Kome zvone pisma?

Dobro, naslov jeste malo nezgrapan. Asocijacija bi trebalo da ide ka naslovu romana Ernesta Hemingwaya. Hemingway je opet taj naslov uzeo od Johna Donnea, a poruka je – ne pitaj za kim zvono zvoni, zvoni za tobom. Ako je negde oko polovine 20. veka Hemingwayev roman iznova skrenuo pažnju na gotovo zaboravljeno delo engleskog pisca s prelaza iz 16. veka u 17, jedan film s početka 21. veka je od Donnea napravio bezmalo zvezdu. Čitalac zna, reč je o filmu „Sve o dečaku“, po istoimenom romanu Nicka Hornbyja, koji počinje Donneovim stihom iz iste celine gde se pominje i zvono – nijedan čovek nije ostrvo. I pošto nije ostrvo, ne treba da se pita kome zvono zvoni, jer zvoni baš za njim.

Tako otprilike opozicija piše pisma o međusobnoj saradnji. Ne treba da se pitamo ko je adresat tih pisama, jer su sva ona upućena – svima nama. Samo što nisu. Jer, recimo, kad mi Dveri, ili Stranka slobode i pravde, ili Ne davimo Beograd kažu da ne ulazim u koaliciju sa strankama vlasti, ja ne znam šta bih s tom porukom. Ili, kada mi kažu, da treba da otkinem i deo birača vlasti, razne slike mi prolaze kroz glavu, ali nijedna nema smisla. Ili, kada mi kažu da formiranje velikih i glomaznih saveza nije održivo na duži period, ja to mogu da shvatim isključivo kao savet da povedem računa o svojoj ishrani. Drugim rečima, nijedna od tih poruka me se suštinski ne tiče.

A ne tiče me se naprosto zato što uprkos sada već opštim mestima o zvonu i ostrvu, nije svako pismo upućeno svakome, a pogotovo opozicioni predlozi za saradnju nisu poruke za potencijalne birače opozicije. Da je opozicija, kako to dolikuje, među sobom razgovarala telefonom ili sela jedan dan i dogovorila se, pa onda izašla pred birače sa tačkama tog dogovora – e to bi bila velika stvar. To bi bila demonstracija zajedništva i posvećenosti da se složno napravi dobar izborni rezultat. A drugog načina naprosto nema. I to ne iz nekih viših razloga nego iz jednog jedinog bolno banalnog razloga – samo zajedno oni mogu uspešno kontrolisati izborni proces.

U Srbiji ima nešto preko 8.000 izbornih mesta. Za svako izborno mesto, svaki (kolektivni) učesnik u izborima mora imati dve osobe. Dobro bi bilo da pored te dve postoji barem još jedna koja bi mogla da se bavi poslovima oko izbornog mesta. Dakle, opozicija je neophodno barem 16.000 lojalnih i posvećenih aktivista za izbore, a bilo bi idealno da ih ima preko 20.000. Ne davimo Beograd izašao je s podatkom da ih je do sada okupio nešto manje od hiljadu. Imamo sve razloge da sumnjamo da ih u drugim opozicionim strankama i grupama ima mnogo više od toga. Kako sada stvari stoje, opozicija bi možda u ovom trenutno mogla ozbiljno da pokrije oko trećine izbornih mesta.

Možda ni to nije loš razlog da se ne izađe na izbore. Ako imate posla s osvedočenim kradljivcima, ako je izvesno da će biti spremni da vas ponovo pokradu, a to ne možete da sprečite – što biste se toga uopšte igrali? Ili, igrajte se barem tamo gde u igru ipak ulazite dovoljno spremni, to jest – s dovoljno ljudi. Hoću da kažem, umesto što se dopisuju preko (leđa) javnosti, protagonisti opozicije bi trebalo da se dogovore šta je primarni cilj dogovora. Reklo bi se – primarni cilj bi morala biti kontrola izbora. Od svih uslova za minimalno slobodne i poštene izbore, samo ispunjenje uslova za efikasnu kontrolu izbora zavisi dobrim delom i od opozicije. Odatle dalje proizlaze svi drugi elementi mogućeg dogovora.

Da biste zajednički kontrolisali izbore, morate verovati jedni drugima. To međusobno poverenje mora stajati na čvrstom obećanju da se neće ulaziti u koaliciju sa strankama tekućeg režima. A obećanja su verodostojna ako su oni koji se dogovaraju imali priliku da jedni druge provere u procesu dogovaranja. Pored ostalog i zato svakom izlasku u javnost mora prethoditi dogovor sklopljen između aktera. Ako se dogovaraju na očigled svih, znatno se uvećava verovatnoća da se umesto poverenja izgradi čvrsto nepoverenje. A čak i ako pogrešite, pa umesto da se dogovorite, vi prvo izađete u javnost s predlogom dogovora, onda bi u tom predlogu moralo stajati samo ono što je mimo svakog mogućeg spora.

To znači – zajednička kontrola izbora, nema međusobnog napadanja, nema ulaska u koaliciju sa strankama tekućeg režima. Sve ostalo (liste, kandidati), čisti je višak, dok se prethodno ne dogovori između samih protagonista. Kada se pogledaju predlozi Dveri, SSP-a i NDBG, od kojih nam je prvi stigao početkom septembra, a druga dva na samom kraju meseca – sve vrvi od viškova. Recimo, u predlogu Dveri – da se opozicija složi oko promene sistema. Ej, stigli smo do promene sistema a još ni na izbore nismo izašli. U predlogu SSP-a pak imamo sasvim idiotsku tvrdnju kako lokalni izbori nisu ideološki pa zato jedna kolona – izvolite, složite se sa nama. Dok NDBG prorokuje kako glomazne koalicije nisu dugog veka. Dobro, možda i nisu, ali koga je briga sada za to.

Nijedno od ovih pisama s predlozima nije trebalo da izađe u javnost. A ipak smo ih dobili. Zašto? Zato što se opozicija i dalje bori međusobno dok se istovremeno bori i za smenu vlasti. Pa su javna pisma, po obrascu opisanom na početku ovog teksta, zapravo upućena nama, a ne svojim formalnim adresatima. A upućena su nama kako bi se izvršio pritisak upravo na te tobožnje adresate da prihvate ono za šta se unapred zna da neće prihvatiti. Pa se tako pod krinkom stvaranja zajedništva ovim pismima u stvari produbljuje razdor. U vezi sa tim, postoji samo jedno važno pitanje – kako se na ovaj način gradi apsolutno neophodno poverenje za zajedničku (jer samo je takva moguća) kontrolu izbora?

Koliko god ovi postupci opozicije bili besmisleni, ipak nije sve tako crno. To jest ima crnje i od toga. Naprosto, sumnjam da ova pisma iko čita. Ne zato što ona nisu važan znak za to kako se odvijaju procesi unutar opozicije, nego zato što u ovom trenutku imamo daleko veći problem. Imamo problem da nemamo državu. U ovom trenutku, žitelji Srbije prepušteni su na milost i nemilost bolesti. Fantastično je kako se država sklonila iz čitave priče oko bolesti. Više čak nema ni izjava ni komentara, ako zanemarimo budalaštine o propusnicama, iz redova vlasti. Bolest kosi Srbijom u tišini. Od pisama koje smo dobili od opozicije, možda bi nas više zanimali predlozi kako da se samoorganizujemo i zaustavimo bolest. Ni za jedan tako jednostavan cilj, opozicija nije u stanju da se složi, pa delovi opozicije i dalje učestvuju u propagandi protiv vakcinacije, jer bi valjda tako da „otkinu“ deo birača vlasti. Dok bolest zaista zvoni za svakog od nas.

Peščanik.net, 01.10.2021.