- Peščanik - https://pescanik.net -

Lopovu sa sprata žuti krst na vrata

Nakon što sam pročitala vest, opet sam se setila jednog susreta. Bilo je to na beogradskom aerodromu, čini mi se da je bila 1996, bila sam devojčica, ali sam već tada znala ko je Slobodan Milošević i ko je Zoran Đinđić. Čovek koji je stajao pored mene bio je Đinđić, bilo je leto, čekao je nekog na aerodromu, u zelenoj polo majici kratkih rukava, vrlo nasmejan i pozitivan i već zbog toga je privlačio pažnju. Moglo bi se reći da je sijao u odnosu na druge prisutne ili je to možda tako samo u mom sećanju. To je slika Zorana Đinđića koje se često setim, koja na mnogo načina simbolizuje te godine.

Kada sam pročitala vest, setila sam se i drugog dela iste scene: nekoliko momaka u crnom koji su stajali oko njega i čuvali ga. Bili su sve suprotno od njega: namrgođeni, zabrinuti i u crnom. Pitala sam ko su oni i rečeno mi je da je to Đinđićevo obezbeđenje, da je njemu život ugrožen zbog onoga što radi i da mora da se čuva. Dosta jednostavno i, za odrasle ljude i današnje vreme, logično objašnjenje. Zorana Đinđića, kao i neke druge opozicione lidere, čuvali su ljudi koji su bili privatno angažovani. Policija to nije bila u stanju. Zapravo, policija je u raznim svojim delovima i jedinicama želela da ga ubije – što se, to znamo, na kraju i dogodilo.

Vest koju pominjem je vest o ukidanju policijskog obezbeđenja lideru najveće opozicione stranke u Srbiji, Draganu Đilasu. Ona je u formi „sutra hladno sa snegom” isporučena medijima i građanima, ali i samom Đilasu koji je to saznao na isti način kao i mi. Znam da ima onih koji će reći: pa šta, neka sam plati obezbeđenje, on to može. Ili: zašto njemu uopšte treba obezbeđenje?

Prvo, pošto smo donekle evoluirali od 1996, policija je počela sa štiti svoje građane, a ne samo da ih ubija i tuče. Tako i Zakon o policiji kao prvi zadatak policije navodi – bezbednosnu zaštita života, prava, sloboda i ličnog integriteta lica, kao i podršku vladavini prava, dok Ustav garantuje zaštitu života i tela. Dakle, ova zaštita se odnosi i na pojedince i grupe kojima su ugroženi život, prava i sloboda. Ovo je osnovni zadatak policije i države i nije na Draganu Đilasu da sam sebi plaća obezbeđenje ako je ugrožen, već će na to biti primoran ukoliko policija i država odbiju da rade svoj posao.

Drugo, da li je ugrožen? Odgovor na to pitanje ne mogu da dam, jer ne znam šta rade kriminalne grupe, šta planiraju, da li Draganu Đilasu neko preti… To bi trebalo da znaju Đilas i policija koja, ukoliko se to dešava, treba da mu omogući zaštitu. Očigledno je to nekada bio slučaj, inače Đilas ne bi stekao policijsko obezbeđenje. Ako su prestali razlozi za obezbeđenje, onda je o tome morala biti obaveštena osoba o čijoj se koži radi, na nekom sastanku ili kroz neki izveštaj koji to dokazuje.

Pošto se ništa od toga nije dogodilo, možemo samo da zaključimo da je opozicionom lideru policijsko obezbeđenje ukinuto proizvoljno, a dodala bih i da je to tako jer se Velikom Vođi koji o svemu odlučuje to učinilo kao zgodan način da demonstrira moć, možda baš pred voždovačke izbore. On odlučuje o svim stvarima koje imaju veze sa bezbednošću: valjda je to neka opsesija iz mladosti.

Činjenica da o svemu ovome saznajemo iz medija ima posebnu težinu, jer poruka glasi ne samo da država više ne garantuje za naš život i bezbednost, nego – više ne garantujemo za vaš život i bezbednost, a vidite i kako vas o tome obaveštavamo. Kažem „naš život”, jer ovde nije u pitanju samo Dragan Đilas.

