- Peščanik - https://pescanik.net -

Kude je be taj Niš?

Niška tvrđava, foto: Wedding-Hendrik/Wikimedia Commons

Iz zavičaj mi stizaju prekori: nekad si znao po niški, a sad si se odrodio i pisuješ gospocki. Sas beogradski akcenti si načisto zabatalio naš jezik, a umeo si da sastavljaš još u grobljansku gimnaziju priče i drugu poeziju na srpski jidiš. To jest na nišliski.

Pa eve. Ovde prenosim zapažanja mog drugara iz gimnazuju, Mika mu je ime a Faradej nadimak. Nemam baš mlogo teme na izbor, kaže Mika, moj tekst će bude kontraverzan, na zavičajni jezik, čisto moja, malo škart verzija – ako ga puštiš – ima da mu bude posvećen na ovoga. Znaš ti na kojega mislim, lakše mi da ga oplevim gramatički ispravno, ama može i merakliski. I mora da zna, svako golemo padanje počelo je od nas, od južni kolosek.

Ću ti puštim, reko ja, ono što je do mene, ostada samo na Cece da se smiluju pred ovu leksiku.

A koje su to Cece?

Urednice, reko ja.

Aaaa! Reče on.

Gledam, lebarnik mu lebov, baš su ga naljutili, piše Faradej. Nervozan, što bi reko moj deda Rade iz Donju Trnavu, taj sigorno tri put dnevno isteruje ljute papričke na drugi kraj od sebe. Takav kisel u lice, da ga jebem, stalno mu neki ide na krivak, ama više se on kači na tuj rabotu na svi nas od kolko mi na njega.

Ono kad beše u Pariz, kud Makrona. Vodili ga u podrum, dal je malo cimnuo od kominu neki kiseljak, il ga napojili s božole, bem li ga, il ga je takvu sukletu tatko sklepao, toj nek si je na njinu porodičnu rados. Upalim ja ono u što se gleda samo on, kad on otud ljut, i razvikao se na svi nas ispod Ajfelovu: niko tamo od moji urođenici ne raboti, ni ministri. Ni narod, niko! Ja treba da vi pokazujem kako se argatuje, bitange nijedne, ima se rmbači svaki dan, oćete nedelju, eve vi ga mojega nedelja. Nema nedelja, svaki božji i moj dan ima da budne delnik, ima još da stizamo svi što smo gi već pretekli.

Veliki radnik! Tako se podučuju lenjčuge čak odonud.

Imam pašu Borka u Gornju Toponicu, tamo je bolničar. Vika mi, Miko dal gledaš i čuješ isto što i ja, pa da ga vaćamo kad svrne ovde. Reko mu da to nije poso za nas, odavno je taj preraso Toponicu, sad oće da mu daju Nobela. On, Tramp i Tači zajedno, a ja sam čuo da nobelovac mora da bude sakat u mozak, al nije dostupan na nas. Kad mu ga daju, toga Nobela, onda na takvoga više ne možeš ništa. Ulazi u istoriju jok u Toponicu, obriši se ti pašo sa taki snovi.

Ama pašo, kazuje on, stalno je nešto ljut, neka kiselina mu izbiva na lice a pljunka mu izliće iz usta, grdi svi redom. Mislim se, jel sam ti došo u avliju da ti gazim rasad pa pizdiš na mene, što me gledaš popreko? Treba ti bude milo kad me vidiš, da se obraduješ svome građaninu, makar da je iz Niš a radi u ustanovu… Niš, to je onaj varoš u koga si izgrdio pred svi prvoga seljaka na čaršiju Bulatovića, izdirao si se na njega što je raštrkao pare, grkljan mogo da ti prsne. Pred svi si odigrao živčani napad, i fino ti stoji, kaj na petla patka.

A mi pašo, reko ja, ne smemo da ga ljutimo, greota je, i on je živuljka. Mora se popravimo, može da svisne, da precrkne od žuč, ume žučna kesa da pukne ko plastična kad mrziš sve oko sebe. A oće i srčka da se zaštrkne. Ne može srce da izdrži sve što budala iska od njega, isto to rekao moj deda Rade.

