Lomača za Vučićevu Srbiju

Nisu gorele knjige, mada su kristalne noći najavljene. Gorela je kuća u Surčinu, i taj požar je izvesno novi piromanski poduhvat specijalnih noćnih odreda režima. Možda je taj plamen samo nagoveštaj onoga što će se tek događati. Ako vlasnici požara imaju dobar vetar, sve što je ljudsko može da izgori.

Ipak je jedna sasvim mala vatra najavila lomaču za Vučićevu Srbiju. Ili bar nekakav izlaz iz nje, zatvorene debelim zidom opsesivne tiranije, autistične zajednice bivših građana. A oni sigurno nestaju u svojoj nemoći da pojme kuda da krenu. Kao da nema izlaza iz dubokog laguma u kome je utamničeno sve ono što je nekada hodalo uspravno a sada gamiže.

Ena Nedić je iz Novog Sada, profesorka srpskog jezika i književnosti. Svoju fakultetsku diplomu i sve diplome koje je stekla, donela je pred Dom Narodne skupštine i zapalila.

Zamislite devojčicu koja je rano naučila sva slova, želela je, na primer, da postane pisac u zemlji gde većina čita samo bilborde. Nastavnica jezika je nosila svesku sa njenim pismenim radovima i čitala po drugim odeljenjima.

Išla je na takmičenja, osvajala nagrade, dobijala plakete, čuvala to na posebnom mestu. Završila fakultet i dobila diplomu, čistu kao suza. Žena bez senke, koja se trudila da svoje đake nauči da misle o svemu što je oko njih, ali i da zamisle ono što ne vide. Čovek je vlasnik mašte, sa njom može sve što želi.

Mogla je tako da opstaje i u ovom strašnom svetu, njen razred je, recimo, bio slobodna teritorija, zaštićena od užasne stvarnosti. Ne bi joj bilo teško da iz svoje i zajedničke đačke imaginacije stvori ono što je ovde davno ugašeno.

Ali zlo nije umelo da stane niti ga je iko sprečavao, ulazilo je svuda gde postoji prostor, među ljude ili one koji su to bili, u glave i svuda gde je opsada i ribarenje po dušama postalo orvelovski rimejk u ovoj državi iznutra ograđenoj žicom.

Ljudi što su razvlačili te jezive ograde kupili su ili dobili papire kao lažno svedočanstvo o onome što nisu, kreature koje ne znaju ništa, čak ni da skriju svoje prostaštvo. Postali su mera uspona i uspeha, stvorovi koji su samim svojim postojanjem činili da postane bezvredno sve što vredi.

Svi junaci Disovih Naših dana ponovo su ovde. Negde na počasnom mestu u stanu ministra Nebojše visi uokvirena lažna diploma. Tako mlad, čovek sa licem Dorijana Greja koje ne stari, već je dugo doktor nauke koja ne postoji, ali dolaze prijatelji u kuću, tu je i tata Branko, okačena stvar pokazuje neupitnu genijalnost policajca: evo ja, doktor!

Ministar Mali uhvaćen u krađi još je ministar i tek će biti, jer jedino takav može biti na listi izuzetnih kadrova.

Najbolji student u istoriji Pravnog fakulteta učio je da bude najbolji punih šest godina, ali je kasnije pogazio sve što je možda naučio, ako uopšte jeste. Sa njim na čelu, Srbija je zemlja negacije sebe kao pravne države, i uskoro se može očekivati njegov poluzagrljaj sa polubratom Kim Džong Unom, velikim vođom istog ranga demokratije.

Većina funkcionera vlasti su falsifikovani ljudi.

Profesorka Nedić je pionir novog oblika protesta: iskra malog plamena, za uništavanje simbola onoga što je stvarno, u nasilnom svetu krivotvorenog. Njena borba za istinu je uklanjanje dokaza koji više nikome nije potreban. Prave diplome u Srbiji više ne vrede, zašto bi postojale? U okupiranoj državi kojom vladaju opasni polupismeni lupeži, nesumnjiva istina, istinska diploma, na primer, mogla bi u jednom času da postane razlog za progon.

Oni više ne puštaju struju kroz žicu, već kroz nas! Takvu sam poruku jutros dobio od Vesne Rakić Vodinelić. Ena Nedić je svojom simboličnom vatrom velike snage možda prekinula strujno kolo.

Taj čin nije štrajk, čak ni nasilje prema papirima koji su svedočili o jednoj čistoj biografiji. Ali spaljene diplome svedoče tek posle ognja svojom naknadnom snagom i porukom žene lišene straha. Ona zna da za njega nije bilo ni razloga, ali za stid jeste. Diplome su gorele zbog stida koji oseća u ambijentu mahnitanja bestidnog krema ovog umirućeg provizorijuma.

Lomače su obeležile istoriju. Vučićeva bakljada po zgradama je omaž Nirnbergu iz 1936. godine. Ovde su fašisti prozvali ljude fašistima, masovni skupovi novoradikalskih trupa negiraju apele za gašenje zaraze. Epidemija to su oni, i Kon je zaćutao pred tim okuženim čoporom. Zato što mu pripada i oglašava se njihovim jezikom.

Ena Nedić je spalila samo svoje diplome koje tek sada postoje. To je logorska vatra u Vučićevoj Srbiji.

Naravno, Veliki inkvizitor ne može biti zaustavljen vatrama, niti simboličkim samouništenjem onoga što jesmo. Pravo sužnja je da izlaz iz zatvora traži na sve moguće načine. Ali i pred činom Ene Nedić, koja je spalila papirne ostatke svoje čiste biografije, krdo ostaje ravnodušno i spremno za klanje.

Peščanik.net, 13.05.2020.