Prilično nezapaženo, najozbiljniji odgovor na poziv Aleksandra Vučića na unutrašnji dijalog o Kosovu osvanuo je u dnevnom listu Politika, u božićnom dvobroju, i to na oglasnim stranama. Među potpisnicima teksta nazvanog „Apel za odbranu Kosova i Metohije“ je oko dvesta javnih ličnosti, od raznih vladika SPC-a, među kojima je i onaj što je „živom Vučiću održao opelo“, akademika predvođenih Matijom Bećkovićem, književnika patriotske provenijencije, preko prvog dverjanina Boška Obradovića, potpisanog ovde kao „narodni poslanik“, do dr Milutina Popovića Zahara, živopisne ličnosti koja se „najstrasnije bavi muzikom i ženama“, i Dušana Savića, nekadašnjeg golgetera Crvene zvezde, sada poznatog nacionalnog delatnika.
Bez obzira na ovaj po imenima raznolik spisak, umesto analize ko je tu i zašto, a koga nema i iz kog razloga, pažnju zaista zavređuju dve stvari. Prvo, iako je pismo upućeno Zna Se Kome, u kratkom tekstu Apela Aleksandar Vučić se ne spominje poimence. I ono što je možda još važnije, ako na trenutak zanemarimo opšta mesta ovakvih i sličnih štiva o „odricanju od sebe i svoje zemlje“, fokus Apela je pre svega na „pravno obavezujućem sporazumu“ (navodnici su autorski doprinos potpisnika Apela) između Prištine i Beograda.
Iz mitologije i nebeskih merila pravde sleće se dakle na praktični politički teren, sa akcentom na dokument koji će možda obeležiti 2018. godinu.
S druge strane, pojavljivanje Apela može se posmatrati i kao potvrda sve češćih, doduše neformalnih vesti iz Brisela u kojima se spominje čak i „non paper“ dokument, neka vrsta spiska obaveznih radnji, sa preciziranim rokovima, o koracima koje Priština i Beograd treba/moraju da obave ove godine.
Jedan od ključnih među ovim domaćim zadacima navodno predočenima i Vučiću i Tačiju je upravo taj, bez navodnika, pravno obavezujući sporazum. Javnosti nije predočen nacrt ovog dokumenta, ali jasna je bar jedna njegova konsekvenca, za potpisnike Apela sigurno najvažnija – stolica za Kosovo u Ujedinjenim nacijama.
Za njih je to „opasnost da srpska ruka potpiše predaju Kosova i Metohije u tuđe ruke“. Apelnici nude i rešenje: „zamrzavanje konflikta“ po kiparskom modelu, prebacivanje dijaloga u Savet bezbednosti UN i prepuštanje rešavanja ovog pitanja budućim generacijama. Ova strategija je direktno suprotna onoj koju vlast najavljuje kao svoju za rešavanje kosovskog problema.
To je potvrdio i predsednik Srbije u nedavnom „obraćanju naciji“, naravno preko TV Pinka. Iako se trudio da bude mudro (ne)određen, Aleksandar Vučić je izjavio da „misli da je nemoguće da Kosovo dobije stolicu u Ujedinjenim nacijama, osim ako se ne postigne neka vrsta istorijskog sporazuma kojim bi Srbi bili zadovoljni“.
Iako je rekao da su šanse za postizanje obostrano prihvatljivog sporazuma „manje od pet odsto“, taj minimalan procenat i ono „osim“ je izgleda bio dovoljan signal za uzbunu u „nacionalno osvešćenim“ krugovima, koji su očigledno novogodišnje praznike proveli radno sklapajući Apel.
Takva hitroća nije bez razloga, kao ni eksplicitan stav, samo nekoliko dana kasnije, mitropolita Amfilohija o Vučićevoj „izdaji” i očekivani odgovor Nikole Selakovića, ali ne na Apel, već na Ristove optužbe.
Ovakvo političko zakuvavanje, i to u vreme božićnih praznika, koji među verujućima, je li, treba da budu dani blagosti i praštanja, pokazuje da su pred nama ozbiljni lomovi u ovom do sada skoro jedinstvenom patriotskom bloku, bar u odnosu na Kosovo.
Pred Vučićem su teške odluke koje će u velikoj meri opredeliti i budući put Srbije. Kojim pravcem će predsednik i Srbija krenuti verovatno samo Vučić zna, „apelaši“ kao da nešto naslućuju, a opozicija…Ona će verovatno sačekati beogradske izbore, a onda početi da se bavi i ovim, za nju izgleda sporadičnim temama.
Možda je to, moglo bi se čak nazvati i političkim voajerstvom, oportuno i pragmatično jer podrazumeva, krajnje uprošćeno, ili svrstavanje uz Vučića, EU i SAD, ili podršku opciji koju simbolizuju Apel, njegovi potpisnici i čini se većina biračkog tela.
Nimalo lak izbor, mora se priznati. Otuda verovatno i muk, čak i Vučićevih najglasnijih oponenata. Ipak, bar proevropski deo političke scene mogao bi da se priseti sudbine Buridanovog magarca. I on je bio u sličnim dilemama, a poznato je kako je završio. Ništa ne slutim, daleko bilo. Samo bih da sudbina Kosova, a samim tim i Srbije, ne zavisi isključivo od relacije Vučić – „apelaši“. Ako tražim mnogo, što bi rekli ovi iz Peščanika, onda ništa.
Peščanik.net, 09.01.2018.
KOSOVO