“Posle 29. maja, dana kada je Srbija videla da je jedan vladar (ma kakav on bio) poleteo glavačke kroz prozor, sa neprikosnovenošću i prestižom monarhovim (je) svršeno. I da monarhija u Srbiji živi još 1000 godina, vladar ne može više dostići raniji prestiž”, zaključio je nakon Majskog prevrata naprednjački prvak, Pavle Marinković, koji je pripadao grupi, inače u Srbiji veoma malobrojnoj, pravih, doktrinarnih monarhista. Na sličan način razmišljao je i njegov stranački kolega, profesor Živojin Perić. Ono što je po njima, ovaj princip 1903. istinski dovelo u pitanje, to je bilo brutalno kraljoubistvo, posle kojeg izvršioce nije stigla kazna, nego slava i vlast. Ubistvo kralja Aleksandra, smatrao je Živojin Perić, bilo je “uništenje nec plus ultra monarhijskog principa” i to pre svega zato što radikali, kao nosioci vlasti u novom režimu, nisu kaznili ubice kralja, već su ih, naprotiv, slavili, odlikovali i pretvorili u vrhovnog političkog arbitra u zemlji.
Ali, spektakularna brutalnost ubistva poslednjeg Obrenovića koju su Marinković i Perić imali u vidu, kao i politička moć kraljoubica, nisu bile jedino čime je 1903. godine osporena neprikosnovenost vladalačke vlasti u Srbiji. Autoritet monarhije dovodile su u pitanje, manje ili više otvoreno, i same političke stranke, odnosno narodno predstavništvo.
Majskim prevratom Srbija je ostala bez kralja i našla se u neustavnom stanju. Jedina zakonita dinastija ugašena je. Odmah je formirana privremena, tzv. revolucionarna vlada, koja je uživala poverenje vojske u čijim se rukama našla stvarna politička moć u zemlji. Preuzimajući na sebe vršenje kraljevske vlasti, privremena vlada je sazvala narodno predstavništvo i stavila mu u zadatak izbor novog kralja i donošenje odluke o pitanju ustava.
Nakon što je proglasilo da se “u oceni događaja od 29-og maja, prihvata i s oduševljenjem pozdravlja novo stanje, koje je nastupilo kao posledica toga događaja i složno i jednodušno proklamuje potpuna zajednica osećanja između srpskog naroda i celokupne srpske vojske”, narodno predstavništvo je pristupilo poslovima koje mu je vlada stavila u zadatak, ali je promenilo njihov redosled i, prvo donelo novi ustav, a tek potom izabralo novog kralja.
Tako se narodno predstavništvo 1903. godine pretvorilo u revolucionarnu konstituantu i Ustav od 1903. donelo samostalno, kao suverena ustavotvorna vlast. Tek potom je izabralo novog kralja, Petra Karadjordjevića, pri čemu mu je stupanje na presto izričito uslovilo pristankom na Ustav. Tako je Ustav od 1903, zapravo, ustanovio kraljevsku vlast i definisao je kao sekundarnu, izvedenu iz volje predstavničkog tela.
Pitanje izbora vladaoca faktički je bilo rešeno još pre saziva narodnog predstavništva, s obzirom na to da je vojska, odmah nakon ubistva Aleksandra Obrenovića, proglasila, tačnije izvikala, Petra Karađorđevića za novog kralja Srbije. Svojom odlukom, konstituanta je praktično samo potvrdila izbor koji je već bila napravila vojska, dajući mu tako legitimitet narodnog izbora.
Time je, kao rezultat ubistva poslednjeg vladara prethodne, dinastije Obrenovića, u Srbiji 1903. godine osnovana nova dinastija – dinastija Karađorđevića.
Sama okolnost da je 1903. novi kralj bio izabran, nije predstavljala nikakvu novinu u političkoj istoriji Srbije. Naprotiv, ona je samo potvrđivala da izborno načelo u srpskom monarhizmu ima prednost u odnosu na nasledno. Svi vladari, izuzev Mihajla i Aleksandra Obrenovića, došli su na presto putem izbora. Ni sam čin prevrata, uključujući tu i ubistvo vladaoca, takođe nije bio bez korena u tradiciji srpskog monarhizma, iako je svojom brutalnošću bio bez presedana. I jedno i drugo – izbornost i nasilna smena na prestolu – bili su samo novo svedočanstvo o odsustvu svake ideje o božanskom ili istorijskom pravu kao izvoru legitimiteta vladalačke vlasti u Srbiji, zbog čega je čak i ideja o krunisanju Petra I, kao čin religioznog karaktera, nailazila na otpor.
