Posle vanrednog samita šefova država ili vlada do ranih sati u ponedeljak 10. maja na kome je doneta odluka da se zemljama sa problemima u evro zoni osigura pomoć od 720 milijardi evra, usledilo je olakšanje.
Evro je porastao za oko 2%, berze širom sveta su porasle 2-7%, a indeksi Atinske berze 6-11%. To je sasvim okrenulo trend od prethodnih dana i nedelja. Oporavak je ipak mali u odnosu na pad u proteklom periodu. Mnogi su na osnovu današnjih kretanja ipak požurili da zaključe da je „evro kriza završena“. Taj zaključak je neosnovan. I ako sve bude kako je predviđeno, tj. ako svako uradi šta je predviđeno, a finansijska tržišta na to budu reagovala negativno, kako se očekuje, samo je kupljeno vreme od 6-7 meseci. Osnovni problem nije rešen.
U nastavku pogledajmo prvo zašto su lideri evro zone doneli odluku kakvu su doneli, a potom zašto ona samo odlaže, a ne rešava problem.
Lideri evro zone su odluku o pomoći doneli posle mnogo oklevanja. Prvo su odbijali bilo kakvu pomoć Grčkoj, potom su sredinom februara odlučili da joj pomognu sa 22 milijarde evra, od kojih bi MMF dao trećinu, potom su pre desetak dana pomoć Grčkoj povećali na 110 milijardi evra tokom tri naredne godine (s tim da MMF da 30 milijardi), što nije rešilo nego ubrzalo krizu evra, da bi konačno 10. maja doneli odluku da zemljama u problemima stave na raspolaganje čak 720 milijardi evra.
Osnovni razlog je bio što nisu odmah imali predstavu o dimenzijama problema sa kojima bi se evro-zona suočila u slučaju da pomoći Grčkoj i drugim PIIGS zemljama nema. Tek kada su grčke desetogodišnje obveznice otišle na preko 13%, kada je evro pao desetak odsto u odnosu na druge vodeće valute (sa perspektivom daljeg pada), kada je cena španskog i portugalskog duga počela naglo da raste, i kada su shvatili da dugove PIIGS većinom drže nemačke i francuske banke, lideri evro-zone su se prelomili u prilog ogromne pomoći.
Oni su tek tada shvatili da evro-zoni preti slom. S jedne strane bi evro nastavio da pada, što obezvređuje izvoz zemalja evro-zone, a poskupljuje uvoz, što bi se verovatno završilo izlaskom nekih zemalja iz evra, poput Nemačke. S druge strane bi Nemačka, Francuska, Austrija, Holandija i druge zemlje morale da pokrivaju gubitke njihovih banaka, do kojih bi došlo posle bankrotstva zemalja PIIGS. Ti novci nisu mali. Zemlje PIIGS ove godine trebaju za servis njihovog duga oko 600 milijardi evra. Oko 750 milijardi ukupnih dugova PIIGS drže samo nemačke i francuske banke. Oko 100 milijardi funti dugova Grčke, Španije i Portugala drži Britanija. Još više Švajcarska. Dakle, da se zemlje evro-zone nisu odlučile da pomognu PIIGS sada, plaćale bi izbavljenje svojih banaka vrlo uskoro. Šahisti bi rekli da je to bio vrlo iznuđen potez.
Potez – ma koliko iznuđen bio – je povučen. Šta sada? Šta su bile opcije da se učini?
Sem ne-akcije, koja bi se obila o glavu stabilnijim članicama evro zone, ali ne samo njima, jer mnoge banke u drugim zemljama imaju obveznice zemalja PIIGS, u osnovi su bile dve opcije pomoći. Prvo, da se dug sa visokom kamatnom stopom, kakav je bio kod nekih PIIGS, zameni za dugoročni dug sa niskom kamatnom stopom. Drugo, da evro zona otkupljuje obveznice zemalja PIIGS, a da emituje svoje obveznice.
Prva opcija bi dovela do toga da kreditori izgube deo profita, ali da ne izgube čitavo ulaganje. Verovatno su stručnjaci koji su savetovali lidere evro zone rekli, da bi reakcija finansijskih tržišta na ovu opciju bila negativna, pa se verovatno zbog toga odustalo od nje. Savet je inače bio dobar, verovatno bi se negativne tendencije evro zone usporile, ali ne i zaustavile pri ovoj opciji.
Druga opcija je u tom pogledu funkcionalnija. Ona pretpostavlja tri stvari. Prvo, i najvažnije, da Evropska centralna banka (ECB) otkupljuje obveznice zemalja PIIGS koje su nelikvidne i da za uzvrat emituje svoje obveznice. Drugo, da zemlje PIIGS dobijaju direktnu pomoć od MMF. Treće, da Evropska komisija pomaže zemlje PIIGS direktno, sa oko 60 milijardi evra, navodno iz sredstava rezervi. (Pitanje je odakle ovolike rezerve Komisiji i EU 27, ako je čitav ovogodišnji budžet EU oko 123 milijardi evra, a rezerve svake godine su samo nekoliko procenata budžeta!) Naravno, najvažnije je šta će biti sa sredstvima ECB, jer su ona najveća.
Da li ove stvari mogu da ugase požar u evro zoni? Privremeno, verovatno da. Dugoročno, odgovor je mnogo lošiji i glasi: moguće je, ali se to graniči sa ispunjavanjem određenih uslova, koji su na granici neverovatnog. O tome zašto je tako, u sledećem nastavku.
Peščanik.net, 10.05.2010.
Srodni linkovi:
