O Lauri Koveši sam već pisao. O Zagorki Dolovac takođe. Ono što, međutim, nisam znao da će se dogoditi, a čemu sam se nadao, jeste prilika da u uspavanom pravosuđu Srbije dobijemo bljesak nade, u vidu osoba koja će se javiti i reći – Ne može!
I onda se pojavila. Jedna, pa druga. A onda se treća javila u TV emisiju i progovorila o svom slučaju. A onda ih je još 37 potpisalo peticiju u Osnovnom javnom tužilaštvu. I tako to kreće. U času dok pišem ovaj tekst, koliko sam čuo, sakupljaju se potpisi podrške i u nekim drugim tužilaštvima i institucijama.
Ljudima je dosta nepravde. Sude se sa komšijom oko međe, pa ako je komšija član mesnog odbora vladajuće stranke – izgubiće, sve i da su u pravu. Žena se razvodi od muža koji je maltretira, a onda joj on na kraju uzme decu, jer je dobar prijatelj sa predsednikom suda. Sin zamenika javnog tužioca je obio trafiku u drugom gradu, ali je kolega tužilac držao predmet u stolu do zastare. To je percepcija prosečnog građanina o tome kako u Srbiji funkcioniše pravosuđe. I to nije daleko od istine: ovakvi i slični slučajevi se u praksi i događaju. Cinici će reći da su postali pravilo.
A onda su se žene koje su „samo radile svoj posao“ i javno progovorile o problemu sa kojim su se suočile, preko noći postale heroine i personifikacija onoga što treba da bude nezavisno pravosuđe. Postale su deo mnogo šire ideje i višedecenijskog sna o tome kako pravosuđe može i treba da funkcioniše. I onda su ohrabrile svoje koleginice i kolege da dignu glas, a nas nekoliko koji se u sudnici nalazimo na suprotnoj strani od njih – da pozovemo ljude da se suprotstave njihovom šikaniranju.
I zašto je bitno da nas što više dođe na protest koji organizuju advokati, a na koji su pozvani SVI, u četvrtak 2. marta u 15 časova na uglu ulica Kneza Miloša i Nemanjine?
Zato što pravosuđe pripada svima nama – građanima, a ne nekolicini postavljenih, da ga obesmisle i devastiraju.
Zato što ono treba da bude nezavisno od uticaja politike, poznanstava, prijateljstava i bilo čega drugog što bi moglo da utiče na njegovo nesmetano i nepristrasno funkcionisanje.
Zato što prosečan čovek koga niko ništa ne pita želi da od suda dobije pravdu, a od tužioca očekuje da štiti zakon, bez obzira na to ko se nalazi na optuženičkoj ili nekoj drugoj sudskoj klupi.
Zato što smo kada smo upisivali Pravni fakultet to činili iz ideala i sa namerom da jednog dana budemo Laura Koveši ili Bojana Savović, a ne Nenad Stefanović ili Zagorka Dolovac.
Slušam različita pitanja ovih dana i razumem ljudsku radoznalost. Ko stoji iza protesta? Zašto na ulici, a ne u institucijama? Šta će političari na skupu?
Neka od pitanja koja dolaze od nekih kolega me posebno iznenađuju: „Šta se nas to tiče?“, „Gde su bili tužioci kada su advokati štrajkovali?“, „Ovo nije protest komore, nije zvaničan stav advokata ako se skupi vas troje i organizuje protest“. Nije, svako za sebe može da odluči da li će doći i podržati koleginice. Osnovni postulat advokature je da je to samostalna delatnost. U tome je njena lepota. Svako neka nađe svoj razlog za ili protiv.
Ja mogu da kažem svoj. Znate onu priču o dva vrapca koji sa grane vide kako lopovi pale kuću poštenog čoveka i onda jedan od njih ode do vode i u svom kljunu donosi kap po kap i sipa odozgo na buktinju koja preti da uništi sve pred sobom. Prilazi mu drugi vrabac i kaže „Šta to radiš? Potpuno je besmisleno. Nikada tako nećeš ugasiti požar“. Na to mu ovaj odgovara „Možda ne mogu da ugasim vatru sam, ali hoću da se zna na čijoj sam strani bio kad je ovde gorelo“. E pa, ja sam taj vrabac i to je moj razlog. Vi pronađite svoj.
Vidimo se u četvrtak. Ne damo naše Laure!
Advokatski protest protiv smene tužiteljki
Peščanik.net, 01.03.2023.
REFORMA PRAVOSUĐA