Za pobednike, Majski prevrat je bio revolucija, a oficiri zaverenici bili su “istinski revolucionari, pravi apostoli slobode narodne…”. “Nije revolucija nego zločin” – odgovarali su protivnici “svetog stanja”.Vlast veliča zločin. Nema, gospodo, budućnosti za Srbiju sve dok je u njoj režim osnovan na jednom zločinu, kojim su povređeni svi principi, i hrišćanski i moralni i pravni i politički.”
Pobednici su novo doba nazvali “novom erom”, “svetim stanjem”. Nakon “reakcionarne” i “izdajničke” epohe Obrenovića – govorili su – epohe u kojoj se “izmećarilo” Austriji i u kojoj je “kaput” vladao nad “gunjcem i opankom”, “narod je u svim pravcima krenuo napred zato što se osetio slobodan.” “Otkad je Srbija zbacila Obrenoviće i okrenula se od Austrije, nestalo je zlobe, zavisti, nestalo je partijskih strasti, ceo jedan narod počeo se osećati da živi kao jedan čovek. ” “Posle velikoga događaja, stigao je brod Srbije k mirnom i tihom pristaništu ogrejanom suncem slobode i zakonitosti”.
“Postoji provala između stvarne Srbije i legalne Srbije” – odgovarala je manjina, tvrdeći da je Srbija “samo po imenu ustavna i parlamentarna, a u stvarnosti zemlja lažnih sloboda, ogrezla u gaženju zakona”. Srpski parlamentarizam je “maska… za eksploataciju države u korist partije” i “ruganje celom narodu”. “To je izopačen, izigran, falzifikovan parlamentarizam”, u kome je apsolutizam vladaočev zamenjen, s jedne strane, militarizmom, a sa druge, “radikalnim cezarizmom”, odnosno “apsolutizmom jedne stranke”, koja Srbiju tretira kao “kravu muzaru”. “Svaki je zauzeo po neku planinu, svaki je zauzeo po neku šumu i po neki majdan”.. “Svaki nešto, a za Srbiju neće ostati ništa” – ocenjivala je manjina radikalsku vladavinu i parlamentarizam koji su radikali slavili, bila je takoreći jednodušna ocena manjine.
Za jedne zlatno”, za druge “kameno” doba srpske demokratije – režim koji je u Srbiji izgrađen posle Majskog prevrata, bio je delo političkih stranaka – njihove društvene filozofije, njihovog razumevanja prirode i cilja države, a naročito razumevanja demokratije. U središtu je bio konstantan sukob između patrijarhalnog i modernog, koji se iskazivao na svim planovima – u političkoj ideologiji i kulturi, u razumevanju nacionalne ideje, u odnosu prema Zapadu kao jasno definisanom sistemu vrednosti – ukratko, u svemu onome što u životu jednog društva dugo traje i što, kao takvo, određuje njegov istorijski identitet.
Na prvim izborima posle Majskog prevrata vlast su osvojili i do kraja zadržali radikali, čiju je snagu u vreme prevrata jedan njihov politički protivnik opisao sledećim rečima: “…brojem toliko snažni i moćni, radikali su na reč svoga šefa mogli očas posla preseliti Avalu na Višnjicu.” Kako se srpska skupština 1903-1914 sa svojom radikalskom većinom odredjivala prema svukupnom sistemu vrednosti Zapada?
Za veliku većinu srpskih radikala, pojam slobode imao je patrijarhalno-egalitarističko značenje. Najelokventnije i nesumnjivo sa najviše uticaja, o tome su u skupštini govorili sveštenici. “Srbija je velika zadruga a mi smo prestavnici te zadruge… Mi Srbi vaspitavani smo u patrijarhalnom pravcu… da sa Bogom i Vladaocem razgovaramo intimno… treba mu govoriti ‘ti’” (prota Marko Petrović). “Svi smo jednaki… nije to podeljeno na klase kao što je kod drugih naroda”. “Nama ne treba bogatstvo. Pleme srpsko nije pleme Izrailjevo da teče novac…” (prota Milan Djurić).
Inače, omalovažavanje i netrpeljivst prema Jevrejima, koje su najčešće nazivali Čivutima, bilo je uobičajeno u redovima svih političkih stranaka, izuzimajući sasvim malobrojne socijal-demokrate. Tako je, na primer, potpredsednik skupštine, inače radikal, opomeno 1906. jednog poslanika što je izvesnog novinara nazvao Čivutinom. “Nemojte vredjati nikoga, pa mislim da će onda prestati takvo pisanje”. Uredništvo, pak, naprednjačko lista Pravda odbacilo je u javnosti iznete “lažne optužbe” o njihovom “čivutskom” poreklu, s obrazloženjem da su oni pokoljenjima beskrajno daleko od “semitizma”. “Treba se čuvati Čivuta. Čivuti su sve pokrali i oni će jednog dana da uzumu sve što Srbija ima” (samostalni radikal 1910). “Ja sam najveći protivnik Čivuta”, isticao je jedan liberalni poslanik, 1910.
