Foto: Peščanik
Odavno nije tajna da vlast ne voli socijalna davanja. Na tapetu su se do sada našle razne kategorije primalaca socijalnih davanja, pa se pričalo o „trudničkoj mafiji“ , o zlim socijalnim slučajevima koji ne žele da rade jer žive lagodno od novčane socijalne pomoći, pa je potom izvršen i desant na penzije, i tako dalje. U nemogućnosti da sprovede socijalnu politiku nalik na onu u čuvenom crnohumornom stripu Maxmagnus, gde kralj i ministar finansija sve socijalne slučajeve (na čelu sa penzionerima) isporučuju fabrici lepka kao sirovinu (i pritom još zarade), ova vlast pribegava politici oduzimanja prava na socijalna davanja i/ili obesmišljavanja njihovog obima i kvaliteta, naročito u pogledu visine novčanih iznosa. Najnoviji takav atak desio se u decembru, kada su bez rasprave usvojeni zakoni koji će za veći broj građana značiti gubitak nekog prava iz oblasti socijalne zaštite, ili njegovo drastično urušavanje. U paketu tih propisa obesmišljena je na primer naknada za slučaj nezaposlenosti, jer je izmenom Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ta naknada značajno umanjenja, naročito za one radnike koji su – dok su radili – imali niska primanja ispod republičkog proseka (što je slučaj sa oko 80% zaposlenih). Ipak, posebnu pažnju zavređuje novi Zakon o finansijskoj podršci porodici sa decom. Njegova pojedina rešenja nisu samo pravnički čudna, već su i nehumana, bezobzirna i ispod svakog minimuma ljudskosti i dostojanstva. Dakle, sasvim u skladu sa ukupnim politikama koje se vode prema građanima Srbije.
Šta ovaj Zakon čini tako nepovoljnim po korisnike raznih socijalnih davanja? Najpre, valjalo bi pomenuti naknadu za vreme porodiljskog odsustva. Iako je u medijima bilo propraćeno sa velikom pompom (istina kratkotrajno, verovatno da novinari ne bi previše istraživali ovo pitanje) kako će sada i žene angažovane van radnog odnosa moći da dobijaju naknadu za vreme porodiljskog odsustva, odsustva radi nege deteta i odsustva radi posebne nege deteta – što je formalno tačno – nigde se nije mogla pronaći informacija da će ova naknada biti drastično umanjena, pa će tako veći krug korisnika dobijati značajno manje novca, što u konačnom računu znači da će se masa sredstava koja se izdvajaju za porodilje i roditelje prilikom korišćenja ovog prava zapravo smanjiti (o bezobraznim i nemoralnim rešenjima vezanim za ovo pravo sam pisao još u decembru nakon usvajanja Zakona). Umanjenje iznosa će u pojedinim slučajevima biti tako drastično da ne samo što neće doneti nikakvu materijalnu sigurnost roditeljima, već će bukvalno obesmisliti plaćanje doprinosa za zdravstveno osiguranje i gurati porodilje u zonu rada na crno. Da ne govorimo o činjenici da se na ovaj način država ruga Međunarodnoj organizaciji rada, kršeći Konvenciju 183 o zaštiti materinstva koju smo ratifikovali.
Zakon međutim sadrži i druga „zanimljiva“ rešenja. Tako je u članu 4. Zakona proširen krug primanja koja utiču na cenzus za ostvarivanje pojedinih prava. Naročito je zanimljiva formulacija „prihodi ostvareni od ostalih aktivnosti“, što praktično znači da u cenzus ulaze svi prihodi bez obzira na pravni osnov ili odsustvo pravnog osnova, iznos i vreme njihovog ostvarivanja. U prethodnom zakonu postojala je precizna enumeracija prihoda, koje sada više nema i bukvalno svaki prihod može da se smatra smetnjom za ostvarivanje prava iz novog Zakona (uz nekoliko izuzetaka koji su izričito navedeni u članu 5). Članom 6. navedeno je da stambene potrebe porodice iznose jednu sobu do članu domaćinstva, plus još jednu sobu. Svako ko ima više od toga, ne može ostvariti pravo na dečiji dodatak. U najavi je svakako masovno rušenje pregradnih zidova.