U samoj skupštini, često je dolazilo do otvorenog relativizovanja monarhijskog principa. Monarhizam kod nas ne postoji, a “verovatno se više neće moći ni stvoriti”, jer u ovo “demokratsko vreme” “monarhijsko osećanje slabi i opada čak i u starim, viševekovnim monarhijama”. “Niko od nas ne veruje da Kralj svoju vlast ima s neba i od Boga… Po našim pojmovima, u dolasku Petra za kralja ima isto toliko božanskoga prava koliko i u dolasku g. Pašića za Predsednika Ministarstva”. “Mi Kralja smatramo više manje samo kao državnog službenika”, objašnjavao je šef srpskih liberala Veljković, dodajući tome još i činjenicu da je “od vladalaca i šefova naše nove države polovina (je) pobijena, a druga polovina prognana i naterana da se potuca po tuđini”.
Iza ovog Veljkovićevog, radikalnog, direktnog i otvorenog relativizovanja monarhije u Srbiji, krio se republikanizam, koji, uprkos nesumnjivim republikanskim tendencijama, dominantna politička svest u Srbiji toga doba još nije bila prihvatila kao legitimnu političku opciju. U demonstriranju privrženosti kralju i dinastiji najrevnosniji su bili vladajući radikali. Oni su komentare poput navedenog Veljkovićevog, diskreditovali kao “kosmopolitizam” i “republikanstvo”. Međutim, suštinu njegovih argumenata ni oni nisu dovodili u pitanje, nego su umesto neukorenjenosti samog monarhijskog načela, u njima videli dokaz specifične sadržine koju to načelo ima u srpskoj političkoj tradiciji. Neki od njih isticali su ideju o neophodnosti postojanja jakog vođe u epohi borbe za nacionalno ujedinjenje, dok su drugi isticali potrebu za očinskom zaštitom koju narod, odgojen u patrijarhalnom duhu, očekuje od kralja. Na ovaj ili onaj način, i jedni i drugi su vladalačku vlast, odnosno njen opstanak, uslovljali narodnim poverenjem. Otud izbornost, česte smene na prestolu – “kod nas su se vladaoci po katkad menjali češće nego vlade u drugim državama” (Lj. Radovanović) – pa i nasilje nad vladaocem, kao svojevrsna potvrda da izbornost i narodno poverenje imaju primat nad naslednim načelom. Sve ovo je imao u vidu francuski poslanik u Srbiji kada je, nakon prevrata republikanski pokret ocenjivao kao prilično rasprostranjen, očekujući da u bliskoj budućnosti postane značajna politička činjenica. On je kompatibilan s demokratskim i egalitarističkim osećanjima velike većine naroda u Srbiji (isto kao i u Bugarskoj), zbog čega će u bliskoj budućnosti osvojiti širok politički prostor – bio je uveren francuski poslanik.
Parlamentarna praksa je gotovo svakodnevno pružala svedočanstva o percepciji kraljevske vlasti kao institucije koja se ne podrazumeva sama po sebi i koju političke stranke u svakom trenutku mogu dovesti u pitanje. U upornoj i jalovoj borbi za slobodne izbore, opozicija je, pozivajući kralja da u borbi protiv većine upotrebi svoje ustavne prerogative, pretećim tonom tražila od kralja da bude “čuvar Ustava i morala”. To je poziv na “državni udar”, napadali su ga većinski radikali. Ako kralj ni to ne treba da radi – odgovarala je manjina – “pa kakve su mu onda funkcije… zašto kralj postoji?” “Ako kralj neće slobodne izbore… on, u našim očima prestaje biti Kralj svih Srba, već postaje Kralj samo jedne političke partije. I mi ćemo se onda prema tome faktu i opredeljivati.” Ili: “Njegovo dosadašnje pasivno posmatranje vladinih nedela biće zaboravljeno, ako obezbedi narodu slobodne izbore…” U protivnom, on “daje maha građanskom ratu i revolucijama…”
U ovom nastojanju manjine da aktivira kralja u funkciji garanta slobodnih izbora artikulisao se zapravo jedan specifičan koncept aktivnog vladaoca, čiji su autori ozbiljno naginjali republikanizmu i stoga su kralja razumeli kao šefa države čije prerogative imaju praktičnu, a ne simboličku vrednost i svrhu i koji, shodno tome, ima i odgovarajuću odgovornost; onu odgovornost koju ima šef države čija se vlast temelji isključivo na suverenoj volji naroda.
Pitanje ličnog autoriteta kralja Petra – jedan slučaj iz prakse
Jedan slučaj iz 1908. godine izoštrio je problem autoriteta monarhije kao institucije nakon 1903. godine i, posebno, ličnog autoriteta kralja Petra I Karadjordjevića. Reč je o slučaju protivustavnog povećanja kraljeve civilne liste koje su u skupštini branili vladajući radikali, očigledno kao pokušaj korumpiranja vladalačkog doma. Suočeni sa sve snažnijom i organizovanijom opozicijom, a zazirući od njegove političke uloge, vladajući radikali su nastojali da kralja vežu za sebe, opredeljujući se za protivustavno materijalno zadovoljenje kralja kao obeštećenje za njegovu političku pasivnost.