U zemlji u kojoj je u poslednjih dvesta godina vlast promenjena na miran način svega par puta (u zavisnosti od toga kako shvatamo nasilje, revoluciju i puč), smatram da je bezbednost svakog opozicionog lidera svetinja. Današnji državni vrh, Dačić, Nikolić i Vučić, nekada su bili u opoziciji, iako im je sada verovatno teško da u to poveruju. Tada su bili zaštićeni i iako sam uvek želela da što gore prođu na izborima i iako nema nijedne stvari u životu oko koje bih se sa njima složila, to je bilo u redu. Bez obzira što se sa njima politički i ljudski ne slažem, smatram da oni treba da budu bezbedni, slobodni i da uživaju svoja prava. Oni očigledno ne misle tako o nama.

Za dve nedelje održaće se izbori u beogradskoj opštini Vožvodac, gde su se pojavili plakati SNP 1389, koji pozivaju da se „lopovu sa sprata stavi žuti krst na vrata”. U svom oduševljenju nacizmom, oni verovatno uživaju u zgodi da njihovi najveći protivnici koriste žutu boju na svojim znamenjima. Tako i oduzimanje policijskog obezbeđenja Draganu Đilasu, građaninu i predsedniku najveće opozicione stranke, postaje žuti krst na njegovim vratima. To je poruka da je put za dalje nasilje otvoren i poruka da je sam – i on i svi koji „zarade” žuti krst na ovim ili nekim sledećim izborima.

A sada malo o nama. Mnogi smatraju da nema političke alternative u Srbiji, da su sve stranke iste, neki nisu glasali, ali ostavimo sada to po strani. Jer ako o ovom događaju sudimo tako što ćemo razmišljati o tome da li je Demokratska stranka dovoljno dobra, promašili smo temu i uradili ono što Veliki Vođa očekuje. Zato smatram da na ovaj događaj, kao i na mnoge druge stvari koje se dešavaju poslednjih meseci, treba glasnije reagovati. Kaže se da ničija nije gorela do zore. Pa goreće onoliko koliko joj mi to dozvolimo. Do tada, svako svoju glavu čuva.

Peščanik.net, 30.11.2013.


The following two tabs change content below.
Sofija Mandić je rođena 1986. u Novom Sadu. Diplomirana je pravnica i aktivistkinja za ljudska prava. Radi u Centru za pravosudna istraživanja, a prethodno je bila angažovana u Beogradskom centru za bezbednosnu politiku i Nacionalnom demokratskom institutu. Članica je Upravnog odbora Centra za podršku ženama i generalna sekretarka Peščanika. Sa Peščanikom sarađuje od 2007, kao učesnica u radijskim emisijama, a zatim i kao autorka tekstova. Koautorka je brojnih analiza o vladavini prava, stanju ljudskih prava u Srbiji i njihovoj perspektivi. Neke od skorašnjih su: Rad sudova tokom epidemije zarazne bolesti COVID-19 (OEBS, 2021), Vladavina prava kroz Poglavlje 28 – zaštita prava potrošača i zaštita zdravlja (NKEU, 2020), Ljudska prava u Srbiji (BCLJP, 2018-2020), Naša urušena prava (FES, 2019), Uslovi za izbor i napredovanje sudija i tužilaca u pravnom obrazovanju (CEPRIS, 2018), Alternativni izveštaj o primeni UN Konvencije o eliminaciji svih oblika diskriminacije žena u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Alternativni izveštaj o primeni Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama u Srbiji (Mreža SOS Vojvodina, 2018), Skorašnji Ustav Srbije – rodna perspektiva (Ženska platforma za razvoj Srbije, 2017). Kao predstavnica civilnog društva učestvuje u procesu izrade komentara i mišljenja na nacrte izmena Ustava iz 2006.

Latest posts by Sofija Mandić (see all)