Članom 12. je u stavu 7. uvedeno jedno od najnemoralnijh pravila na koja se može naići u našem pravnom sistemu. Naime, ova odredba glasi: „Pravo na naknadu zarade, odnosno naknadu plate za vreme odsustva sa rada radi posebne nege deteta ne može se ostvariti za dete za koje je ostvareno pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica“. Ovo praktično znači da, ukoliko roditelji ostvaruju pravo na dodatak za pomoć i negu drugog lica, bolesnom detetu roditelj nije potreban. Ukoliko roditelj ipak zaključi da jeste potreban, on neće moći da radi, ili ako radi neće moći da koristi plaćeno odsustvo da bi provodio vreme sa bolesnim detetom, već samo neplaćeno. Što je mnogo, mnogo je, čak i ako dolazi od moralnih rugoba kao što očigledno jesu gospoda na čelu Ministarstva za rad. Naročito je poražavajuće da ovakvih roditelja u Srbiji ima jako malo, i da se njihov broj meri cifrom od nekoliko hiljada. Na ovaj način se dakle ostvaruje „ušteda“ u državnoj kasi, koja bi se mogla postići na nekoliko drugih, takođe veoma efikasnih a opet nimalo nemoralnih načina – na primer, ograničavanjem iznosa koji narodni poslanici mogu dobiti na ime putnih troškova; ograničavanjem broja službenih vozila u državnoj upravi; ograničavanjem broja (ili ukidanjem) savetnika državnih funcionera koji služe samo tome da prime honorar koji posle prosleđuju u partijsku kasu. Mnogo je dakle načina da se uštedi, ako je potrebno uštedeti. Ovde međutim nije bila namera da se uštedi, već da se ponizi i dotuče.
Dalje, članom 17. se određuje da ostale naknade po osnovu rođenja i nege deteta može ostvariti majka koja, između ostalog, ima 18 meseci osiguranja u prethodnom periodu, odnosno 24 meseca osiguranja ako se radi o poljoprivrednim osiguranicima. Verovatno postoji neko opravdanje za ovu diskriminaciju poljoprivrednih osiguranika ali se meni čini da je majka – majka, a dete – dete, bez obzira na to čime se majka bavi i bez obzira na visinu doprinosa koje je uplaćivala. Vlast očigledno ne misli tako.
Dobro rešenje kod odlučivanja o ispunjenosti uslova za dečiji dodatak koje je primenjeno u novom Zakonu tiče se imovinskog cenzusa za nepokretnost koju roditelji poseduju koji je zakonom podignut, a predviđenim izmenama i dopunama Zakona (o kojima će kasnije biti reči u tekstu) potpuno ukinut. Kod prava na roditeljski dodatak je međutim aktuelizovana i „genijalna“ ideja iz doba Vulinovog ministrovanja, da se pravo na dečiji dodatak uslovi „redovnim pohađanjem nastave“. Tumačenjem člana 26. koji reguliše ovo pitanje, dolazi se do zaključka da su jedini izuzeci od ovog pravila deca sa invaliditetom i deca sa smetnjama u razvoju, pod određenim uslovima. Redovno pohađanje nastave međutim nigde nije definisano, pa se tako može dogoditi da se izgubi pravo na dečiji dodatak ukoliko dete zbog bolesti duže vreme ne pohađa nastavu. A ovo je sasvim izvesno ukoliko se dogodi da zbog bolesti (koja nije hronična i ne spada u oblik invaliditeta) dete ne bude ocenjeno u redovnom postupku, nego bude moralo da se ocenjuje vanredno na kraju polugodišta ili školske godine. Ako nekome ovo rešenje deluje čudno, ne bi trebalo. Namera zakonodavca nije bila da diskriminiše bolesnu decu; ona će biti samo „kolateralna šteta“ namere da se diskriminišu romska deca koja čine veći deo populacije koja je formalno upisana u školu ali nastavu ne pohađa redovno, ili je ne pohađa uopšte. I umesto da se radi na socijalnom uključivanju takve dece, kao i na edukaciji roditelja o važnosti školovanja, državi je daleko lakše da takvu situaciju iskoristi da roditeljima i deci uskrati novčanu pomoć. U skladu sa poznatom državnom politikom, i sasvim neustavno.