Patrijarhalno-kolektivističku političku svest i antizapadnjaštvo radikala već su kritičari savremenici okarakterisali kao “šovinističku, ili još bolje, ksenofobsku”, kao mišljenje koje “liči na revolte… azijskih i afričkih naroda protiv evropljana, kad mu ovi donose kulturu” (Ž.Perić). Radikali su doista, tokom čitavog ovog razdoblja, pokazivali izrazitu odbojnost prema tekovinama zapadne civilizacije, posebno prema kapitalizmu, kao stranim srpskom narodnom biću. “Trgovine treba da prodaju sprave koje trebaju zemljoradniku, a ne one koje gospodin Arsenijević drži u svojoj radnji” – “djindjuve i drugu sitnuriju”, govorili su seljački poslanici, a sveštenici su to prevodili u načelo jednakosti u siromaštvu: “Srpski je narod vrlo moralan…onda ne treba da se plašimo ako ne budemo veliki bogataši, jer ćemo svakad imati toliko koliko nam je potrebno da možemo živeti” (prota Djurić). Država se i dalje zamišljala kao “velika zadruga” i nije bilo neuobičajedno da se poslanici eksplicitno izjašnjavaju protiv privatne svojine i državnog potpomaganja industrije. Tako se medju argumentima protiv davanja povlastica industriji piva, 1907, mogao čuti i sledeći: “Žalosno je u današnje doba, da vlada čiji su članovi u svoje doba bili komunci i socijaliste, predlaže da se preduzeća koja leb pretvaraju u otrovnu vodu… oslobode od plaćanja poreze, a ne oslobodjavaju od poreza stanove u kojima stanuje sirotinja”. Takodje, i dalje su isticani predlozi za ukidanje stajaće, odnosno uvodjenje narodne vojske, a nisu bili retki ni sasvim jasni izrazi otpora prema modernoj civilizaciji uopšte, kao na primer ushićenost prošlim vremenima u kojima je narod bio srećan jer “nije bilo nikakvih železnica”, i “neizvitoperen” jer je bilo “manje pismenih u zemlji”.“Naša je otadžbina kupa meda između Istoka i Zapada, da njom teče med i mleko… (da je) tako bogata i lepa da nam ceo svet zavidi”. Ali, “Evropski sud”, kako je on nazivao Berlinski kongres, umesto “da dâ za tolike žrtve, oslobođenje Bosne i Hercegovine i prisajedinjenje sa Crnom Gorom, te da mi budemo veliki, moćni i jaki na Balkanskom poluostrvu”, naterao nas je da gradimo železnicu… Železnica je kao guja prohujala kroz našu zemlju… zadanula nas je guja sa Zapada i naši prosti ali slavni običaji počeli su uzmicati pred običajima zapadnih naroda”, uzvikivao je 1906. Pašićev glasnogovornik u skuštini, pop Djurić. Jedan od simbola “uzmicanja” o kojima je on govorio bio je, pored železnice, i grad, pre svega Beograd, prema kome je veliki broj radikalskih poslanika izražavao otvoren otpor. Uz obrazloženje da Beograd ne bi smeo da bude “predstavnik srpske kulture” jer su njegovi žitelji “napustili nacionalnu nošnju…. i što se na Kalimegdanu govori na francuskom jeziku”, radikali su u skupštini, 1909, odbacili predlog o uvođenju poreskih olakšica za dizanje dvospratnica u srpskoj prestonici.
