Kud baš sad

Taman ministar finansija izjavi da smo među vodećim ekonomijama u Evropi kad – ode Kosovo. Naravno, moglo je da ode kad mu se prohte, kao što je odavno i učinilo, ali je vlast baš sada našla za shodno i zgodno da nam tu činjenicu saspe u lice. I da nam po ko zna koji put prebaci da smo svi mi đuture krivi za to.

A i to Kosovo, gde je baš sad našlo da ode? Sad kad predsednik države ostaje upamćen po velelepnim mostovima (kud se dedoše?) po autoputevima (ima li koji da je završen?) po duplo većim platama i penzijama (e, ovo je već šeretski) i zlatnom dobu koje je počelo još prošle godine. Sad kad dolazi, kako je predsednik države najavio, „čudo“ od investitora umesto najavljivanog Volkswagena za kojeg bi bilo pravo čudo da je došao. Sad kad smo već pokupovali karte za metro i gondolu, karte u pretprodaji za nacionalni i još nekoliko nenacionalnih stadiona, ugošćavali po devedeset hiljada turista samo iz Bugarske dok se kineskih turista koji troše po hiljadu evra dnevno ne zna ni broj. Sad kad smo raskopali svaku ulicu i svaki trg, posekli svako stablo, natakarili kafanu na svako brdo, planinu, reku (pardon, reke smo natakarili u cevi) samo da izgradimo napredniju Srbiju. Sad kad je Državna revizorska institucija utvrdila da je vlast nenamenski potrošila dve milijarde evra iz budžeta, a čak i službeno nezainteresovani zvaničnici Evropske unije počeli da zuckaju o pritiscima i neslobodi medija. Pa ko bi bio lud da sad ode iz Srbije? Vlast sigurno ne bi.

Dobro, jeste da smo od svih najavljivanih kamiona, aviona videli samo lampione (ali zato oni šljašte po pola godine), no ipak nije red da nam tu situaciju dodatno pogorša odlazak Kosova. Doduše, ne bismo se mi ni nadali drugačijem ishodu da nam vlast te nade nije potpirivala, ali nije morao ni predsednik te vlasti da nam tako zloslutno obznani kako će Kosovo (srećom tek u budućnosti) na celoj teritoriji dobiti nezavisnost i suverenost (koje već ima). Dobra vest je da taj isti predsednik to neće priznati. E, sad, što on i nema ingerencije da prizna nije ni bitno za (njegovu) priču. A ako Kosovo prizna neko drugi – naš parlament na primer koji te ingerencije ima – onda predsednik države neće biti kriv. Baš kao što nije kriv („šta ja tu da radim, takav je život“) ni što su, kako je sam rekao, njegove ideje propale. Naravno da vi ne znate koje su to ideje a to ne znate samo zato što predsednik države, kako je takođe rekao na usamljeno novinarsko pitanje, „neće da govori o onome o čemu nije govorio sa drugima“. Pa kako zna da su njegove ideje propale ako nije govorio sa drugima? E, pa tako što zna, kao što zna i da ćemo zbog ovog (ne njegovog, naravno) neuspeha platiti skupu cenu. Ali ne sada (jer smo mi jedna i-nikom-ništa-država) nego, kako je rekao, tek za dvadeset, trideset, pedeset godina. Kad on možda ne bude na vlasti. Što nas vraća na početno pitanje: zašto onda sada pričamo o nezavisnosti i suverenosti Kosova na celoj teritoriji?

Peščanik.net, 06.05.2019.