrđivanje indikatora uspeha obrazovanja za demokratiju, na primer. Uvođenje PISA testova u domaće školstvo u vidu male mature ugrožava takav pokušaj.

Treći argument je strukturni: PISA istraživanje se u odnosu na strukturu nacionalnih obrazovnih sistema postavlja kao nešto što je izvan njih. Drugim rečima, uspešnost sistema procenjuje se na osnovu mera koje nisu elementi njegove strukture. Time se dobija utisak o kakvoj-takvoj objektivnosti procene. (Da ona nikako ne može biti objektivna, tema je za neki drugi tekst.) Uvođenjem PISA testova kao male mature u srce sistema, tako što bi se oni postavili kao kruna i krajnja svrha obaveznog osnovnog obrazovanja imalo bi bar dve pogubne posledice. O prvoj, kada se ceo obrazovni sistem i mera njegove uspešnosti podrede testovima već sam ovde pisao, pozivajući se na radove Michaela Applea, čiji se neki prevodi takođe nalaze na ovom sajtu. Druga posledica je banalno jednostavna. Ako merilo za ocenu uspešnosti sistema postane deo njegove strukture, na osnovu čega ćemo ubuduće procenjivati njegovu uspešnost? Drugim rečima, uključivanje sistema provere u samu strukturu podrazumeva da se osmisli jedan novi mehanizam provere koji bi bio izvan nje, kako bi se omogućila neka vrsta procene koja je nezavisna od samog sistema. I o tome bi trebalo da razmišlja novi ministar kada daje ovakve predloge.

Da li sam zbog svega ovoga danas više zabrinut za domaće obrazovanje nego što sam to bio pre ovih izjava ministra? Nisam, naravno. I za to takođe treba da zahvalim novom ministru. U jednom smislu on je ipak pokazao neku meru opreza i razuma. Naime, on se, videli smo, ogradio rekavši da mala matura može biti saobražena PISA testovima tek pošto se učine odgovarajuće promene obrazovnih planova i programa. Stanje u kome se nalazi naš obrazovni sistem, pak, zahteva promene takvih razmera da nijedan, pa ni ovaj ministar ne može da ih sprovede za svog mandata. Pred ministrom koji hoće da radi i menja stoji veliki posao koji treba početi od početka, da bi se jednom došlo i do male mature. Kako i sam ministar pokazuje da to zna, njegove prve izjave uzimam za – prazne priče.

P.S.

Dve napomene u post scriptumu. Prvo, svi oni ekonomisti koji misle da je Srbija daleko od neoliberalnih obrazaca ustrojavanja društva, neka obrate pažnju i na ovakve izjave visokih državnih činovnika. Ako ništa drugo, one svedoče o snažnom prisustvu neoliberalnih načela u svim segmentima domaćeg društva, sve i ako ta načela nisu trenutno primenljiva. To što ona u najvećem broju slučajeva zaista nisu primenljiva, ne čini stvari boljim, nego, naprotiv, još gorim, jer to svedoči o društvenim razvalinama koje će neoliberalni valjak samo sravniti sa zemljom.

I drugo: pošto su se do sada sve osobe koje su se oglasile povodom postavljenja novog ministra prosvete legitimisale svojim stručnim zvanjima i pozicijama na kojima se nalaze, kao da im jedino to daje za pravo da javno progovore o obrazovnim politikama u Srbiji, red je da se i ja predstavim:

Autor je poreski obveznik u Srbiji.

Peščanik.net, 15.05.2014.

1. Sve činjenice o PISA programu navodim prema Aleksandar Baucal, Ključne kompetencije mladih u Srbiji u PISA 2009 ogledalu (Beograd: Institut za psihologiju, Filozofski fakultet u Beogradu i Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva Vlade Republike Srbije, 2012). Komentari su moji.
2. Baucal, str. 30.