Nije, kažu, majka sina klela što je išao da se kocka nego što se posle vadio. Tako je i sa Momčilom Krajišnikom i njegovim lapsusom nakon sastanka sa predsednikom Srbije Tomislavom Nikolićem u zgradi Predsedništva u Beogradu. Krajišnik je, naime, prvo Nikolića nazvao „predsednikom Miloševićem“, a onda pojasnio da je lapsus rezultat činjenice da je davnih dana tu redovno dolazio kod nekadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića i dodao: „Uostalom, predsednici se menjaju, zgrade ostaju, a srpski narod je večit“.
Tako je „vadeći se“ zapravo opisao kontinuitet politike od devedesetih do danas. Objasnio je da su gosti i kod Miloševića i kod Nikolića isti i da, makar se predsednici menjali, politike a ne samo zgrade ostaju nepromenjene.
Ali otkud uopšte Krajišnik kod Nikolića? On kaže da su prijem zatražili on i njegova dva drugara – jedan je iz Srpskog nacionalnog saveta Crne Gore, drugi je akademik iz Republike Srpske – a predsednik nije imao ništa protiv. Nakon sastanka Krajišnik je rekao da su od predsednika Nikolića dobili „svesrdnu podršku“ za nastojanje da reše „strateške ciljeve našeg naroda“.
Da su politike Srbije i Republike Srpske prošle kroz proces suočavanja sa prošlošću, to bi bio veći lapsus od poistovećivanja Nikolića sa Miloševićem. Da je sa srpske strane rat u BiH sagledan na pravi način, „strateški ciljevi“ bi bio termin kojeg bi se svi u Srbiji zastideli, a naročito oni koji su te ciljeve sprovodili. Dokument pod sličnim nazivom bio je, naime, osnov za etničko čišćenje teritorije pod srpskom kontrolom u BiH od 1992. do 1995. godine.
Dokument pod naslovom „Šest strateških ciljeva“ ratni predsednik bosanskih Srba Radovan Karadžić predstavio je na skupštinskom zasedanju u Banjaluci 12. maja 1992, a potom su ga poslanici usvojili. Prvi i glavni strateški cilj bosanskih Srba bio je „državno razgraničenje od druge dve nacionalne zajednice“. U njemu je sadržana klica etničkog čišćenja zamišljene srpske teritorije u BiH. Preostalih pet ciljeva definišu teritoriju srpske države koja bi, po tom planu, imala izlaz na more, deo podeljenog Sarajeva, čvrst koridor kod Brčkog, granicu na Neretvi i Uni, ali ne i na Drini. Ta na Drini bila bi, kako je Karadžić na ovoj skupštinskoj sednici naveo, „eliminisana kao granica između dva sveta“.
Strateški ciljevi su nakon izglasavanja predati Vojsci Republike Srpske na implementaciju i rezultirali su zauzimanjem teritorija oivičenih tim dokumentom (pa i više od toga, budući da je srpska strana bila vojno nadmoćna u BiH), nakon čega je usledilo temeljno etničko čišćenje. Jer tako se zamišljalo „razgraničenje“ od druga dva naroda.
Momčilo Krajišnik imao je u tom procesu jednu od ključnih uloga. Bio je predsednik Skupštine koja je dokument izglasala, član Predsedništva i potom Vrhovne komande koji su bili nadređeni vojsci i konačno, bio je najbliži saradnik Radovana Karadžića i imao ogroman uticaj na događaje u ratnoj Republici Srpskoj. Pred Tribunalom u Hagu proglašen je članom udruženog zločinačkog poduhvata i osuđen na 20 godina zatvora zbog odgovornosti za deportacije, prisilna premeštanja i na njima zasnovane progone bošnjačkog i hrvatskog stanovništva. U pitanju je pedantno i sistematsko proterivanje koje je dramatično izmenilo etničku sliku BiH, toliko da se posledice u velikoj meri osećaju i danas.