Dalje, član 28. sadrži značajnu novinu u socijalnom pravu Srbije. Naime, njime je po prvi put definisan pojam jednoroditeljske porodice. Samohrani roditelji i jednoroditeljske porodice do sada su uporno izmicali pažnji zakonodavca, iako se za njih vezuje čitava paleta socijalnih problema i iako je velika većina takvih porodica socijalno marginalizovana i finansijski ugrožena. Međutim, umesto zadovoljstva što je takva novina našla svoje mesto u Zakonu, može se konstatovati da je definicija preuska, da nije precizna – čak i veoma zbunjujuća – i da neće obuhvatiti sve kategorije jednoroditeljskih porodica koje se javljaju u praksi. Naročito je razočaravajuće rešenje koje se odnosi na porodice u kojima jedan roditelj vrši roditeljsko pravo, a drugi roditelj odbija da plaća izdržavanje deteta (takozvanu alimentaciju). U tom slučaju će se porodica kvalifikovati kao jednoroditeljska samo ukoliko „drugi roditelj ne doprinosi izdržavanju deteta, a izvršenje obaveze izdržavanja nije bilo moguće obezbediti postojećim i dostupnim pravnim sredstvima i postupcima“. Možete da zamislite koliko će vremena biti potrebno roditelju koji se stara o detetu da dokaže ovako nešto, dobije izvršnu ispravu i proba da je izvrši „koristeći sva pravna sredstva i postupke“. Ostaje da se vidi kako će nadležni organi tumačiti ove (u samom Zakonu nedefinisane) izraze – ako se bude držala formalizma, problem neplaćenih izdržavanja se neće rešiti ovim propisom.
Ako ste već počeli da psujete vlast, suzdržite se još par redova. Zato što ni ovo nije dno. Dno se nazire u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, koji se po hitnom postupku našao u Narodnoj skupštini, kako bi stupio na snagu i počeo da se primenjuje istovremeno sa matičnim Zakonom (koji je usvojen u decembru ali će se primanjivati od 1. jula 2018). Sećate se spornog člana 4. u kojem se nabrajaju svi prihodi koji ulaze u obračun primanja porodice da bi se odredio cenzus za ostvarivanje nekog prava? E, sada se u taj član, kao jedan od prihoda, ubacuje i iznos koji roditelji prime po osnovu roditeljskog dodatka. Dobro ste pročitali, ne mogu bahati roditelji koji koriste jedno pravo (na roditeljski dodatak) da požele da koriste još neko od prava kojima je svrha ekonomsko osnaživanje porodice. Roditeljski dodatak im je dovoljan.
Dalje, menjaće se i osnovica za ostale naknade po osnovu rođenja i nege deteta, tako što je umanjena (!?) na 1,5 bez obzira na vrstu prihoda koji je čine. Kako je ovo moguće objasniti, nije poznato.
Iznosi roditeljskog dodatka utvrđeni su u apsolutnim iznosima (za razliku od originalnog rešenja da o tome odlučuje Vlada). Iznosi se kreću od 10.000 do 18.000 dinara mesečno, što se može smatrati relativno zadovoljavajućim rešenjem iako je i dalje daleko od dovoljnog da pokrije sve troškove roditelja u vezi sa decom.
