- Peščanik - https://pescanik.net -

Kobre i mungosi

Foto: Predrag Trokicić

Kobra, kako to balkanski zvuči! Da su šarke i poskoci, belouške, daždevnjaci i smukovi, bilo koji od navedenih gmizavaca dali svoje ime specijalnoj jedinici Vojske Srbije, bilo bi to već pitanje poštovanja zavičajnih zveri. I čisto rodoljublje, šarka je naša, kao i nervozni atleta poskok. Šta nedostaje barskoj zmijuljici belouški da čuva i sačuva prezidenta od svojih građana.

Neke okolne zemlje imaju vukove, glasnike Drakuline Transilvanije na zastavama svojih specijalaca. Pa i mi ovde držimo opake domaće i šumske životinje, za koje su kobre samo hladni i šišteći sjaj u travi. Zar niste mogli, nesrećnici, da se nazovete bikovi ili divlji veprovi, gusani, kikerezi, ćurani ili petlovi? Navedene domicilne ptice umeju da budu i te kako agresivne. Šta bi nedostajalo ovome da ga čuva posebno izabrana grupacija telohranitelja sastavljena od uvežbanih guskova, koji se svake godine međusobno čerupaju i časno biju u Mokrinu?

Ali, kome divaniti o muževnim mokrinskim gusanima i njihovom ptičjem testosteronu? Ovde su se zapatile kobre i negovane kao prva i poslednja, pa i sudbinska odbrana samoizabranog predsednika nesrećne Srbije. Njihov je posao izvor vojničke gordosti, čuvaju vrhovnog da ne utekne, da mu se ne primakne nepoznato i neželjeno lice. Njihovo je da komandant svega mirno spava, kad mu padne na pamet da spava. Pa i da dobiju teške batine od žandara zajedno sa batom Andrejem, kad čuvaju batu.

Građani Srbije mirno spavaju pred saznanjem da predsednika čuvaju zmije. Od rizika da mu se neka ne zavuče u krevet, obezbeđuje ga hronični oblik radne nesanice.

Možda njemu i nije potrebna pretorijanska garda. Predsednik je snažan, okretan, mišićav i spretan. Odakle to znam? Ih, odakle! Sam je o tome govorio. Na primer, da bez ičije pomoći, može odjednom da umlati sve lidere opozicije. Ili da je jači od svakog specijalca. I onog je dečaka od devet godina razbio u košarci.

Kakav uličarski izliv poganog kukavičluka!

U jednom reklamnom proglasu o ovdašnjim Kobrama se kaže i ovo: Profesionalizam i poštovanje vojničke časti njenih pripadnika, učinili su ih ponosom Vojske Srbije i srpskih građana.

Potpuno prazno i neubedljivo, kao eho agitpropa u kome se nikada ne mari za istinu. Čast se ne poštuje nego poseduje. Ili je nema. Jesu li Kobre zaista ponos svojih građana, i zbog čega! Imaju li oni svoje građane?

Videli smo kako su okončani nedavni protesti ispred ograđenog predsedničkog dvorca. Nasilnici u civilnim odelima, koji su pesnicama nasrnuli na okupljene ljude, bili su oficiri i podoficiri Vojske Srbije. Kobre, ponos naroda.

Oficiri ne biju ljude na ulici, niti bilo gde, ni zbog čega i ni zbog koga. U času kad to urade, nestaju iz profesije, gase kodeks koji nisu ni upoznali. Postaju ulična fukara, ili plaćenička paravojska, huliganska rulja, koja svoju nemoć pokazuje gazdi lično. Znali su da akciju koju je naredio, taj posmatra sa svog kibicfenstera. Vojskovođa sa dvogledom. On ne mari za časne oficire (ako je čast uopšte podložna definiciji), ali neguje praznoglave batinaše, kao brutalno nacističko oružje i živi štit od velikog straha.

Kukavne Kobre su nadmašile i njegov kukavičluk, i zato je mogao da bude gord na svoju odluku.

Ne postoji gora sudbina nego da udariš slabijeg od sebe, i to zbog Vučića. Ničeg strašnijeg nema.

Autor ovih redova slučajno zna ponešto o vojnoj profesiji. Iz onog snimka na Jutjubu, videlo se da su pesničari stigli na bojno polje neobučeni, neotesani i nevaspitani, i sa viškom sala i manjkom znanja. Podgojena i troma vrsta revnosne posluge.

Pre mnogo godina, dok je Zoran Stanković bio ministar odbrane, sreli smo se kao stari poznanici u holu Doma vojske. Malo smo razgovarali, a oko nas se vrzmao neki upadljivo debeli čovečuljak.

Je li Zorane, koji ti je ovaj, stalno gleda u nas?

To je moj pratilac, reče on. Poslali mi ga iz Kobri.

Kakva ti je ovo Kobra, čoveče!?

Jebem li ga, reče Stanković. Oni mi rekli da je dobar.

I Tadića su pratili debeli manekeni, zmijurine kojima su pucala odela na leđima i zadnjicama. Možda samo takve šalju u dvor, a najbolje čuvaju za operativne akcije. Možda se opasne otrovnice naglo ugoje kad dođu na najbolji kazan.

Onaj sa Stankovićem nije imao priliku da se pokaže.

Tadićevi nisu tukli nikoga.

Vučićevi su prvo dobili batine od niških žandara, a onomad prebili nejake momke, čuvajući vrhovnu kukavicu na najkukavniji način.

Postali su nosioci toljage i prestali da budu starešine. I sada je red da izbace gmizavce iz sebe i probaju da izbrišu sramotnu tamnu mrlju. Ali, to više nije moguće.

Mungosi, to je idealno ime za novu čuvarsku koloniju. Uspešni lovci, brži od svake zmije, otporni na otrove. Oni bi mogli da pojedu kobre, toliko toga su već pojeli. Mogu i gospodara, nisu izbirljivi.

Mungosi a ne zmije će čuvati predsednika, oni su njegovo prirodno okruženje. Ništa bolje još nije smišljeno od elitne jedinice mungosa.

I oni bi bili nosioci časti i zverski ponos građana Srbije.

Peščanik.net, 16.08.2019.