E sad ga gledam kako otera ovi svoji u aps. Energično. Ljut je i na nji i na nas zbog nji. Sad svoji poslovi, kolko vidim, oće da odvoji od takvi. Sve mu drugari na sina, nije u redu, koj mu je matrak da se se sad ljuti na tu finu dečicu. Sve izdobre familije, ko i njegova. A on se ljuti, na svako pitanje. Ona Žaklina mu dušu vadi, kad god ga vidi, akne mu prstenac. A be, Žaklino, dušo, imaj malo stanku, ne sikiraj ga, samo jedan takav ima u svet a nama se potrevio, zar na familiju da mu udaraš, sestro slatka? Sažali se, vidiš da je isti Manulać, ako znaš na koga mislim, gledala si Zone, mori.

Koji je tvoj račun, Žaklino, aman zaman, da mi satiraš porodicu, pituje presednik, al i ja! Zar na Danila da udariš, jabuku od dete, naslednika na srpski presto. Znam, onaj iz Telenor napisao kako oće da zatre SBB, da ga nema pa da ostane sam, da više nema niko da ga ljuti. Kad rastera svi kriminalci, ima budemo bez režim, a i šta će ni?

Mene posebno zanima ona Hrkalovićka. Ubavo, drčno ženče, ima kliker, što jes jes, tanko, kroz šivaću iglu da gu proteraš. I ona takva, deset oke meso, šef na Nevolju. Izdala gazdu, uzela da ga prisluškuje, kad noću razgovara o fudbal i kako će da skrši svaku mafiju koja mu ide uz onaj stvar. Kriminalka usred narodnu miliciju, špijunka, Mata Hari na onoga koj gu zaranio sa državni lebac i uzdigo gu odma do iznad Nešu. Mora tu da ima i neka emotivna osećanja.

Moram da se raspitam kod pašanoga Borka, on se razume u ludaci: ako onaj naviva za Zvezdu, pravilno je da pozatvara svi koji su grobari. Al oni ga zadužili, čuvali ga kad mu ga ono iznauguravali za presednika. I na sina mu bili siteri. Tepali narod da ne vika protiv ovoga, takav si je narod, il vika parole ili pcuje. Tepali narod koj je teo da ga sobali, isti oni koje je sad povaćao, sačuvali mu guzicu, vika moj komša Mita.

Ne znam sad, mnogo mi stvari dođoše u pamet, dal ćeš Ljubodrage da uspeš da ovo ovako uiđe u Peščanik, bilo bi milo na Nišlije, sitno jedno kamenče u borbu protiv Beogradizaciju na celu Srbiju. Al nije baš skroz protiv njega, mi volimo zajebanciju, da gledamo kad se živcira, neka si ga još malo, pa kad baš dođe do gušu…

Puštite ga, da ga još malo gledam sas onu naduvljenu prnjicu i usnice od Anđelinu Džoli. Ne zamerite ako sam vi ga uvredio, saću pitam Borka ima li dijagnoza ili lek. Ne za njega, nego za nas. Cel Niš da bude Toponica, da se smestimo, dobijemo špricevi u debelo meso za da si budemo mirni, krotki, da blenemo u duvar i srećno odživimo ono malo što ni je preskočilo. Će ima mesto i za vas, beogradski selci. Će nabavimo kukavice, naprajimo gnjezda i će si poletimo odozgore. Konačno usrećeni i nacereni, on smiren, zabole ne ona rabota, i njega i nas, ne sećam se kako gu beše ime. Košulja za njega, kaki Nobel, košulja za mene, isti pred Borka ima da budnemo.

Sad mi, usred ovu letargiju il depresiju koja me skrozirala, il je to melankolija? Jebem li ga šta je, pade na um ona pesma na Čokaliju, Kude je taj Niš?

Sparuškao se, sjeban i prazan, pocrneo, tužan. Ne poznava se, pretisla beda i sirotinja. Nema ga više Čokalija, taj Niš koji si beše, nigde ga nema.

Peščanik.net, 09.02.2021.


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)