U prvom delu članka bilo je reči o tome zašto su zemlje evro zone morale da urade nešto, kako bi pokušale da spasu monetarnu zonu kojoj pripadaju. U ovom delu ću se koncentrisati na šanse za uspeh operacije spasavanja evra. Te šanse postoje, ali pretpostavljaju ostvarenje nekoliko stvari, koje nisu lako dostižne, ako su uopšte. Najmanje tri stvari zaslužuju komentar.
Prvo, dug je put od zaključka lidera evro zone do sprovođenja dogovorenog: Komisija treba da osigura 60 milijardi evra, MMF 220 milijardi evra, a članice evro zone 440 milijardi evra u trogodišnjem programu. Drugo, vrlo su bolne i teško sprovodive mere za ozdravljenje obolelih zemalja evro zone (PIIGS). Treće, ovaj paket pomoći će verovatno doneti olakšanje za nekoliko meseci, možda i nešto duže, ali je pitanje da li je dovoljan. Pogledajmo detaljnije svaku od tri stvari.
Prvo: Može se pretpostaviti da će Komisija i MMF ispuniti svoju obavezu sa 280 milijardi evra. Teže će biti sa ostalih 440 milijardi evra. To ima dve komponente. Jedan, kako će ECB trgovati hartijama i dva, kako će zemlje pružaoci pomoći sprovesti odluku.
Ideja je da ECB kupuje dužničke hartije PIIGS ako ih niko neće i da umesto njih izdaje sopstvene hartije. Ako se zna da će ECB na kraju kupiti hartiju, u slučaju da je niko neće, možda bi to moglo da podstakne i druge da ih kupuju. To bi bio odličan razvoj stvari, jer onda novac ECB ne bi ni bio potreban. Sama ponuda za kupovinu bi mogla rešiti problem. Ali, tek treba da vidimo kako će reagovati finansijska tržišta. Ako, pak, ne dođe do tako pozitivnog razvoja stvari, onda sve ostaje na ECB. Kada ona nekoj komercijalnoj ustanovi plati hartiju po nominalnoj ceni koju niko neće, ona istovremeno i baca i emituje novac. To što baca neko mora da pokrije. A to što emituje, da ne bi došlo do inflacije, ona mora da povuče emitujući drugu hartiju.
Prema pravilima EU ne sme da postoji tzv. nealocirani dug. Svaki dug mora da se knjiži na tačno određenu zemlju. Dakle, i ECB bi morala da emituje obveznice na tačno određene zemlje, recimo Nemačku, Francusku… Ta odredba Ugovora o EU se sada menja jednom odlukom lidera, što nije preporuka za vladavinu prava, pa će ECB ipak praviti emisiju bez pozivanja na određenu zemlju.
Usput, ova akcija spasavanja definitivno razara i privid nezavisnosti ECB u odnosu na izvršnu vlast. ECB radi ono što joj je izvršna vlast naredila. Finansijska tržišta sigurno neće pozdraviti ovaj gubitak nezavisnosti, koju su lideri evro zone panično žrtvovali. Evro bi zbog toga mogao dodatno da oslabi.
Lideri zemalja evro zone su doneli odluku, ali je dug put do njene primene. U većini zemalja članica odluka će morati da prođe ne samo vladu, nego i parlament. U SAD su programu TARP trebali meseci da prođe Kongres, iako se radi o domaćem programu pomoći i samo jednom parlamentu. U nekim zemljama EU snažna je opozicija pomoći. Postoji rizik da u nekim zemljama odluka o pomoći ne prođe, u kom slučaju se baza za davanje pomoći smanjuje. I ovako, od 16 zemalja evro zone valja izuzeti 5 zemalja PIIGS, čiji je dohodak u 2009. bio 3137 milijardi evra. (Kod ove računice se pretpostavlja da dohodak u 2010. neće biti mnogo viši, što je realistično u svetlosti tekuće krize.)
Ostaje 11 zemalja, od njih su Kipar, Malta, Luksemburg, Slovenija i Slovačka male ekonomske snage. Oni su zajedno u 2009. stvorili dohodak od 159 milijardi evra. Tako ostaju Nemačka (dohodak u 2009. 2407 milijardi evra), Francuska (1919), Finska (170), Holandija (570), Belgija (338) i Austrija (277). Sve u svemu šest zemalja sa ukupno 5681 milijardi evra. Sa pet malih to je 5840 milijardi evra. Tako zemlje sa 5840 milijardi treba da izbave zemlje sa 3137 milijardi.
