Let prema majčici

Treći put je A. Vučić probao da prizove profesora Iliju Srdanovića na dijalog. Nije mu uslišeno, Srdanović bi razgovarao samo sa onima koji nešto znaju. Ne znajući da ništa ne zna, čovek bez funkcije je zapeo da mu se kaže: Ako već nećeš na dijalog, hoćeš li, u slučaju pobede, da uvedeš sankcije Rusiji?

Srdanović nije odgovorio, ali studenti jesu, verovatno vođeni saznanjima o iracionalnoj rusofiliji koja ne pušta Srbiju. Ni oni, eto, neće uvoditi sankcije Rusiji, taman posla. I mi smo patili pod embargom i znamo kako smo se proveli. Rusija nije u sanitarnom kordonu, a mi smo bili. Ovde su prodavnice bile prazne, gorivo koje su dovozili Slobini i Radovanovi krijumčari, presipalo se u plastične flaše, mešalo sa vodom i prodavalo na trotoarima. Prodavci deviza su zujali godinama, a mnogo kasnije je stigla Jorgovanka Tabaković i zauzdala evro. Inflacije nema a cene lete u nebo.

Niko od srpskih patriota ne želi da se nešto slično dogodi Rusiji, mi možemo da joj uvedemo sankcije, a ona nama još jednom proda i ponovo za još manje pare otkupi NIS. Tako to ide među braćom. Mi smo ruska filijala na Balkanu, gubernija koju je pred oduševljenim rusofilima, usred bombardovanja (12. aprila 1999.) proglasio Toma, šaljući poljupce puku, ozarenom zbog priključenja Savezu Rusije i Belorusije. Očekivalo se da bombardovanje prestane, jer ko bi tukao takvu silu.

Ali, nije prestalo. Boris Jeljcin je prećutao takvo glupo uvlačenje a nije ni primetio trk ovdašnjih vinskih mušica njemu i Lukašenku u zagrljaj. Kad su mu ispričali za fantastični vodvilj iz Beograda, samo se otreznio i rekao: Kakvi duraci! Sačuvaj i sakloni!

Toma je otišao i srastao sa dedinjskom palatom, njegov naslednik je satro sve što se moglo i više od toga i još ne misli da se zaustavi. Tri dana posle ostavke sa svemoćne ceremonijalne dužnosti, on ne prestaje da brine o statusu srpske gubernije u Rusiji.

Kao i svi sa kojima se sreće, i Putin o njemu misli sve najgore i gore od toga. Ali ga ponekad, makar simbolično drži uz sebe, kao zlo koje može da bude od koristi.

U svom potpuno rascepljenom, dakle šizofrenom političkom životu, ovdašnji gubernator je voleo Rusiju, zaklinjao se Putinu a prodavao oružje Ukrajini. Ljubav je drugo a pare su prvo, bez njih se pada sa prestola.

Zbog toga se očekivalo da ga Vladimir Vladimirovič makar simbolično pogubi, kao Taras Buljba sina koji ga je izdao. Ali nije, znajući da čuvar njegovog imanja na Balkanu nema stav niti bilo šta što je pouzdano. I to je jedino izvesno. Kad pretera ili se zanese, tu je persona non grata, Aleksandar Bocan Harčenko da ga prizove pameti.

Tako je čuvanje Rusije od sankcija postalo okosnica srpske spoljne politike, a raspirivanje mrtvih emocija, kao arhivski istočni greh, osnovna stavka populizma. Ode Rusiji i njenim vladarima pisali su u svoje vreme (18. i 19. vek) Gavrilo Stefanović Venclović, Zaharije Orfelin, Jovan Rajić i Njegoš. Jovan Dučić je u 20. veku napisao poemu „Rusija“ u kojoj sa dubokim patosom peva o velikim prostranstvima, nazivajući Rusiju mitskom majkom slovenskog sveta. Nema literarnih objašnjenja šta je te ljude, osim ličnog zanosa, nateralo da ispisuju uzvišene pesme imperatorima daleke zemlje.

Prota Matija Nenadović je u carskom Petrogradu 1804. naišao na hladan prijem. Imperatorski ministar mu je jasno rekao da su Rusi sada prijatelji sa Turcima, a da su Srbi „daleko“. Mit o bezrezervnoj bratskoj ljubavi razbio je Karađorđe u svom kajanju što je uopšte krenuo u Rusiju. Pričajući svojoj ženi Jeli o patnjama i obmanama u Rusiji, rekao je: Stoga predaj deci našoj u amanet, da znaju i da upamte. Proklet bio ko Rusima verovao!

Sovjetski Savez sa ruskim srcem, nekada su zanosno ljubili staljinistički fanatici. I oni su svoje najbolje godine i živote ostavili na Golom otoku i Svetom Grguru. Nikada nisu prevaspitani, ali nikada nisu smeli da kažu da nisu. Već ostareli robijaši, koji su vukli tragače sa kamenjem, poslednji put su zatvarani osamdesetih godina.

Svi su već bili mrtvi kada su rehabilitovani početkom ovog veka.

Rusofilija novog doba potiče od emotivnog sloma u nacionalnom samoodređenju. Mnogi nikada nisu saznali šta su i kome pripadaju. Od uslovne ekstremne levice godina 48-53, nastrana ljubav prema Rusiji postala je oruđe desnice za uterivanje rodoljublja novog doba. Iz tog dela spektra dolazi apologija za rusku invaziju na Ukrajinu, kao i ocena da je u tom ratu Rusija napadnuta.

Nije više moguće postati srpski nacionalista bez vanrazumskog proruskog rodoljublja koje mu prethodi. Na početku rata, u februaru 2022, srpski rodoljubi nosili su na odeći latinično slovo Z, kao simbol moći kojoj niko ne može odoleti. Niko nije do kraja rastumačio simboliku tog sumornog znaka, a on je brzo iščezao, tačno onda kad je ideja o blickrigu konačno propala.

Istinske ljubavi prema Rusiji nema, naročito ne masovne. Takve masovne emocije su neprirodne i ne mogu se meriti. One se grade na javnom opštenju vođa, koje u svoju pomoć prizivaju ljubav naroda, kao daleku epsku fikciju. Odnos elita i njihovih interesa daleko je od bilo kakvih osećanja.

Srpska pravoslavna crkva doprinosi perverznom tumačenju emocija kojih nema. Patrijarh lično je u Moskvi pred Putinom optužio građane svoje zemlje u protestu za obojenu revoluciju. Čak je i kremaljski despot bio postiđen udvorištvom gostujućeg popa. Prvoslav Perić, formalni nosilac patrijarhalnog dostojanstva, pojavljuje se tamo kao ulizica i tužibaba.

Tako Rusija ostaje ovoj zemlji kao stub u koji se stalno udara, nezavisno od pobede ili poraza bilo koje strane na izborima. Njena elita je saveznik postojećeg stanja. Ako ovde ima nekakve ljubavi, tamo ona ostaje bez odjeka. Za njih je ovdašnji gospodar mali nesnosni provincijski nasilnik i stražar na vratima Balkana, ali ga valja sačuvati ako se može.

Rusija nije sklona da pomaže Srbiji, nasuprot toliko uzaludno prosute nejasne ljubavi odavde ka Sibiru i stepama. A. Vučić je skoro siguran da će njemu lično Moskva priteći u pomoć, ako pomoć bude potrebna ili čak hitna. Makar da odleti tamo i pridruži se onima koji su odleteli.

Peščanik.net, 02.10.2026.

Srodni link: Dejan Ilić – „Kolektiv“ i njegovo „iskustvo“