U jednom od prethodnih tekstova najavio sam da ću se posebno i u drugoj prilici baviti ovlašćenjima Republičkog javnog tužioca (RJT) u pravosudnom sistemu ove zemlje, a ohrabren sve glasnijim komentarima (čak i nekih kolega) da RJT ne može da radi posao umesto nižih tužilaca koji to, iz ovog ili onog razloga, ne žele.
Na to me je dodatno motivisao i nedavno objavljeni tekst u štampanom izdanju dnevnih novina i na jednom od najčitanijih portala u ovoj zemlji, u kome se navodi da je, kako se saznaje, Viši javni tužilac Nenad Stefanović, koji je pokrenuo predistražni postupak u slučaju inspektora Slobodana Milenkovića (razotkrio aferu Jovanjica), naredio svojim postupajućim zamenicima da od sada za sve inspektore iz Četvrtog odeljenja beogradske policije (za borbu protiv narkotika), kojima je Milenković načelnik, važe nova pravila.
U tekstu se dalje navodi da je Stefanović održao kolegijum tužilaštva, na kome je izdao uputstva svojim zamenicima, kojima je naložio da na „poseban“ način tretiraju situacije u kojima neki od inspektora ovog odeljenja izostane sa suđenja, na kome bi trebao da bude saslušan kao svedok, te da u tom slučaju zahtevaju od suda da im izrekne maksimalnu novčanu kaznu zbog izostanka (150 hiljada dinara), bez obzira na postojanje eventualnog opravdanja.
Navodi se i da je tužilac otišao korak dalje te da je naredio da se više ne odgovara po automatizmu na zahteve policije, već da se za sve što potražuju podobno ispitaju za šta im je sve to potrebno. Ono što je posebno značajno reći jeste i navod da su zamenici višeg tužioca šokirani izašli sa kolegijuma jer je svima bilo jasno da na ovaj način objavljuju rat „četvrtacima“ te da ne znaju kako da sprovedu naredbu nadređenog i da iz čista mira počnu da maltretiraju policajce sa kojima već godinama uspešno sarađuju.
Čitajući taj tekst odlučio sam da sebi dam za pravo da učinim nešto za šta se može reći da spada u domen naučne fantastike i daleke imaginacije – da opišem i objasnim zakonske mogućnosti koje stoje pred RJT u situaciji u kojoj ima saznanja o ovakvim, navodnim, postupanjima Višeg javnog tužioca, a želi da ih iskoristi da obavi posao za koji je plaćen(a).
No pre toga ću se kratko osvrnuti i na mogućnosti koje stoje na raspolaganju zamenicima postupajućeg tužioca, nakon što se, ako je verovati navodima iz ovog teksta, „odšokiraju“ od neprijatnosti koju im je kolega i neposredno nadređeni priredio ovakvim neutemeljenim zahtevima.
Zakon o javnom tužilaštvu izričito predviđa da obavezno uputstvo koje izdaje neposredno viši javni tužilac svom zameniku mora biti u pismenoj formi i mora da sadrži obrazloženje za njegovo izdavanje. Izuzetno, moguće je da tužilac izda i usmeno uputstvo kada je to neophodno radi preduzimanja radnji koje ne trpe odlaganje, ali je u tom slučaju obavezan da u naknadnom roku od 3 dana dostavi uputstvo i u pismenoj formi. Dakle, da bi bilo koji od zamenika tužioca Stefanovića bio u obavezi da postupa po ovakvim nalozima, oni bi morali da negde postoje u pisanoj formi; u suprotnom, ne mogu se smatrati obavezujućim.
Zamenik javnog tužioca koji smatra da je ovakvo uputstvo nezakonito i neosnovano može izjaviti prigovor neposredno višem javnom tužiocu (u ovom slučaju RJT), preko tužioca koji je izdao obavezno uputstvo i koji u tom slučaju može da preispita uputstvo koje je izdao i da donese odluku da ga stavi van snage. Ukoliko pak to ne učini, viši javni tužilac kome se prigovor dostavi dužan je da u roku od 8 dana donese (konačnu) odluku po podnetom prigovoru.