U predlog budžeta za 1908. vlada je unela jednu sumu novca koju je trebalo odobriti kralju “na ime apanaže za Prestolonaslednika” i “izdržavanje članova Kraljevskog doma”. Radilo se, stvarno, o povećanju kraljeve civilne liste koja se, međutim, po ustavu, nije mogla određivati budžetom, nego samo posebnim zakonom. Da je u pitanju bilo protivustavno povećanje civilne liste bilo je nesumnjivo i vlada je na primedbe koje su joj u tom smislu stavljali poslanici manjine uglavnom ostajala bez komentara.
Pitanje apanaže dodatno se komplikovalo i zaoštrilo od trenutka kada je u januaru 1908, prestolonaslednik uputio jedno pismo skupštini, koje je njen predsednik, Ljuba Jovanović, ne samo odbio da pročita nego čak propustio i da skupštinu o njemu obavesti. Pismom, koje je inače u celini objavljeno u beogradskoj štampi, prestolonaslednik Djorđe želeo je da saopšti skupštini da odbija da primi apanažu koju vlada predlaže, kao i da je o tome već obavestio predsednika vlade Nikolu Pašića.
“To što ste vi hteli, to znači da se podmiti jedan kralj srpski”, konstatovao je tim povodom jedan poslanik Samostalne radikalne stranke, izražavajući uverenje u kome je celokupna opozicija bila jednodušna. “G. Pašić, po svojoj staroj navici… da nudi bakšiše i da ih prima, uneo je u budžet i ovaj bakšiš-peškeš…”, rekao je jedan drugi poslanik. A Voja Veljković prokomentarisao je Pašićev postupak sledećim rečima: predsednik vlade “veruje u svemoć novca” i stavlja kralja “u onaj isti red ljudi u koji stavlja i lovce klase, koncesionare i liferante”. Međutim, ništa manje otvoreno i direktno opozicija je govorila i o moralnoj odgovornosti samog kralja. Samostalski šefovi, Ljuba Stojanović, Ljuba Davidović i Jaša Prodanović, svedočili su o činjenicama, neopovrgnutim ni sa jedne strane, koje su pokazivale da je između kralja i Pašićeve vlade već godinu dana postojao sporazum da se protivustavnim putem, koji je uključivao manipulaciju s ličnošću prestolonaslednika Djordja, izdejstvuje povećanje civilne liste. U svetlu te činjenice, smatrali su samostalci, postaje jasnija kraljeva tolerancija prema postupcima vlade kojima se očito narušavao “ustav i javni moral”. Štaviše, oni su verovali da je i sam dolazak Pašića na vlast, dve godine ranije, bio rezultat sporazuma o civilnoj listi. Apanaža je bila “unapred data… kralju kao nagrada za neparlamentarno dovođenje Pašićeve vlade na vlast”, konstatovao je Prodanović.
Bila je to otvorena optužba kralja Petra da položaj vladaoca upotrebljava za zaštitu sopstvenog finansijskog interesa, kome je podredio interes države i naroda. “Mi možemo slobodno kazati da je naš vladalac najbogatiji čovek u Srbiji”, skretao je pažnju Ljuba Stojanović. Dvor “neskromno troši”, ocenjivao je Dragoljub Joksimović; umesto da zida “raskošnu crkvu na Topoli kao grobnicu za sve Karađorđeviće”, trebalo bi “da zida crkvu prema svojoj kesi”. U isto vreme u Srbiji vlada “strahovita pojava umiranja od gladi”; čak i “bogata Mačva gladuje”; glad je “tako strahovita da… preti da narod strahovito pokosi”, upozoravali su mnogi poslanici. “Jednaka je potreba stomaka za sve; kakav je moj stomak, takav je i Kralja Petra”, govorilo se u skupštini. Dok se kralju dodeljuje apanaža, “u Srbiji ‘raju siromašnog čoveka’… ugnjezdio se jedan opak neprijatelj” – glad, pisao je Odjek.
