Da li su izbori u aprilu 2016. pokradeni? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, razmotrimo sledećih nekoliko dilema:
- Ako su vam jedan ili oba roditelja bili alkoholičari, da li to povećava šanse da i vi budete alkoholičar ili povećava šanse da to ne budete?
- Ako vlada odluči da poveća porez na dohodak, kakva će biti vaša reakcija – da li ćete raditi više da biste nadoknadili izgubljeno, ili ćete raditi manje da bi vam država manje uzela?
- Ako se istovremeno održavaju lokalni i republički izbori, da li ćete glasati isto na oba nivoa ili različito?
Na svaki ovaj par pitanja postoje dva potpuno suprostavljena odgovora: neki ljudi će uraditi prvo, neki drugo. Nema jedinstvene reakcije. Obe se mogu empirijski uočiti i eksperimentalno dokazati. U savremenoj društvenoj nauci, ovaj fenomen se naziva mehanizam. (Moje shvatanje mehanizama izvedeno je iz konceptualizacije Jona Elstera izneto u Explaining Social Behavior. Ekonomisti za sličnu temu mogu da pogledaju Economic Rules Deni Rodrika.)
Mehanizmi ukazuju na to da obe reakcije imaju jedinstven uzrok. Neki ljudi će postati alkoholičari baš zato što su im roditelji bili alkoholičari; neki će biti anti-alkoholičari baš zato što su im su im roditelji bili alkoholičari. Isto važi i za glasanje: baš zato što na lokalnim izborima podržavate stranku A, na republičkim ćete glasati za stranku B. Ili, baš zato što na lokalnim izborima podržavate stranku A, na republičkim ćete takođe glasati za stranku A.
Poenta mehanizama jeste da u društvenim naukama ne postoje opšti zakoni kao u prirodnim. Zakon gravitacije deluje svuda. I deluje bez obzira šta mi o njemu mislili. Zakon potražnje, međutim, ne deluje baš uvek (recimo, kada se radi o Veblenovim dobrima). Zakon o konzistentnosti glasanja, kako smo videli, takođe ne deluje uvek, odnosno deluje kao mehanizam.
Ali kako da znamo koji deo mehanizma treba da primenimo kada nešto želimo da objasnimo? Morate da analizirate kontekst, odnosno slučaj na koji želite da primenite zakon. Kada fizičara pitate zašto se jabuka otkačila sa drveta i pala, on bez razmišljanja (nemajući pojma o kojoj se jabuci radi) može da odgovori “Zbog zakona gravitacije”. I biće u pravu. Društveni naučnik, međutim, ne sme tako da objašnjava. Najveća greška koju društveni naučnik može da učini jeste da bez analize konteksta na neki slučaj koji želi da objasni primeni društveni zakon.
Analizirajmo sada jedan zbunjujući slučaj koji zahteva naučno objašnjenje. Na prethodnim izborima u opštini Mladenovac pokret Belog Preletačevića dobio je skoro 5.200 glasova (20%) na opštinskim izborma. Beli nije imao republičku listu, pa su njegovi glasači imali izbor da na republici glasaju za neku drugu stranku ili da ne glasaju.
Međutim, dok su ostale liste na republici u Mladenovcu dobile manje-više isti broj glasova kao na lokalu, SNS, SRS i SPS su dobili preko 4.000 glasova više na republici nego na lokalu. Kako?
Prema tezi split-ticket voting, objašnjenje je da ljudi glasaju drugačije na različitim nivoima. Po tom objašnjenju, potpuno je normalno da su 5.200 glasača Belog na republičkim izborima masovno glasali za SNS, SRS i SPS. Ti birači su zapravo, po toj tezi, mogli glasati za bilo koga, i u tome za zagovornike te teze ne bi bilo ničeg zbunjujućeg.
Međutim, setimo se da ovde postoji mehanizam. Obrnuta teza (straight-ticket voting) kaže da ljudi glasaju isto na svim nivoima. Po tom shvatanju, ako na republičkom nivou nema njihove stranke, glasači Belog će glasati za stranku koja im je ideološki najbliža, a ako takve stranke nema – neće glasati.
Koji je od ova dva efekta bio na delu u Mladenovcu 24. aprila 2016. godine? To ne možemo znati sve dok ne saznamo nešto o specifičnostima samog Mladenovca, odnosno birača čije ponašanje želimo da objasnimo. Glasači Belog su ljudi sa jakim anti-sistemskim i anti-establišment stavom. Birači kojima je svega preko glave. Oni bi, po toj logici, trebalo da glasaju za sličnu stranku na republičkom nivou ili da uopšte ne glasaju.
Ako poznajete kontekst, zbunjuće bi bilo tvrditi da su glasači Belog na republičkom nivou glasali za SNS, SPS ili SRS, jer to nisu anti-sistemske stranke. Ako nisu glasali za njih, onda bi trebalo da su glasali za stranke koje su im ideološki bliže ili da uopšte nisu glasali. Ali to ne vidimo u izbornim rezultatima. Ne vidimo ni da je bilo masovne apstinencije na republičkim izborima u Mladenovcu. (Izlaznost je na lokalu i republici u Mladenovcu bila vrlo slična. Na lokalu 25.330 glasova; na republici 25.772.)
Kako onda objasniti ovaj rezultat po kome su SNS, SPS i SRS dobili 4.000 glasova više na republici? Ako ovako razumete kontekst, trebalo bi da primenite tezu o konzistentnom glasanju i zaključite da su republički izbori u Mladenovcu delimično pokradeni.
Razume se, sasvim je moguće da neko poznaje situaciju u Mladenovcu bolje od ljudi koji tamo žive i tvrdi kako je potpuno normalno da je 5.200 glasača Belog na republičkim izborima u Mladenovcu masovno glasalo za SNS, SPS i SRS. Na društvenom istraživaču je da izabere jedno od ta dva objašnjenja.
Dušan Pavlović
Dosta je bilo
Fakultet političkih nauka
Peščanik.net, 09.02.2017.
Srodni linkovi:
Vujo Ilić: Dva puta ništa – Krađe nije ni bilo?
Vesna Pešić – Povodom rasprave oko izborne krađe: odgovor Dušanu Pavloviću
Dejan Ilić – Kratak prilog raspravi o krađi
Vujo Ilić – Moramo da pričamo o Mladenovcu