Da li iko dobronameran veruje da borbi protiv bele kuge mogu doprineti pozivi tipa „Dosta reči, nek zakmeči!“, koje su nam nedavno servirali mastermajndovi iz vladinih kabineta i autsorsovanih agencija. Da su priupitali objektivnije istraživače društvenih fenomena, možda bi ponešto saznali o važnim pitanjima populacione politike, kao što su stanje dečijih prava i problemi sa kojima se suočavaju roditelji i oni koji neguju članove svojih porodica u Srbiji.
Aleksandru Vučiću je verovatno iskreno stalo do toga da zaustavi demografski sunovrat nacije o čijim se kataklizmičkim posledicama govori u javnosti. Uostalom, slične brige more i njegovog mentora, Orbana, koji je nedavno ugostio svog učenika u Budimpešti, na trećem Demografskom samitu. Kako kažu organizatori ovog skupa, „mađarski model“ je jedinstven pristup rešavanju demografskih izazova, jer integraciji imigranata suprotstavlja jačanje mađarskih porodica. Na tom fonu je i naš predsednik izjavio nešto prigodno. Od toga da mere populacione politike mogu dati rezultat samo ako su pažljivo isplanirane i sprovedene, do toga da se majčinstvo mora podržati, a porodica zaštititi. Poentirao je najavom da će narodu podariti nova povećanja raznih dodataka, kao i obdaništa, i to preko državnih i privatnih kompanija kojima će biti uvedena obaveza da ih grade.
Njega zapravo brinu podaci o tome da je svako treće dete u Srbiji u riziku od siromaštva, da se zlostavljanje dece mahom tretira kao privatna stvar, a da je njihovo telesno kažnjavanje široko prihvaćeno (što je sve izazvalo stvarnu zabrinutost Komiteta za prava deteta UN). Takođe ga brinu podaci evropskih istraživanja koji pokazuju da je položaj roditelja i negovatelja u Srbiji, kada je reč o usklađivanju porodičnih i poslovnih obaveza, mnogo gori nego u većini evropskih zemalja. Tako 83% radnica i 79% radnika izjavljuje da su najmanje nekoliko puta mesečno previše umorni nakon posla da bi obavljali kućne poslove, što je najgori rezultat u Evropi; drugi najgori skor zabeležen je u pogledu ocene radnika i radnica da im se njihovo radno vreme loše uklapa ili uopšte ne uklapa u porodične ili društvene obaveze van posla. Iz zabrinutosti za dobrobit roditelja i negovatelja u Srbiji donete su odlučne mere, na prvom mestu hitno usvajanje nove strategije podsticanja rađanja (sedam godina nakon što je tadašnji resorni ministar, Ljajić, hrabro ocenio da je strategija usvojena 2008. ostala mrtvo slovo na papiru). Naročito mesto zauzimaju mere predviđene Zakonom o finansijskoj podršci porodici sa decom, o čemu je pisano i na stranicama Peščanika. Konačno, u proceduri je kruna tih napora – Zakon o socijalnoj karti, najavljen na javnoj raspravi od strane sada već bivše resorne pomoćnice ministra kao mera za prekid „višegeneracijske zavisnosti od pomoći države“.
Sve su ovo mere kojima se, u Orbanovom maniru, obnavlja nacija i gradi armija novih vojnika otadžbine. Dokaze za to pronalazimo na neočekivanim mestima. Nedavno je u analizi rada centara za socijalni rad u Srbiji preporučeno da se kod prijema novih kadrova u tim ustanovama primenjuje klasifikacija tipova ličnosti prema kojoj su zaposleni svrstani u četiri kategorije: vojnici, preosetljivi, timski igrači i „komformisti“, tj. oni kojima je, prema rečima autora, potreban „veći komfor“. Ovo će poslužiti ministru Đorđeviću (koji je, kažu, praktikovao da skriven u kućici za čuvare na ulazu u ministarstvo upisuje vreme dolaska službenika na posao) da isplanira prijem novih kadrova u centrima, čim prođe zabrana zapošljavanja. Ne sumnjamo da će među kandidatima za posao u najvećem broju biti probrani upravo „vojnici“ i ekspresno raspoređeni na položaje za reketiranje socijalno ugroženog stanovništva, u kancelarijama na čija vrata će biti nalepljeni prigodni slogani o zabrani odgađanja rađanja.
U epidemiji Angsta koju izazivaju opisane populacione mere mogu istinito zazvučati Šopenhauerove reči da je svet s intelektualne strane ludnica, a s moralne lupeško konačište. Ako je tako, onda je možda jedini lek koji nam preostaje protiv planiranog povećanja broja lupeža taj da što više nas prestane da se ponaša kao jedan od njih.
Autor je saradnik Fondacije Centar za demokratiju.
Peščanik.net, 01.10.2019.