Od početka godine u Srbiji je u porodičnom nasilju ubijeno 18 žena. Od 1. juna, od kada se primenjuje novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, ubijene su tri žene. Još jednom se pokazalo da institucije, i pored promena pravnog okvira, nisu u stanju da adekvatno zaštite žrtve nasilja u porodici.
Poslednji slučaj porodičnog nasilja koje se završilo ubistvom i samoubistvom desio se u sredu, u prostorijama Centra za socijalni rad na Novom Beogradu. Propusti institucija koje bi trebalo da zaštite žrtve porodičnog nasilja su zbog mesta zločina još očigledniji. Ako žrtve ne mogu biti sigurne u samim institucijama koje su dužne da ih zaštite, šta mogu očekivati van institucija, u svojim domovima, na ulici. Međutim, problem nije samo u tome što konkretna žrtva nije zaštićena u sredu; problem je očigledno nastao zbog greške u proceni rizika. Prema saopštenju Centra za socijalni rad, susret između roditelja nasilnika i dece i te srede je, kao i prethodnih puta, protekao „u najboljem redu i bez ikakvih incidenata u skladu sa privremenom merom suda“. Kako poseta koja se završava ubistvom i samoubistvom može da se okarakteriše kao poseta „bez ikakvih incidenata“? To saopštenje pokazuje da institucije ne vide problem nasilja u porodici u celosti, što povlači pitanje kako je moguće adekvatno izvršiti procenu rizika ako se procenjuju samo fragmenti.
Ubica je više puta privođen zbog nasilja u porodici, a zatvorsku kaznu od dve godine je odležao zbog nasilja nad najstarijim sinom. Kako je navela Bobana Macanović iz Autonomnog ženskog centra, postavlja se pitanje zašto je bilo neophodno obezbediti viđanje roditelja nasilnika sa decom prema kojoj je bio nasilan. Pored toga, prema nekim navodima, ubica je i po izlasku iz zatvora pretio svojoj supruzi (bili su u procesu razvoda braka), te nije jasno zašto je ona morala da prati decu i da se na taj način izlaže riziku.
Ministar za rad, zapošljavanje, socijalna i boračka pitanja Zoran Đorđević je najavio da će odgovorni za propuste biti kažnjeni. Ali u samoj njegovoj izjavi vidimo srž problema. Đorđević zločin koji se desio u sredu naziva „tragedijom“ i „strašnim događajem“. Taj vid izražavanja, tipičan za opisivanje nasilja u porodici, ukazuje na odnos prema tim zločinima. Pored toga što se time stiče utisak da su ti zločini neminovnost, briše se odgovornost zločinaca. Čim odgovornosti zločinca nema, polje je otvoreno za sve vrste interpretacija, pa čak i za traženje odgovornosti žrtve. Još jedna stvar je tipična za slučajeve porodičnog nasilja u Srbiji, a važi i za ovaj konkretan slučaj – žrtvama se ne veruje. Zločini koji su rezultat nasilja u porodici idu u red rektih zločina koji se najavljuju, ponekad i godinama unapred. To su retki zločini koje je zaista moguće sprečiti. Da bi se oni sprečili, mora se verovati žrtvama. U našem, patrijarhalnom i mizoginom društvu, to ne ide lako. Podsetimo se, kada je najavljen novi Zakon o sprečavanju nasilja u porodici, komentatori na internet portalima su imali samo jedan strah: žene će taj zakon zloupotrebljavati kako bi se osvetile muževima, kako bi ih isterale iz kuće i dovele ljubavnike, kako bi odvele decu itd. Dakle, očekivanje je da žena koja prijavljuje nasilje u porodici laže. S obzirom da pojedinci i pojedinke koji treba da vrše procene rizika takođe žive u istom društvu i deo su iste javnosti, moramo se zapitati koliko su jasna uputstva koja su im data i koliku slobodu imaju prilikom procena. Možda bi za početak trebalo dati jedno jasno uputstvo: žrtvi koja prijavljuje nasilje u porodici treba verovati.
Ubistvo u prostorijama Centra za socijalni rad aktuelizovalo je još jedan problem (o kome se do sada nije previše govorilo). Ubica je bio učesnik ratova devedesetih i utvrđeno je da pati od posttraumatskog sindroma. To je utvrđeno kada mu je suđeno za nasilje nad sinom. Jedna od posledica posttraumatskog sindroma može biti i nasilno ponašanje, pa je zato kazna bila duža nego što je uobičajeno u sudskoj praksi. I opet se vraćamo na procenu rizika. Posttraumatski sindrom se ne leči boravkom u zatvoru. Da li je ova dijagnoza, utvrđena tokom suđenja, zanemarena nakon izlaska iz zatvora? Ako jeste, mora se videti zašto je nešto što je uticalo na produženje zatvorske kazne zanemareno kada je trebalo da se odluči o viđanju nasilnika sa decom? Ako nije, zašto je uprkos tome i uprkos pretnjama odlučeno da viđanje treba da bude omogućeno, pa makar i u kontrolisanim uslovima? Pored svih mera koje je Bobana Macanović navela da je Centar za socijalni rad mogao da sprovede – da majka ne dovodi decu na viđanje, da se viđanje suspenduje – zašto nasilniku nije bila propisana i mera lečenja od posttraumatskog sindroma? Sasvim je logično da se prilikom procene rizika utvrdi koji su faktori rizika i da se radi na uklanjanju tih faktora. Ako je faktor rizika zloupotreba alkohola ili opojnih sredstava, kao uslov treba postaviti lečenje od bolesti zavisnosti. Ako je faktor rizika posttraumatski sindrom, kao uslov treba postaviti lečenje od posttraumatskog sindroma.
Nijedna promena zakona ne može sama po sebi rešiti problem, niti bi to trebalo očekivati. Zakone sprovode ljudi, a ljudi su proizvodi sredine i društva u kome žive. Korenite promene, kao što je promena odnosa prema žrtvama nasilja u porodici moraju biti jasno definisane u zakonu, i moraju ostaviti malo mesta za ljudski faktor, jer je to najveći faktor rizika.
Peščanik.net, 07.07.2017.
Srodni link:
Rastislav Dinić – Privatni život stabilokratije
Dragoslav Pantić – Ko to gleda u tuđe dvorište?
Ana Jovanović – Formule ubijanja
Dejan Ilić – Odgovor ili odmazda
Marko Sinđić – Beleške o socijalnom radu
Tanja Ignjatović – Ko ne radi svoj posao
Saša Đorđević – Zavisni od oružja
Adriana Zaharijević – Melanholični, nejednaki i lišeni zdravog razuma
Sofija Mandić – Skuvali ste ribe
Ana Jovanović – Ljudski faktor rizika, deo II
VIDEO – Ubistvo u kontrolisanim uslovima
FEMINIZAM