Krpa

Umesto osoba od integriteta, Vukosavljević je izabrao da bude krpena lutka. Vlastitu odluku objasnio je jednostavno: rekao je da je to normalno. Možda i jeste: zašto osoba na mestu ministra kulture ne bi izigravala lutku, preciznije – ginjolu. Jer, ginjolama su izvođene predstave, u malim pokretnim pozorištima, sa kulisama na točkovima, nečemu poput teatarskog vergla. Jeste, obično su to bile vašarske predstave, ali istovremeno i pozorišne, dakle u svakom smislu u čvrstoj vezi sa kulturom, ali uglavnom niskom. Otprilike, to bi i bila mera kulture u Srbiji, pogotovo kada se ona sasvim vašarski svede, kako je to lepo objasnio Saša Ilić, na ćirilicu.

Nevolja je međutim u tome što u sintagmi krpena lutka u ovom konkretnom ministarskom slučaju naglasak nije na potonjem članu, nego je upravo na – krpi. Kao krpom, Vukosavljevićem su obrisali pod redom jedan mogul (ili pre – golem) rijalitija, predsednica vlade, te jedna članica REM-a. Na šta je Vukosavljević smerno odgovorio da je – sve to u redu i normalno. I tako je sam sebe diskvalifikovao ne samo kao učesnika u bilo kojoj ozbiljnoj raspravi o bilo čemu, pa i o ćirilici, nego i kao ljudsko biće, odrekavši se elementarnog dostojanstva i integriteta. Ali, poštovanje dostojanstva, uključujući i vlastito, ne može biti samo lična odluka, pa ćemo ovde ipak poštovati Vukosavljevića tako što više nećemo o njemu.

Fokusiraćemo se na ministra kulture. Šta nam je pokazao slučaj „rijaliti“? Pa sve ono što mahom već znamo. Prvo, da institucije u Srbiji ne postoje, a među njima dakle ni ministarstvo kulture sa ministrom na čelu. Svoje postojanje institucije demonstriraju tako što pokazuju (institucionalnu) moć da obave poslove iz svoje nadležnosti. Bez te moći, institucija nema. U Srbiji moć izvire isključivo iz jedne tačke. Tačka se, znamo, zove Vučić. Za Vučića, institucije su tek protočni bojleri (ili ginjole) za kanalisanje njegove samovolje. Ministar se naprosto zaneo, pomislio je da može biti nešto više od bojlera – ne bi me začudilo ako bi se pokazalo da je tu zabludu o vlastitoj moći stekao zahvaljujući promašenoj kampanji za ćirilicu – i završio je pregažen kao krpa.

Predsednica vlade i članica REM-a, za razliku od ministra, odlično čitaju odnose snaga i ponašaju se u skladu sa njima. I jedna i druga požurile su da ministra vrate na njegovo mesto. Ako razvijemo metaforu, više su delovale kao kazančići za puštanje vode, nego kao bojleri. S druge strane, oglasio se i akter s neuporedivo više moći, što u srpskom slučaju znači – daleko bliži Vučiću. On je kao valjak prešao preko ministra i vratio ga na pravu meru institucija u Srbiji.

I to je otprilike sve što se dogodilo. Ako je u jednoj od svojih uloga kultura naprosto ogledalo društva, dobili smo izrazito kulturnu i brutalno ogoljenu priču o stanju u Srbiji. Kultura, naravno, može biti i mnogo više od toga, ali ne sa Vučićem i ovakvim ministrima.

Peščanik.net, 22.09.2018.

Srodni link: Saša Ilić – Smisao života Aleksandra Vučića