Opozicija se, međutim, nije zadržala samo na kritici, nego je kralja – kao i onda kada ga je pozivala da ustane u zaštitu “pravne države” od “diktature većine” – opominjala na njegove vladalačke dužnosti i konsekvence s kojima će se suočiti ako se o njih ogluši. Te konsekvence uklučivale su i mogućnost revolucije, pa i nove fizičke egzekucije. Dužnost je kralja Petra, isticali su poslanici opozicije, da bude skroman, isto onako kako su skromni, s jedne strane, narod nad kojim vlada, a s druge, rezultati njegove dosadašnje vladavine u Srbiji. On mora biti svestan da neskromnošću svojih prohteva rizikuje da izgubi krunu, poručivali su oni. Kralju treba “otvoreno” reći: “Veličanstvo odrecite se Vašega zahteva apanaže, Srbija je zemlja sirotna… Pomislite samo da ste vi skorašnji Kralj u ovoj zemlji i da imate tek da tečete ljubav naroda nad kojim vladate… Nemojte jednim neopravdanim zahtevom dražiti protivu sebe narod…” “Često puta sud koji se na tome forumu (naroda- prim. O.P.) pripremi i izrekne opasniji je od svakog drugog suda”. Kralju treba reći: Gospodaru, ti još nisi uspeo da za svoje ime i za svoju vladavinu vežeš kakvu nacionalnu tekovinu državnu, i za to se narod ne oseća obaveznim da predlog tvoje vlade primi.” Srpski kralj treba da ima u vidu da je narod u Crnoj Gori i Srbiji razdvojen “čitavim ambisom” samo zato što se ne slažu njihove dinastije – “ranije Petrović i Obrenović, sad Petrović i Karađorđević”. “E pa gospodo, ja mislim da je to već dosta, pa i suviše”. Narod ima prava “da se jednom razuzda i da vikne onom koga se tiče: … i ja kao narod imam pravo da se čujem i da zahtevam…”
Brojni poslanici išli su tako daleko da su isticali nesigurnost ne samo krune nego i glave kralja Petra. Oni su ga podsećali na Francusku revoluciju koja je izbila jer je “gladan narod (je) hteo da vidi na šta se rasipa narodni novac” (Prodanović), na sudbinu Luja XVI (Prodanović, Radoslav Agatonović), ali i na ostale primere “pogibije” “raskalašnih kraljeva” (Prodanović, Sima Katić).
Tako je pokušaj vlade da u sukobu s ujedinjenom opozicijom osigura podršku kralja povećanjem njegove civilne liste, od jednog pravno-političkog pitanja prerastao u pravu aferu, koja je u središte pažnje postavila dvor, isprovocirala sveobuhvatnu problematizaciju pitanja kraljevske vlasti pod Petrom Karađorđevićem i, kao rezultat, jasno pokazala njenu suštinsku slabost. Sama odluka vlade da u svom sukobu s manjinom potraži podršku kralja svedočila je, doduše, o značaju kraljevih “simpatija” u odlučivanju o sudbini vlade. Međutim, način koji je vlada izabrala da utiče na kraljevo opredeljenje kao i reakcija opozicije koja je usledila, svedočili su o percepciji kralja Petra kao ustavnog nosioca određenih prerogativa vlasti čiju (ne)upotrebu treba staviti u službu ovog ili onog političkog interesa i u kom cilju je legitimno upotrebiti sva sredstva – počev od novca do upozorenja, pa i pretnji revolucijom i ubistvom. U tom smislu, između slučaja apanaže i apela opozicije kralju da na strani manjine interveniše u političkom životu postoji očigledan paralelizam. I vlada i opozicija imale su isti praktično-politički cilj: pribaviti podršku kralja. Način na koji se taj cilj pokušao postići pokazao je, međutim, potpuno odsustvo uvažavanja ne samo ličnog nego i vladalačkog dostojanstva Petra Karađorđevića. Što se tiče same opozicije, odnosno njenog najvećeg dela, slučaj s apanažom samo je izoštrio, odnosno na brutalniji način izrazio, još jednu dimenziju njenog odnosa prema kralju Petru – onu istu koja se mogla uočiti u njenim ultimativnim zahtevima kruni da se aktivira u političkom životu. Reč je o tendenciji da se kraljevska vlast pod Ustavom od 1903, kao takva, relativizuje. Bila je to jedna od najotvorenijih manifestacija nepriznavanja načela neprikosnovenosti i neodgovornosti krune od strane srpske skupštine, iz koje je, iako implicitno, proizlazila i relativizacija monarhijskog načela kao takvog.
Helsinška povelja, mart-april 2005.
Peščanik.net, 26.03.2005.
Srodni linkovi:
Dubravka Stojanović – Apis: povratak na mesto zločina
Dubravka Stojanović – Politička ubistva i prevrati u Srbiji 1817 – 2003.
Dubravka Stojanović – U živom blatu
Olga Popović-Obradović – Pogled u ‘Zlatno doba’ srpske demokratije
Olga Popović-Obradović – Lojalnost bez distance
Mirko Đorđević – Majski prevrat 1903-2013.