Član 24. Zakona će biti inoviran različitim rešenjima sa ruba pameti. Na primer, isplata roditeljskog dodatka će se obustaviti u slučaju razvoda braka ili prekida vanbračne zajednice, do odluke ministarstva. Dalje, isplata roditeljskog dodatka se vezuje za vakcinaciju i pohađanje predškolskog programa i osnovne škole. Dakle, slično dečijem dodatku o čemu sam već pisao. Da li je ovo normalno? Naravno da nije. Ne ulazeći u stanje svesti i inteligenciju roditelja koji ne žele da vakcinišu decu, ili da ih pošalju u školu, mora se napomenuti da i ta nevakcinisana i neobrazovana deca i dalje imaju potrebu da jedu, dišu, budu zdrava, obučena i obuvena. Roditeljski i dečiji dodatak ne crpe svoju svrhu u „nagrađivanju“ roditelja za to što dobro obavljaju svoje roditeljske dužnosti, već štite decu (pa i roditelje) od ekonomske ugroženosti, odnosno pomažu roditeljima da deci pruže osnovne uslove za život kojima će biti zadovoljene njihove bazične biološke potrebe. Otuda i svi pomenuti cenzusi koji služe da kroz sito i rešeto socijalnih službi prođu samo oni kojima je pomoć zaista potrebna. Iako roditeljski dodatak nema tako izraženu socijalnu komponentu i korisnici ove vrste pomoći su gotovo svi roditelji uz ispunjenje minimalnih uslova, ni ovo davanje ne predstavlja privilegiju već znak kontinuirane brige države o najmlađoj populaciji. Ono se ne može isključiti zato što su roditelji neodgovorni, jer se tako za neodgovorno ponašanje roditelja (za koje već postoje propisane sankcije) kažnjavaju deca.
Zašto je važno da se sada o ovome piše? Iz više razloga. Najpre, populaciona politika je navodno prioritet ove vlasti, jedan od onih imaginarnih prioriteta koji u stvarnosti ne postoje i u vezi sa kojima se, naprotiv, čini sve da se – zarad nekih „viših ciljeva“ – situacija dodatno pogorša na štetu građana. Drugo, i mnogo važnije, Zakon će početi da se primenjuje 1. jula, dakle za samo nedelju dana. I tada će mnogi od nas biti zgranuti njegovim rešenjima, kada ih osete na sopstvenom džepu. Pre toga, iako je prošlo više od šest meseci od njegovog usvajanja, niko iz stručne javnosti nije reagovao. Niko se ne bavi ovim pitanjima, sindikati ih nemaju ni na radaru (kao da ti roditelji kao zaposleni nisu njihovi članovi i kao da ih se, na kraju krajeva, socijalna politika države uopšte ne tiče), a na stručnim i drugim skupovima prethodnih meseci samo pominjanje ovih rešenja je dočekivano sa nevericom, kao da ovi navodi ne mogu da budu provereni najobičnijom pretragom na internetu i čitanjem teksta Zakona. Udruženja roditelja takođe ostaju nema, ili ako je poneko od njih i podiglo glas nije dobacilo čak ni do stručne javnosti koja se ovim pitanjima bavi, o medijima i da ne govorimo. Šta se to dešava sa našom kolektivnom svešću? Svašta smo oprostili ljudima na vlasti, a ovo neće biti čak ni njihov najveći udarac na porodicu koji su izveli poslednjih godina. Ali naše odbijanje da pojmimo ono što nam se događa već postaje fascinantno i verovatno će biti predmet neke buduće doktorske disertacije iz oblasti socijalne psihologije. Koliko vlast treba da uđe u naše živote i koliko treba da nas ponizi da bismo konačno počeli da pružamo otpor?
Peščanik.net, 25.06.2018.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Mario Reljanović (see all)
- Mali leksikon radničkih užasa - 04/04/2024
- Domaćica mora biti zdrava? - 28/03/2024
- Diskriminacija je samo reč, i ništa više - 27/03/2024