Da je, hipotetički govoreći, neko od zamenika postupajućeg tužioca eventualni zahtev svog nadređenog ocenio kao nezakonit ili neosnovan, imao je pravni osnov da se tim povodom obrati i Zagorki Dolovac, a da onda u slučaju izostanka reakcije ili negativnog odgovora i drugih pratećih posledica javnost obavesti o svom zakonitom i moralnom postupanju i izostanku adekvatne reakcije nadležnih institucija. Šta je najgore što se može dogoditi? Mnogi uposlenici tužilaštva i suda su karijeru nakon razočarenja u pravosudni sistem ove zemlje pronašli u kompanijama, advokaturi ili drugim zanimanjima u različitim industrijama. Zar to nije bolje od simulacije participiranja u jednom nakaradnom pravosudnom sistemu?
Dolazimo i do uloge RJT u ovoj priči. Zakon kaže da je Zagorka Dolovac ovlašćena da postupa pred svim sudovima i drugim organima u Republici Srbiji i da preduzima sve radnje za koje je javno tužilaštvo (odnosno, bilo ko od nadležnih tužilaštava) ovlašćeno. Zakon dalje kaže i da je ovlašćena da nadzire rad drugih javnih tužilaštava. Pored ovoga, propisano je i da neposredno viši javni tužilac može izdati nižem javnom tužiocu obavezno uputstvo za postupanje u pojedinim predmetima kada postoji sumnja u efikasnost i zakonitost njegovog postupanja, a da RJT to može učiniti svakom javnom tužiocu.
Ovo u praksi znači da bi Zagorka Dolovac kao RJT u svakom trenutku, ukoliko postoje bilo kakve indicije ili sumnje u selektivno ili nezakonito postupanje, mogla pozvati na odgovornost Višeg javnog tužioca Stefanovića, izdati mu obavezujuće uputstvo ili čak od njega neposredno preuzeti predmet u kome postupa i isti postupak sprovesti u skladu sa zakonom ukoliko smatra da postupajući tužilac u konkretnom slučaju ne postupa na taj način.
Naravno da je u konkretnoj situaciji, kako sam već rekao, ova mogućnost u domenu imaginacije. Takođe, naravno da je u praksi malo verovatno da bi Viši javni tužilac bio slobodan da se bez makar prećutnog signala iz vrha (sudske i/ili izvršne) vlasti upusti u izdavanje umereno do potpuno nezakonitih uputstava svojim zamenicima. Imajući sve ovo u vidu, pitanje je u kojoj je meri opravdano očekivati da bilo ko u strogo, gotovo vojnički ustrojenom lancu upravljanja: RJT – Viši javni tužilac – zamenici višeg tužioca, prvi povuče potez i postupi u skladu sa mogućnostima koje im zakon stavlja na raspolaganje.
I zato je vrlo verovatno da se to uopšte neće dogoditi. Naš pravosudni sistem, a u konkretnom slučaju tužilaštvo, trulo je i unakaženo uplivom politike, korupcije i organizovanog kriminala. Na vrhu piramide strogo uređenog sistema stoluje gotovo punih 13 godina osoba koja se ne da videti, osim kada krijući lice iza fascikle odlazi na Andrićev venac iz svima (ne)poznatih razloga. Samo u takvom nakaznom sistemu moguća je situacija da tužilaštvo bez objašnjenja istražuje inspektora koji je razotkrio najveću plantažu marihuane, ne bi li ga zastrašilo, dok se uzgajivač u jednoj TV emisiji predstavlja kao poslovni čovek koji je došao na genijalnu ideju da uzgaja industrijsku konoplju, gostujući kod „novinara“ koji je član predsedništva vladajuće stranke i istovremeno njegov advokat!
Zemlja u kojoj tužilaštvo funkcioniše na ovaj način nema perspektivu, a njeni građani nemaju nikakvo poverenje u institucije, pravosudni sistem i tužilaštvo koje je u terminalnom stadijumu bolesti. A tužilaštvo mora biti zdravo…
Autor je advokat, predsednik UO Regulatornog instituta za obnovljivu energiju i životnu sredinu (RERI).
Peščanik.net, 28.07.2022.
REFORMA PRAVOSUĐA