Kosovski slučaj

Ostaviću politiku po strani, a neću ni da navodim mnogo brojeva, možda samo da kažem da je kosovska privreda imala prosečan rast od 4,2 odsto od 2009. do 2021. godine.

Ako se izostave dve poslednje godine, prosečan rast je bio nešto više od 4,6 odsto. Zanimljivo je da se finansijska kriza nije nimalo osetila na Kosovu. Jedino je 2012. rast bio nešto ispod dva odsto ali iz drugih razloga.

To što nije bilo finansijske krize na Kosovu govori o karakteru privrede. Najpre, uvozi se mnogo više nego što se izvozi. Izvoz je između jedne šestine i jedne sedmine uvoza. Kako se finansira spoljnotrgovinski deficit? Pretežno doznakama radnika iz inostranstva. Usled toga je i deficit na tekućem računu bilansa plaćanja značajno manji.

Tako da bi kosovsku privredu trebalo posmatrati kao da je sastavljena iz dva dela. Jedan u zemlji i drugi u inostranstvu. Gde inostrani deo u ne maloj meri finansira domaći.

Ovo je potpomognuto monetarnim režimom jer zemlja koristi evro kao novac. Pored toga što se time olakšavaju spoljni privredni odnosi to doprinosi i stabilnosti finansijskog sistema. U mnogim zemljama u kojima su doznake iz inostranstva važne domaća monetarna i bankarska politika mogu da deluju negativno na privrednu stabilnost. Recimo tako što se čas fiksira kurs, a čas devalvira, pa je bankarski sistem često izložen krizama. Kursnog rizika na Kosovu nema, pa je samo pitanje da li je nadzor nad bankama valjan. Koliko se može videti, za sada, ne čini se da postoje finansijske slabosti, što se videlo i u vreme krize iz 2008-9.

Kako je zavisnost od uvoza veoma velika, i zavisnost fiskalnog sistema od poreza na uvoz je takođe velika. Paradoksalno rečeno, dokle god je zavisnost od uvoza velika, državni prihodi će biti obezbeđeni. Zanimljivo je da su doznake usklađene sa privrednim kretanjima u zemlji. Ukoliko je kod kuće privredna aktivnost usporena, priliv doznaka je veći. Tako da pored svega ostalog, doznake deluju stabilizaciono i za potrošnju domaćinstava i za javne finansije.

Ovde ima još smisla ukazati da sličnu ulogu imaju i budžetski transferi iz Srbije. Kosovo uvozi dosta iz Srbije, dok izvozi veoma malo. Taj uvoz je u određenoj meri finansiran iz srpskog budžeta. Kako je kosovska privreda otvorena, sve što se uvozi iz Srbije bi moglo da se nabavi negde drugde. No potrošnja na severu Kosova je u ne maloj meri finansirana iz srpskog budžeta.

Ovaj privredni sistem ima demografsku granicu. Kao što se vidi u drugim balkanskim zemljama, nastaje nestašica mladih ljudi koji mogu da emigriraju. U meri u kojoj stanovništvo stari, oslanjanje na doznake i na transfere iz inostranstva ne može da bude oslonac privredne aktivnosti. Teško je reći gde se tačno kosovsko društvo nalazi u toj demografskoj tranziciji, ali sa tim ograničenjem valja računati.

Ako je tako, koja bi trebalo da je razvojna strategija Kosova? Kako je teško videti da bi to mogao da bude sektor usluga, pre svega zato što zemlja nema izlaz na more, ostaju poljoprivreda i industrija. Kako su mogućnosti specijalizacije u poljoprivredi ograničene, komparativne prednosti su u industriji. Opet, kako je povećana briga za zaštitu okoline, rudarstvo i industrija zasnovana na tome imaju ograničene izglede.

Iz toga sledi da dalji razvoj kosovske privrede verovatno leži u industriji gde postoje dve prepreke. Jedna jeste u kvalifikovanosti radne snage, što se može nadoknaditi ulaganjem u obrazovanje ali tu je već pomenuti demografski problem, ako bi se pojavio, značajno ograničenje.

Druga je u političkoj neizvesnosti koja proističe iz nerešenog statusa zemlje. Ulaganja u industriju su pokretna, da se tako izrazim, što je dobro kada dolaze, ali ne valja kada odlaze. A politička neizvesnost i sa njom povezani pravni rizici nisu pogodno ni za domaća niti za strana ulaganja. Uz to, privreda je mala, pa je izglednije da se industrija razvija unutar proizvodnih lanaca, a obično se oni lakše uspostavljaju regionalno nego na velikoj udaljenosti kada je reč o relativno malim količinama.

Sve u svemu postojeći privredni sistem koji se oslanja na ljude koji rade u inostranstvu ne može da bude trajan, a prelazak na novi zavisi u ne maloj meri od političke stabilnosti.

Novi magazin, 30.01.2022.

Peščanik.net, 04.02.2022.