„Ljudi koji hoće da se biju“

Aleksandar Vučić želi „borbenu vladu“ sa „borbenim ljudima“. „Borbeni“ su oni ljudi, potrudiće se dalje da nam objasni, „koji hoće da se biju“. Naravno, „za dogovorene ciljeve“. Razumeli smo Vučića, on ispred sebe vidi prepreke i potrebni su mu saradnici koji ne odustaju lako. Mogao je to i tako da kaže. Ali je on ipak odlučio da izgovori „borbena vlada“ i „ljudi koji hoće da se biju“. Otkud mu to? Kako on to vidi sebe i svoj posao? Ne sećam se da je neko ovde na tako visokom položaju od 2000. naovamo upotrebio tu retoriku u vezi sa sastavljanjem vlade. „Odlučni“ i „uporni“ bile bi prikladnije reči za ono što je hteo da kaže. Ali on insistira na „borbenosti“ i „tuči“.

Pre nedelju dana, slične „borbene“ reči upotrebio je novi predsednik austrijske vlade Christian Kern. Podsetimo se, u prvom krugu predsedničkih izbora u Austriji, kandidat levice prošao je znatno lošije od kandidata krajnje desnice. Za bivšeg predsednika vlade Austrije (i Socijaldemokratske partije) Wernera Faymanna to je bio razlog da se povuče i iz vlade i sa čela svoje partije pre drugog izbornog kruga. Na njegovo mesto došao je Christian Kern i kao novi predsednik vlade (i stranke) u svom prvom govoru je obećao da će se socijaldemokrati „spremiti za borbu“ i da će to ponovo postati „borbena partija“.

Prilike u Austriji i prilike u Srbiji nisu nimalo slične. Austrija je danas – što se tiče političke volje njenih građana – zemlja podeljena po pola. To je verovatno razlog što novi predsednik austrijske vlade misli – pogrešno, naravno – da može da posegne za oštrijom retorikom. Naš stari i novi predsednik vlade sprema se za drugi mandat pošto je njegova stranka i na najnovijim izborima dobila ozbiljnu podršku građana. Ako bi levica u Austriji da se „tuče“ za podršku građana protiv podjednako jake tamošnje desnice, sa kim bi to ovde hteo da se bije Aleksandar Vučić, pa traži odgovarajuće ljude za tu borbu?

Pitanje je, naravno, retoričko. Političke i druge tuče u Srbiji uveliko su u toku, a protivnici se markiraju stalno iznova. Vučić je upravo ušao u tuču sa građanima koji traže da on i njegovi saradnici polože račun za nasilje u Savamali. Mrski su mu i građani koji traže da se opozove nelegitmni Upravni odbor Radio televizije Vojvodine. Umesto da položi račun za ponašanje i zloupotrebe izvršne vlasti na čijem je čelu, on navodi šta je loše radila prethodna vlast. Kao da nije 2016, i kao da je 2012. bila juče. U toj svojoj borbi, Vučić onda zaista pronalazi saveznike koji provereno „hoće da se biju“.

Uzmimo, dakle, slučaj Savamale. Ovako Aleksandar Vučić: „Taman onoliko koliko je Srbija napredovala da se više ljudi ne ubijaju u fantomkama, da se ne hapse predsednici, nego se ruše bespravni objekti, Srbija mora da napreduje u budućnosti tako da fantomke niko ne koristi ni za šta protivpravno i protivzakonito“. Da ne bude zabune, još jednom Vučić: „najsmešnije je kad o fantomkama govore i drže predavanja oni koji su fantomke uveli na političku i ekonomsku scenu, koji su pod fantomkama hapsili predsednike“.

Dakle, kuće u Savamali jesu rušili ljudi sa „fantomkama“, ali je to ipak mnogo bolje nego da su oni te noći hapsili predsednika, kako su to sa „fantomkama“ radile prethodne vlasti. Uz to su, podvući će Vučić po ko zna koji put, te kuće bile i bespravne. Poznat nam je delimično ovaj manevar. Lažno se tvrdi da su kuće bile bespravne, a čitav se problem svodi na to što su ih rušile osobe sa „fantomkama“, po noći. Podsetimo Aleksandra Vučića: to je samo deo problema. Te noći su ljudi u Savamali bili izloženi nasilju, a policija je odbila da interveniše i zaštiti ih. Ovaj drugi deo priče kod predsednika vlade se nekako uvek izgubi. On tako istovremeno i laže i prećutkuje. Ali, nov je detalj o hapšenjima predsednika: bolje je rušiti kuće pod „fantomkama“, tvrdi sada Vučić, nego hapsiti predsednika.

Na šta tačno misli, nije teško dokučiti, pošto se pre njega oglasila osoba osuđena za ubistvo Zorana Đinđića. Reč je, naravno, o Miloradu Ulemeku, notornom uslužnom svedoku tekućeg režima. U specijalnom intervjuu, najavljenom i predstavljenom publici par sati pre konferencije bivšeg-novog predsednika vlade, Ulemek je objasnio da je postpetooktobarski režim hapsio Slobodana Miloševića – koji je inače krajem osamdesetih govorio o „Srbima“ kao narodu koji „zna da se bije“ i ne izbegava borbu – tako što je pripadnicima regularne jedinice policije naložio da se preobuku u civilnu odeću i navuku fantomke, a sve da bi mogli da podignu nagradu od pet miliona dolara za njegovo hapšenje. Argument glasi: da su Miloševića uhapsili na regularan način, ne bi dobili nagradu.¹

Stotinak minuta kasnije, Vučić ponavlja Ulemekov argument kao da se radi o već potvrđenoj istini. U istom dahu on priznaje i da nije pročitao izveštaj ombudsmana o događajima u Savamali i ponašanju policije te noći. Ulemekova „istina“ vrednija je za Vučića od izveštaja zvaničnog vladinog tela, koji eto nije imao vremena da pročita. Tom „istinom“ predsednik vlade hoće da opravda nasilje u Savamali i izmeri napredak svoje vlade u odnosu na prethodnu (recimo: policajci pod „fantomkama“ više ne hapse, sad samo ruše). Stvari tako dolaze na svoje mesto. Unutar te „istine“ tekući predsednik vlade s puno uvažavanja na Miloševića referira kao na predsednika. Unutar te „istine“ Zoran Đinđić, sa kojim je donedavno voleo da se poredi, jeste običan kriminalac koji za šaku dolara izručuje srpskog predsednika.

To je borba predsednika vlade. Za nju su mu potrebni ljudi koji hoće da biju.

Peščanik.net, 25.05.2016.

1. Pre Ulemeka, na istom mestu oglasiće se mesec i po ranije, sa praktično istom pričom, i jedan drugi zatvorenik – Radovan Karadžić. Karadžić će pak optužiti Borisa Tadića, zajedno sa Snežanom Malović, Miodragom Rakićem i Vladimirom Vukčevićem, da su za njegovo hapšenje (držeći ga protivpravno nekoliko dana u pritvoru) podigli nagradu od, opet, pet miliona dolara.