Kolaps

Beograd neodoljivo podseća na duboko oranje i haotičnu iskopinu svoje moderne istorije. Košmarna povest srpske ranjene metropole odvija se pred nama, kao neprekidno raspeće naseobine koja je inače prepuna varvarskih ožiljaka. Pa je tako i danas užasni životni košmar stvarnost, a uređeni grad stvar utopističke projekcije i nečega što nama inače dolazi retko ili nikada.

Ako su to zaista predizborne iskopinske radnje kako se često misli, a mnogi i govore da je tako, onda su kreatori te ideje duboko u marketinškom političkom zaumlju, prostije rečeno neopevane budale, uverene da se zaista preko tuđih sudbinskih muka stiže do uznesenja u vladanju kome se kraj ne vidi.

Nije, međutim, dovoljno biti samo obična budaletina za ostvarivanje takvih mučiteljskih podlosti kojima su mesecima, a naročito u poslednjih nekoliko dana izloženi građani Beograda. Valja mrzeti grad, njegove žitelje, sve što on jeste ili bi mogao da bude, njegovu lepotu i sklad sa sobom, njegovo pripadanje onima koji u njemu žive, da bi se preduzelo to što već jeste.

Valja ga prezirati kao polje suludih opita nad ulicama, zgradama i raskrsnicama, nad njegovim ljudima, vremenom i estetikom. Mora se biti sadista za ovakvo ugrožavanje života, mira i spokoja jednoga grada koji je nekada, pre njih bio veliki, i koji smo prepoznavali izdaleka, odozgo, sa svih strana.

Ljudi koji su svojevoljno oduzeli slobodu kretanja i začepili najprovodljivije arterije metropole ne pripadaju ovde, niti se zna šta su i ko im je omogućio da nam sude okupacijom ulica i blokadom neodoljivog i neophodnog urbanog tumaranja.

Misli li neko da je sve ovo slučajno? Objave o mukama koje su neizbežne da bi se nekada u dalekoj budućnosti sve sijalo, jesu relikvija pradavno arhiviranog agitpropa, mada to ovde ima smisla. Majstori zaposleni u radionici koja konstruiše nadnaravne istine nemaju pameti za bilo šta bolje.

Infarkt, skoro kliničku smrt koju je Beograd doživeo prekjuče (ponedeljak), može biti obrazložen i kao sindrom opšteg zastoja svega što čini postojanje jednog društva. To je zapravo ono u čemu smo. Naši životi, kao takvi, nešto što je od njih preostalo, i što narod sakuplja u parčićima, čudeći se svojoj uspavanosti i trpeljivosti, onoj vrsti depresivne rezignacije koja vodi pravo u smrt.

Moj prijatelj, koji je od ulaza u Beograd kod Vidikovca do Mirijeva putovao tačno tri sata rekao mi je:

„Znaš, nisam ljut na njih. Više nisam. Ne podnosim sebe, odavno sam postao otporan na nitkove koji su nas potčinili, nije me bilo briga, pristao sam da me slome tako što sam odlučio da ne mislim ni o čemu, da konjošem pod fukarom, pa sam tako i otupeo. I onda, kada sam sinoć stigao, iznenada sam pobesneo, bio sam zadovoljan zbog toga što sam izbezumljen kao besan pas, stao sam pred ogledalo i rekao sebi: daj, ne budi govno, budi čovek!

Kako da budem, znaš li?“

Mogao bih da znam, ali nisam umeo da mu odgovorim. I sam se trudim svim snagama, koliko mogu, ponekad čak i više od toga. I ne znam da li uspevam da bar malo zaličim. Na čoveka, sa svojom voljom i preostalom snagom za bunt.

U danu kolapsa čuo sam da su u kuću Novice Antića, u kasne sate utrčali borbeno opremljeni specijalci da mu uruče poziv za suđenje pred vojnodisciplinskim sudom.

Dvojica studenata sa FDU će odgovarati prekršajno zbog aktivnog učešća na „Protestu protiv diktature“. Ako nema diktature, koga briga za proteste, ako je ima, svima nam je mesto na ulicama.

Moguće je da kolaps i okupaciju Beograda razbiju protesti zakazani za 6. i 7. oktobar. Moguće je da se moj prijatelj nađe tamo, ako uspe slobodno da se kreće.

U danu kolapsa, možda nešto ranije, stigao je veliki „Antonov“ dovozeći penzionisane „migove“, a policija je istoga dana otkrila da ne zna ko je rušio u Savamali. Beograd na vodi, u okviru kolapsa, propada i kao besmislena, bezvredna kulisa. Nebojša Krstić, maneken propasti, glasnik besmisla i besprizorni zaljubljenik u Vučića, postao je član Upravnog odbora RTS-a.

Estradna zvezda, Željko Joksimović, rasplakao se kad je video bliznakinje koje je dobio sa Pinkovom zvezdom Jovanom. A moguće je, kaže ugledni tabloid, čak je izgledno da premijerka i njena devojka nekako dobiju bebu. Radi se na tome, tabloidi još ne znaju ko radi.

Jedan od gradskih bulevara koji se čudom izvukao od prekopavanja, dobio je prigodne novogodišnje ukrase, tri meseca pre Nove 2018. godine. Dolaze turisti da vide, i ovi naši da se čude. „Jebeš Novu godinu“, kaže jedan. „Ni ona više ne dolazi po kalendaru, nego kad Vučić kaže!“

I sada sva ta svetla i kojekakvi ukrasi naših zauzetih života izgledaju usiljeno svečano, uvelo, jadno, tužno i pomalo strašno. Kao parodija na sve što se može smatrati praznikom, kao pokušaj da se dimljivom petrolejkom razgrne gusta pomrčina. Kao neukusna, šljašteća traka na sirotinjskom odru.

Peščanik.net, 04.10.2017.