La vie en rose

Diktator se pojavio u roza sakou i uprizorio dosad najočigledniju sliku diktature: on govori na Trgu partizana („ako se dobro sećam“ – baš bi bilo bolje da je četnički), okružen busovanim kačketarima, dok iza sedmog reda policajci i batinaši sprečavaju pristup a zatim mlate protestante. Taman se predsednik opštine Čajetina zahuktao, kad eto operske uvertire i dođe on, diktator, prekide čoveka bez pardona i sažeto objasni tri osnovne laži kojima bez prestanka kljuka lobotomirane i puni program „nacionalne“ televizije između dve epifanije plastičnih uložaka. Roza život, koji se otvara kako kineskom kolonizacijom tako i sistemom rakija-za-put i domaćin-ni-za-šta, sada se može opisati samo kao opšte ogagavljenje, i zato izrazito pojednostavljenje predstavljanja notornih, ofucanih, šepavih i ćoravih laži.

Prva osnovna laž: oni* hoće fotelje. Ako su fotelje nešto loše, zašto se onda nosioci vlasti tako dugo u njima gnezde i tako im je teško da iz njih odu? Umesto da proklete fotelje, izvor svakojakog zla, prepuste onima koji za njima čeznu, jer su i sami loši! A ako su fotelje nešto dobro, treba ih dati ne samo dobrima, koji ih zaslužuju, nego i lošima, da i oni postanu dobri. Ne mogu fotelje jedanput biti loše a drugi put dobre. Jer, u svakom slučaju o foteljama odlučuju osnovni korisnici, gu…e.

Druga osnovna laž: oni* ne dozvoljavaju drugačije mišljenje. Prvo, uopšte nije reč o mišljenju, a drugo, oni koji ne podnose drugačije mišljenje mogu biti samo zastupnici prvog mišljenja, dakle mišljenja vlasti. Vlast se nikako ne može predstaviti kao drugo/drugačije mišljenje, ona uvek ima vladajuće mišljenje. Sve ovo, naravno, pod uslovom da se dokaže postojanje mišljenja, pre svega prvog, vladajućeg mišljenja, što još niko nije uspeo da dokaže. Ova laž toliko je providna da se mora postaviti hipoteza o ogagavljenju kao realnom socio-psihološkom procesu. Nažalost, ne može se negirati postojanje mnogobrojnih tehnika ogagavljenja koje u okviru roza života kapilarno pumpaju mediji vlasti i time onemogućuju pojavu misli.

Treća osnovna laž novijeg je datuma u diktatorovom pojmovniku verbalnog otpada i konfuzije: to je definicija „demokratija je režim“. Tome se ne može poreći iskrenost. Za diktatora su izbori, koji su sadržaj parlamentarne demokratije, nešto što mora biti podvrgnuto režimu: prevremena izborna kampanja, zavitlavanje sa datumima, potkupljivanje i zastrašivanje glasača, podmićivanje lokalne vlasti, prinudno sudelovanje u predizbornim manifestacijama sa cinkarenjem i pretnjama otpuštanjem – koliko za početak. Ukratko, režim. Važan deo režimske demokratije je i stalno valjanje dijaloga. Diktator dijalog razume kao izdiranje na sve novinare, čak i na Gocu, pa i na publiku ako nekome zazvoni telefon, nedajbože ako neko postavi nepredviđeno pitanje, a najsublimnija forma dijaloga je kad on poziva one* na dijalog dok ih policija i mladićevci simultano i pred njim mlate. Pružanje ruke sa pendrekom uistinu je najjasniji postupak u demokratiji, koja je režim.

Ako želimo ne samo da razumemo i definišemo (bez gađenja) ogagavljenje koje je neophodno za primanje ovih i sitnijih laži, nego i da bar operativno ocrtamo prostor u kojem bi se mišljenje moglo pojaviti, onda su tu teme: militarizacija sa stalnim optuživanjem, provokacijama i hvalisanjem; sistematsko vređanje i ponižavanje drugih kultura; život u roza za debile, sa jednokratnim povećanjem od 60 evra i pojeftinjenjem lekova, a može se očekivati i krompir na džakove, luk u vencima i rakija na čokanjče/unučad.

Nimalo se zato ne čudim neobičnom fenomenu primećenom kod nosilaca razuma – više ništa ne razumeju. A možda je to upravo najbolji impuls za izbore i rušenje demokratije, koja je režim.

* Oni – svi koji nisu članovi ili podanici SNS.

Peščanik.net, 31.08.2026.