Diktator se pojavio u roza sakou i uprizorio dosad najočigledniju sliku diktature: on govori na Trgu partizana („ako se dobro sećam“ – baš bi bilo bolje da je četnički), okružen busovanim kačketarima, dok iza sedmog reda policajci i batinaši sprečavaju pristup a zatim mlate protestante. Taman se predsednik opštine Čajetina zahuktao, kad eto operske uvertire i dođe on, diktator, prekide čoveka bez pardona i sažeto objasni tri osnovne laži kojima bez prestanka kljuka lobotomirane i puni program „nacionalne“ televizije između dve epifanije plastičnih uložaka. Roza život, koji se otvara kako kineskom kolonizacijom tako i sistemom rakija-za-put i domaćin-ni-za-šta, sada se može opisati samo kao opšte ogagavljenje, i zato izrazito pojednostavljenje predstavljanja notornih, ofucanih, šepavih i ćoravih laži.
Prva osnovna laž: oni* hoće fotelje. Ako su fotelje nešto loše, zašto se onda nosioci vlasti tako dugo u njima gnezde i tako im je teško da iz njih odu? Umesto da proklete fotelje, izvor svakojakog zla, prepuste onima koji za njima čeznu, jer su i sami loši! A ako su fotelje nešto dobro, treba ih dati ne samo dobrima, koji ih zaslužuju, nego i lošima, da i oni postanu dobri. Ne mogu fotelje jedanput biti loše a drugi put dobre. Jer, u svakom slučaju o foteljama odlučuju osnovni korisnici, gu…e.
Druga osnovna laž: oni* ne dozvoljavaju drugačije mišljenje. Prvo, uopšte nije reč o mišljenju, a drugo, oni koji ne podnose drugačije mišljenje mogu biti samo zastupnici prvog mišljenja, dakle mišljenja vlasti. Vlast se nikako ne može predstaviti kao drugo/drugačije mišljenje, ona uvek ima vladajuće mišljenje. Sve ovo, naravno, pod uslovom da se dokaže postojanje mišljenja, pre svega prvog, vladajućeg mišljenja, što još niko nije uspeo da dokaže. Ova laž toliko je providna da se mora postaviti hipoteza o ogagavljenju kao realnom socio-psihološkom procesu. Nažalost, ne može se negirati postojanje mnogobrojnih tehnika ogagavljenja koje u okviru roza života kapilarno pumpaju mediji vlasti i time onemogućuju pojavu misli.
Treća osnovna laž novijeg je datuma u diktatorovom pojmovniku verbalnog otpada i konfuzije: to je definicija „demokratija je režim“. Tome se ne može poreći iskrenost. Za diktatora su izbori, koji su sadržaj parlamentarne demokratije, nešto što mora biti podvrgnuto režimu: prevremena izborna kampanja, zavitlavanje sa datumima, potkupljivanje i zastrašivanje glasača, podmićivanje lokalne vlasti, prinudno sudelovanje u predizbornim manifestacijama sa cinkarenjem i pretnjama otpuštanjem – koliko za početak. Ukratko, režim. Važan deo režimske demokratije je i stalno valjanje dijaloga. Diktator dijalog razume kao izdiranje na sve novinare, čak i na Gocu, pa i na publiku ako nekome zazvoni telefon, nedajbože ako neko postavi nepredviđeno pitanje, a najsublimnija forma dijaloga je kad on poziva one* na dijalog dok ih policija i mladićevci simultano i pred njim mlate. Pružanje ruke sa pendrekom uistinu je najjasniji postupak u demokratiji, koja je režim.
Ako želimo ne samo da razumemo i definišemo (bez gađenja) ogagavljenje koje je neophodno za primanje ovih i sitnijih laži, nego i da bar operativno ocrtamo prostor u kojem bi se mišljenje moglo pojaviti, onda su tu teme: militarizacija sa stalnim optuživanjem, provokacijama i hvalisanjem; sistematsko vređanje i ponižavanje drugih kultura; život u roza za debile, sa jednokratnim povećanjem od 60 evra i pojeftinjenjem lekova, a može se očekivati i krompir na džakove, luk u vencima i rakija na čokanjče/unučad.
Nimalo se zato ne čudim neobičnom fenomenu primećenom kod nosilaca razuma – više ništa ne razumeju. A možda je to upravo najbolji impuls za izbore i rušenje demokratije, koja je režim.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Akad. Dr prof. kao članica-osnivačica državne Akademije nauka za trajni razvoj Slovenije, AZTRS, u Ljubljani. Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022); sa Noah Charney, The Slavic Myth (Thames&Hudson, 2023), prevedeno na češki, slovački, kineski, korejski, tajlandski; Kje smo? Ljubljanski steganogram, roman (2024); Hetera in filozof, studija (2024); Zoper desnico, eseji (2026); Kuhinja revežev, eseji (2026). Po njenoj drami Kosovski mit Marko Torlaković režirao je predstavu Mati u pozorištu u Kruševcu, koja je tokom 2025. dobila nekoliko nagrada za režiju i glumu. Romani su joj objavljeni na slovenačkom, makedonskom i katalonskom, studije i eseji na francuskom, engleskom, rumunskom, hebrejskom, nemačkom, holandskom, mađarskom, italijanskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017, nagrade Društva sociologa Slovenije za ne-sociologa 2023, nagrade Druga prikazna, Skopje, 2025; Župančičeve nagrade grada Ljubljana za životno delo, 2026.