Tako je, eto, stvarana Republika Srpska, a Krajišnik je kod Nikolića došao u svojstvu predsednika „Asocijacije stvaralaca Republike Srpske“. Nije poznat sastav organizacije, ali u njoj bi svakako morali biti Radovan Karadžić, Ratko Mladić, Biljana Plavšić, Radoslav Brđanin, razni tolimiri, beare, kvočke, zelenovići i svi oni koji su svojim idejama i delima doprineli stvaranju RS.
Ništa od svega toga nije smetalo predsedniku Nikoliću da ugosti Krajišnika i podrži njegove nove strateške ciljeve koji su, kako se moglo čuti, u ovom istorijskom času nešto skromniji – pominju se očuvanje ćirilice i slične stvari. Ali ko zna kud to može da krene, naročito ako se ima u vidu „svesrdna podrška“ predsednika Srbije, kakvu su Krajišnik i njegovi saborci uživali i tokom sprovođenja onih prvih strateških ciljeva.
Osuđeni ratni zločinac Momčilo Krajišnik nije pošteno ni izašao iz zgrade Predsedništva, a oglasio se premijer Srbije Aleksandar Vučić, sasvim drugim povodom, ali na sličnu temu i rekao da Srbija „ne štiti ratne zločince“, zatraživši „da ni drugi to ne čine“. Ti drugi su, objašnjava, „oni“ koji ga ubeđuju da Srbija odustane od zahteva za izručenje Haradinaja. Ili tako nekako – teško je u potpunosti razumeti šta se misli kada se govori o „nekome“, „nekima“, „onima koji misle da“, „svima koji od nas traže“, a Vučić često govori u takvim šiframa.
Govoreći o Haradinaju premijer Srbije je „onima nekima“ poručio da su Albanci „u SAD, Švajcarskoj, Nemačkoj, Engleskoj i svuda dobro organizovani i prave neprilike zemljama domaćinima“. U zemljama koje Vučić upozorava na opasnost od „dobro organizovanih“ Albanaca takve generalizacije imaju ime – rasizam.
Haradinaja, prema tome, nazivamo ratnim zločincem iako je pred međunarodnim sudom oslobođen svih optužbi za krivična dela počinjena tokom sukoba na Kosovu 1998, uprkos dokazima koje je Srbija slala u Hag. Ali to je druga tema.
Sve u svemu, pre nego što je dao ovu izjavu, premijer je prvo trebalo da se osvrne oko sebe. Onda bi na mestu načelnika Generalštaba Vojske Srbije ugledao Ljubišu Dikovića, za koga postoji obilje dokaza da je komandovao jedinicom umešanom u brojne zločine na Kosovu. U Glavnom odboru svoje stranke sreo bi Gorana Radosavljevića Gurija, za koga postoje indicije da je jedan od odgovornih za sudbinu braće Bitići i prebacivanje tela ubijenih albanskih civila sa Kosova u Srbiju. Video bi i da u Glavnom odboru njegovih koalicionih partnera socijalista sedi Nikola Šainović, osuđeni ratni zločinac, a u Skupštini Srbije bi ugledao Božidara Delića, još jednog komandanta brigade u čijoj zoni odgovornosti su počinjeni najteži zločini nad albanskim civilima na Kosovu. Setio bi se da je na mestu načelnika Odbora za kontrolu službi bezbednosti do skoro bio Momir Stojanović, koga zbog zločina na Kosovu traži Interpol, a od skoro je u istom odboru Vojislav Šešelj, koji još nije pravosnažno oslobođen optužbi za ratne zločine. Ako bi zagrebao po strukturama vojske i policije, u njima bi zasigurno našao stotine počinilaca najtežih krivičnih dela tokom ratova u bivšoj Jugoslaviji, kao što hiljade takvih može videti kako slobodno šetaju ulicama Srbije – države koja ne štiti ratne zločince.
Autor je istraživač Fonda za humanitarno pravo.
Peščanik.net, 13.01.2017.
Srodni linkovi:
Dubravka Stojanović: 9. januar – lapsus memoriae
Viktor Ivančić – Prenesena značenja patrijarha Irineja
Fond za humanitarno pravo – Ratni zločinac u Predsedništvu Republike Srbije