Ono što je možda najupadljivije obeležavalo ovaj ideološki pravac među radikalima – za koji je vladalo nepodeljeno uverenje da ga stvarno predstavlja šef stranke Nikola Pašić, “čovek Rusije i Orijenta”, kako je Pašića okarakterisao Jovan Cvijić, i kome je pripadao najveći broj radikalskih poslanika u svim skupštinama od 1903. do 1914 (iako su slične stavove često izražavali i poslanici samostalnih radikala) – bila je gotovo bezrezervna okrenutost Rusiji, kako u kulturno-civilizacijskom tako i u praktično političkom smislu. Pašić je, kako izgleda, tokom boravka u emigraciji nakon 1883, umesto pretvaranja Srbije u “narodnu državu”, kao primarni politički cilj fiksirao tesno vezivanje za Rusiju, koje treba ostvariti po bilo koju cenu. “Skoro pet stotina godina borio se je narod srpski protiv Turske… i opet zato više mrzi civilizirane Nemce, no varvarske Turke”, pisao je Pašić 1884, smatrajući srpski narod za “najnesrećniji na svetu” jer ga je kralj Milan Obrenović, koga on naziva “izdajnikom” gorim od Vuka Brankovića, odvojio od Rusa da zemlju “Švabama potčini”. Odvratiti Srbiju od vezivanja za Austriju i Nemačku, odnosno Zapad i preusmeriti je prema pravoslavnom Istoku, odnosno Rusiji, za njega je bio cilj kome je trebalo podrediti i samu državnu nezavisnost. Srbija se nije dala “laskavom, vrlo pune nepravde zapadnom kulturom, obmanuti”, nastavljao je on. Njoj se “prestavlja buduća veličanstvena slika, kako moćna i gorostasna Rusija prikuplja oko sebe svoje, varvarskom rukom, otrgnute mlađe sestre, kako ih ređa i prima u nežni majčin zagrljaj…”, pisao je Pašić, izražavajući želju “da što pre zablista kruna sojuzne sveslavenske imperije na glavi moćnog i pravednog ruskog cara”.
Pašićeva lojalnost Rusiji, lojalnost u kojoj nije bilo distance, u srpskoj političkoj javnosti nakon 1903. godine predstavljala je nespornu činjenicu. Pašić je “…jedan od najposlušnijih ministara i prvaka u Srbiji, ruske politike”, smatrali su liberali. Sličnog uverenja bili su i naprednjaci. “Borba koju je kralj Milan vodio s radikalima nije u stvari bila borba zbog razlike u unutrašnjoj politici… već borba između kralja Milana i Rusije, kojoj su radikali verno služili”.
Socijaledemokrata Triša Kaclerović – čija je stranka, u pogledu odnosa prema Rusiji stajala na suprotnom polu – više puta je političke poteze straroradikala tumačio kao “naređenje stiglo iz Moskve”. Sami radikali su vrlo otvoreno manifestovali svoju lojalnost Rusiji, između ostalog i time što su, na primer, ruskog cara u parlamentu oslovljavali sa “Gospodaru”. Ovakav način obraćanja ruskom caru usvojen je čak i u skupštinskoj poslanici povodom rata na Dalekom istoku. Politiku odanosti Rusiji, radikali nisu smatrali politikom jednog čoveka, nego politikom koju – kako je objašnjavao pop Đurić – “vodi Srbija”, odnosno ceo narod, koji je sa ruskim vezan “zajedničkom crkvom… zajedničkom slovenskom kućom iz koje smo izašli…”. Ruski je narod “veliki” zato što “ljubi Boga” i ako još nije odigrao svoju istorijsku misiju to je zato “jer su drugi lukavi, varali pleme slovensko, jer je ovo pleme širokih grudi i poverljivo prema svakome pa i prema neprijatelju”, ubedjivao je Đurić onaj, malobrojni deo srpske skupštine koji u to nije verovao. Da j enarod u Srbiji duboko odan Rusiji, nisu sporili ni najžešći kritičari staroradikalske politike. “Za Srbiju je glavno da o njoj lepo misli ‘demokratski’ Istok. Njoj ne trebaju pohvale ‘reakcionarnog’ Zapada!” Iz ovih razloga, Radikalnoj stranci nisu preterano smetale ocene o njenoj bezrezervnoj vezanosti za Rusiju i ona se nije trudila da ih ospori, ni onda kada su one bile izrečene kao kritika. Naprotiv, na jednu od takvih kritika, marta 19014, jedan od prvaka stranke, Miloš Trifunović, sa zadovoljstvom je odgovorio: “Personifikacija” politike “sporazuma i naslona na bratsku i moćnu slovensku zemlju Rusiju… čitavih decenija od rođenja naše stranke, jeste naš šef i u tom pogledu ime Pašić predstavlja jedan državni program”.
Helsinška povelja, maj-jun 2005.
Peščanik.net, 30.05.2005.
Srodni linkovi:
Dubravka Stojanović – Apis: povratak na mesto zločina
Dubravka Stojanović – Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 – 2003.
Dubravka Stojanović – U živom blatu
Olga Popović-Obradović – Pogled u ‘Zlatno doba’ srpske demokratije
Olga Popović-Obradović – O legitimitetu monarhije
Mirko Đorđević – Majski prevrat 1903-2013.