Ekonomije dužnika čine čak 53,7% ekonomija spasilaca, što znači da je ratio tereta vrlo nepovoljan. Ako bi zemlje spasioci trebalo da izađu i intervenišu sa sredstvima od 440 milijardi evra (smatra se da će na Nemačku otpasti četvrtina sume oko 110 milijardi), to bi godišnje značilo njihovih 2,5% BDP.
I ako budu imale uravnotežen budžet, a neće ga imati, jer će im redovni deficit u 2010. biti 2-5%, to je ogromno opterećenje. Sa tim bi im zajednički budžetski deficit bio oko 7% u 2010. i naredne dve godine, pa bi se neke od njih sa svojim finansijskim problemima mogle pridružiti zemljama PIIGS. Put od odluke do sredstava je dug, a ako se usvoji, teret na zemljama koje pružaju pomoć vrlo je veliki. Usled toga će za 0,2-0,5 procentnih poena poskupeti servis duga zemalja koje pružaju pomoć. U sažetku, puno stvari treba da se složi oko prve tačke da bi ispala dobro, a i ako ispadne, biće vrlo skupo.
Drugo: Davanje pomoći pretpostavlja sprovođenje vrlo rigoroznih mera štednje u svim zemljama PIIGS i to je verovatno najosetljivija tačka programa pomoći. One se sastoje iz kresanja izdataka i povećanja poreza. Veće povećanje važnih poreza ubiće privredu, koja se još nije valjano oporavila od recesije. Kresanje državnih izdataka (uključujući plate, penzije, kupovine i transfere) dovešće do velikog pada tražnje, što će pojačati privredni pad. Socio-političke posledice biće protesti i previranja. U Grčkoj su već mesecima protesti zbog smanjivanja plata i pogodnosti koji su skoro smešni u odnosu na ono što treba da usledi.
Šta će se dešavati u Grčkoj i drugim zemljama PIIGS ako dođe do sprovođenja mera veće štednje? To se teško može zamisliti. Još je teže da do takvih oštrih reformi dođe u svim zemljama PIIGS. Možda će samo neke zemlje pokušati oštrije reforme. Verovatno će uslediti još snažniji protesti, koji će rasterivati investitore, podsticati odliv štednje i kapitala, povećavati nezaposlenost, itd. Iz toga, pre nego oporavak može doći duboka recesija, možda i manja depresija. (Depresija od 20-30% BDP je moguća samo ako neke PIIGS bankrotiraju, a onda i banke koje su držale njihov dug.) Javne finansije zbog produbljivanja krize imaće još manje sredstava, pa sve uz stranu pomoć (ako je još bude u to vreme) ove zemlje neće moći da finansiraju dugove. To je horor scenario, koji je nažalost mnogo verovatniji, nego alternativni, da u PIIGS dobro prođe veliko stezanje kaiša, a da onda dođe do privrednog preporoda, koji bi omogućio da lakše servisiraju dugove. (Veći privredni oporavak u PIIGS je moguć tek za 7-8 godina, i to samo ako se sprovedu reforme.)
Dakle, teškoće sa merama oštre štednje izazvaće veliki pad privredne aktivnosti, pad javnih finansija i velike socio-političke probleme u zemljama PIIGS, prema kojima su dosadašnja dešavanja u Grčkoj „dečja igra“. A ako ne bi sprovodile oštrije mere štednje zemlje PIIGS rizikuju da ostanu bez pomoći, što za većinu a možda i sve znači samo jedno – trenutno bankrotstvo.
Smatra se da će u 2010. Portugal trebati 20 milijardi evra, Španija 100, a Italija čak 220. To ne mora biti dobra procena (kasnije će biti reč još o jednoj), jer samo Španija ima javni dug od 950 milijardi evra. Ako ovim zemljama bude trebalo više sredstava za servis duga od onoga što dobijaju iz paketa 720 milijardi evra, to „više“ će morati papreno na plate na tržištu. One će se međusobno nadmetati za sredstva privatnih finansijera i tako jedna drugoj podizati cenu servisa duga.
To je jedan deo problema, postoji i drugi. Sadašnja pomoć samo odlaže dugove. MMF procenjuje da će grčki javni dug kulminirati 2012/3. na oko 149% od BDP, a tu negde će biti i kulminacija duga drugih. To znači da će Grčkoj, a i drugim PIIGS, pomoć trebati i kada ovi trogodišnji programi isteknu. I ta pomoć će morati biti mnogo viša od sadašnje, ako ne dođe do privrednog oporavka, a to pod ovim uslovima nije verovatno.
Treće: Videli smo u prethodne dve tačke da njihovo sprovođenje neće biti lako. Ali, čak i ako pretpostavimo da bi njihovo sprovođenje bilo savršeno, tačno kako je odlučeno, to nije dovoljno. Dugovi PIIGS su kao i njihov dohodak u 2009. – oko 3200 milijardi evra. PIIGS u 2010. treba da otplate 600 milijardi, a pomoć će biti oko 240 milijardi (trećina od 720). Prema tome, i ako sve bude išlo kao po loju, odobrena pomoć je dovoljna u najboljem slučaju za deo dugova, u slučaju da finansijska tržišta ne reaguju pozitivno, o čemu je bilo reči. Tada bi trebalo usvojiti novi paket, sličan ovom. Koliko će biti spremnosti za njega?
Do privredne normalizacije u evro zoni može doći samo posle osetnog privrednog oporavka. Uz skicirane mere i očekivane efekte, to je malo verovatno u narednih par godina. A ako ne bi došlo do oporavka, bilo bi potrebno produženje pomoći posle ove tri godine.
Da je pomoć od 720 milijardi evra nedovoljna, vidi se i po još jednom detalju. Grčkoj je odobrena pomoć od 110 milijardi, što je oko 37% njenog duga, dok je ostalim PIIGS odobreno 720, što je 25% njihovog duga. Valjda se u brzini nije moglo voditi računa o konzistentnosti, jer je već odobrena suma zastrašujuća. Ili se smatralo da su problemi manji u ostalim PIIGS?
Odluka lidera evro zone o pomoći verovatno će doneti olakšanje koje se meri najmanje nedeljama, a najviše mesecima. Teorijski je nemoguće pokazati da će program sigurno biti neuspeh. Na osnovu onog što je rečeno vidi se da postoji i šansa za uspeh, koja je međutim mala, jer traži istovremeno ispunjavanje nekoliko teško ispunjivih uslova.
Ova intervencija leči posledicu, a ne bolest. Posledica je nesolventnost, a uzrok je visoka državna potrošnja koja je stvorila visoke dugove. Ako bi se klasičnim državnim dodali dugovi penzionih sistema, bilo bi još mnogo gore. A ako bi se dug računao prema BNP, a ne prema BDP, problem dugova bi bio još teži.
Ova kriza dugova neodoljivo podseća na kraj socijalizma. On se srušio usled neefikasnosti, veće potrošnje u odnosu na stvoreni dohodak. Sada je izgleda na redu razgradnja socijalne države. Ona se više ne može ozbiljno zaduživati, već mora da počne postupak rasterećenja javnih finansija. Zato bi svet za nekoliko godina mogao da izgleda veoma različito od današnjeg. Jedina nevolja je što će na tom putu proći kroz vrlo neprijatno čistilište, čije ćemo mehanizme svi osetiti.
Šta je savet za firme i građane. On je prost, treba bežati od imovine u finansijskom obliku i ići u druge njene oblike. Švajcarski franak nije dobro utočište iz evra, ne samo zato što je finansijsko pribežište, nego i zato što i ta zemlja drži mnogo hartija zemalja PIIGS i zato što bi potres u EU zahvatio i tu zemlju, jer ima razmenu sa EU od oko 80%.
Dolar bi mogao biti malo bolje utočište od franka, ali je nepoželjan kao i sva finanansijska imovina. Program evro zone je verovatno kupio bar nekoliko meseci za građane i firme da pokušaju da restruktuiraju svoju imovinu. Verovatno ulazimo u period većih prilagođavanja, čiju je dinamiku i dubinu nemoguće anticipirati. To pokazuju i tržišna kretanja. 10. maja su posle paketa pomoći sve veće berze osetno porasle, evro se oporavio oko 2%, a sledećeg dana su sve berze beležile pad 1-3%, a i evro je nastavio da pada prema vodećim valutama, kao pre paketa pomoći.
Peščanik.net, 12.05.2010.
Srodni linkovi: