- Peščanik - https://pescanik.net -

Majstor nadgradnje

Foto: Slavica Miletić

Draganu Simeunoviću, profesoru Fakulteta političkih nauka u Beogradu, nedavno (21. aprila 2021) je uručena Nagrada grada Beograda za najbolje delo iz oblasti društvenih i humanističkih nauka u 2019. godini, kojom je ovenčana njegova knjiga Istorija srpske političke misli. Novi vek (Pravoslavna reč, Novi Sad, 2019). Podatak naveden u vestima o ovom događaju da je pokojni patrijarh Irinej ovu knjigu blagoslovio i za nju napisao predgovor podstakao me je da vidim šta u njoj ima. U lektiri koju preporučuju arhijereji SPC uvek nađem i ponešto interesantno za mene. Dakle, uzeo sam Simeunovićevu Istoriju na čitanje u jednoj velikoj javnoj biblioteci. Iznenadila me je njena veličina i težina. Ali, slučaj je hteo da sam uz sebe imao pijačna kolica, tako da sam ovu knjigu kapitalca bez problema dovukao do kuće.

Kad sam je otvorio, prvo što sam primetio bio je sadržaj neobičan za jednu knjigu koja nudi istoriju političkih ideja. Naime, ova knjiga je zapravo zbirka hronološki poređanih tekstova o 37 ličnosti iz srpske istorije, od 16. veka do početka Drugog svetskog rata. Pored onih ličnosti čijim shvatanjima politike je odavno priznat istorijski značaj (kao što su Dositej, Vuk, Njegoš, Garašanin, Svetozar Miletić, Svetozar Marković ili Dimitrije Tucović), ovde su se našli i takozvani car Jovan Nenad, Filip Višnjić, Knez Ivo od Semberije, Karađorđe, Husein Gradaščević, Apis, Gavrilo Princip, komita Dimitrije Begović, Tesla, Kralj Aleksandar i knez Pavle, dakle ljudi koji ne važe kao značajni politički mislioci. Otkud oni ovde? Otud, objasnio je Simeunović u uvodu, što su i ovi ljudi imali izuzetno važne misli o politici, ali ih nisu izražavali rečima, ili su to retko činili, nego su svoje misli o politici pokazivali svojim delima. Simeunović ih je tu našao i protumačio.

Međutim, glavni razlog što su se u ovoj knjizi Jovan Nenad, Gavril Stefanović Venclović, Filip Višnjić, Dimitrije Tucović, Skerlić, Cvijić, knez Pavle i Tesla našli zajedno, uz još tridesetak drugih ličnosti različitih zanimanja, ipak nisu njihove rečima i delima izražene političke ideje, nego jedan svima njima zajednički san, san o srpskom carstvu. Svi oni su, kaže Simeunović u uvodu Istorije srpske političke misli, „sanjali o obnovi srpskog carstva ili bar kakve-takve, ali srpske države… zbog svojih političkih snova o državi svih Srba mnogi od njih će izgubiti glavu ili slobodu“. U redu, pomislih, ako je ova knjiga o tome, o ljudima koji su sanjali Srbe u obnovljenom carstvu, onda bi njen naslov trebalo da bude „Istorija jednog srpskog sna“ ili „Istorija jednog muškog sna u Srba“, jer među ličnostima o čijim političkim snovima je ovde reč nema baš nijedne žene.

Možda bi se moje interesovanje za ovu knjigu završilo čitanjem uvoda, jer sam o snu o srpskom carstvu već pročitao više nego dovoljno uspavljujuće literature, da u uvodu još nešto nije privuklo moju pažnju. Naime, autor tu kaže da je njegova Istorija „prirodna nadgradnja knjige Novovekovne političke ideje u Srba“. Nadgradnja knjige, šta bi to moglo da bude? Hajde, rekoh, da vidim o čemu se tu radi. I tako, prilikom sledećeg odlaska u pomenutu biblioteku, pozajmio sam knjigu koju je Simeunović, kako kaže, nadgradio (izdanje Instituta za političke studije – Beograd i Pravnog fakulteta – Banja Luka, 2003). Ali uzeo sam još pet njegovih knjiga čiji su mi naslovi govorili da bi i one mogle da imaju neku ulogu u nastanku Istorije srpske političke misli putem „prirodne nadgradnje“: Iz riznice otadžbinskih ideja. Slobodarski međaši naše političke misli 19. veka (Beograd, 2000), Drumovi Filipa Višnjića i knez Ivo od Semberije (Bijeljina, 2008), Velikani Semberije, Majevice i Posavine (Beograd, 2010), Velikani naše istorije 19. veka (Ugljevik, 2011) i Srpska državotvorna misao. Novi vek. Od 17. veka do Drugog svetskog rata ( Beograd, 2015).

I zaista, nije mi bilo teško da utvrdim da je Istorija srpske političke misli sastavljena i od tekstova koji su prethodno objavljeni i u ovih pet knjiga, a ne samo od onih uzetih iz Novovekovnih političkih ideja u Srba. U stvari, u Istoriji ima samo dva nova teksta, prvi, o tzv. caru Jovanu Nenadu i poslednji, o Dragoljubu Jovanoviću. Svi ostali su već bili objavljeni, neki čak u četiri Simeunovićeve knjige koje su se pojavile pre Istorije. Priznajem da sam bio fasciniran autorovim umećem da što manje troši snagu sastavljajući novu knjigu od starih, kad sam video da čak ni uvod ove knjige nije nov, nego je to sa dva pasusa dopunjen prepis „Napomene autora“ koja stoji na početku njegove knjige Srpska državotvorna misao.

Uprkos tome, Simeunović je Istoriju srpske politike misli objavio kao originalno delo i u jednom od jedina dva nova pasusa uvoda napisao da je ova knjiga „istorija srpske političke misli u novom veku, prva u nas“. Zato u njoj nema podataka o prethodnim izdanjima tekstova od kojih je sastavljena. A iz istog razloga su mnogi od njih dobili nove naslove. Na primer, tekst o Vasi Pelagiću, pre nego što se našao u ovoj knjizi pod naslovom „Vasa Pelagić, najomiljeniji i najtragičniji srpski prosvetitelj“, objavljen je u još četiri Simeunovićeve knjige, u prvoj je njegov naslov „Pelagić, borac za slobodu“ (Iz riznice, 2000), u drugoj i trećoj „Političke ideje Vase Pelagića“ (Velikani Semberije, 2010 i Velikani naše istorije, 2011), a u četvrtoj „Aktuelnost političkih ideja Vase Pelagića“ (Srpska državotvorna misao, 2015).

Nastavio sam da čitam i polako počeo da shvatam kako funkcioniše Simeunovićev sistem sastavljanja knjiga putem „prirodne nadgradnje“. Dakle, stari tekstovi se nadgrađuju tako što im se daju novi naslovi, pa na prvi pogled izgledaju kao nove građevine. Ali to nije sve. Uskoro sam otkrio neke još interesantnije tehnike koje čine ovaj sistem. Jedna od njih je sastavljanje tekstova od delova uzetih iz različitih prethodno objavljenih knjiga. Na primer, prvi deo teksta o Karađorđu (str. 84-88), preuzet je iz Novovekovne političke ideje u Srba (str. 41-45), gde je stigao transferom iz knjige Iz riznice otadžbinskih ideja (str. 7-11), dok je drugi deo teksta transferisan iz Srpske državotvorne misli (str. 49-54).

Od ove tehnike, koja se svodi na mehaničko spajanje preuzetih elementa, kreativnija je tehnika kojom Simeunović stari tekst nadgrađuje tako što mu dodaje nekoliko novih rečenica ili, mnogo ređe, nekoliko novih pasusa. Znatno je kreativnija i njegova tehnika nadgradnje teksta tako što se preuzete rečenice parafraziraju, formulišu na nov način. Dobar primer ovog nadgraditeljskog postupka takođe nalazim u tekstu koji govori o Karađorđu. Njegova prva verzija, u knjizi Iz riznice otadžbinskih ideja, počinje ovako: „Otadžbina. Malo je reči koje imaju toliku važnost, skoro magijsku, u ukupnom političkom promišljanju našeg naroda“ (str. 7). Zatim, u Novovekovnim političkim idejama, otadžbinu je zamenila država, a na mesto našeg naroda došli su Srbi: „Država. Malo je reči koje imaju toliku, skoro magijsku važnost u ukupnom političkom promišljanju Srba“ (str. 41). Najzad, kad se tekst o Karađorđu preselio u Istoriju, njegov početak je još jednom inoviran, ovoga puta promenjen je red reči, tako da sada tekst ovako počinje: „Malo je reči koje imaju toliku, skoro magijsku važnost u ukupnom političkom promišljanju Srba, kao što je ima reč država“ (str. 84).

Poredeći tekstove iz Istorije sa njihovim ranije objavljenim verzijama, uvideo sam da posebnu kreativnost i inovativnost Simeunović pokazuje kad putem malih, neupadljivih intervencija uspeva da pojedinim delovima preuzetog teksta promeni značenje. To je najčešće praktikovao prilikom transfera tekstova iz knjige Iz riznice otadžbinskih ideja u Novovekovne političke ideje u Srba. Na primer, njegova tumačenja političkih ideja Svetozara Markovića umnogome su se promenila kad je tekst o Markoviću preselio iz prve u drugu knjigu. Najpre je tvrdio da je Marković razmišljao o jugoslovenskoj socijalističkoj federativnoj zajednici i potrebi da se ujedine sve snage naroda koji je čine, to jest da je mislio da je „za ostvarenje socijalističke federativne zajednice, kao uostalom i drugih velikih ciljeva, neophodna koncentracija i ujedinjenje svih snaga naroda“ (Iz riznice, 111). Ali, prilikom preseljenja ovog teksta u Novovekovne političke ideje u Srba, Simeunović je izgleda uvideo da je pogrešno razumeo šta u stvari Marković hoće da kaže kad govori o jugoslovenskoj itd. zajednici, da nije shvatio da se tu u stvari radi o srpskoj zajednici, pa je zato navedeno mesto promenio, semantički nadgradio, tako da sada tu stoji da je Marković mislio da je „za ostvarenje srpske zajednice, kao uostalom i drugih velikih ciljeva, neophodna koncentracija i ujedinjenje svih snaga naroda“ (Novovekovne, 316-317). Zato u ovoj knjizi Marković više ne odgovara na pitanje „šta je to što svaki narod očekuje od federativnog uređenja, kao ‘narodnog ujedinjenja’“, na koje je odgovarao u knjizi iz koje je tekst o njemu prenet (Iz riznice, 114), nego na pitanje „šta je to što srpski i svaki drugi narod očekuje od svoje samostalne države – budućeg ‘narodnog ujedinjenja’“ (Novovekovne, 322).

Takođe, u novoj verziji teksta o Markoviću Simeunović više ne tvrdi da se on borio protiv nacionalizma, nego mu je pripisao umereniji stav, to jest da je u stvari bio protiv šovinizma. Najpre je objašnjavao da je Marković mislio da „razvoj ideje o jugoslovenskoj federativnoj zajednici ima svoju preteću negaciju u razrastu nacionalizma“ (Iz riznice, 111), a zatim je to ispravio, jer je utvrdio, prvo, da je on zapravo imao na umu razne vrste federacija, a ne nužno jugoslovensku itd. i, drugo, da mu nije bio mrzak nacionalizam nego šovinizam, tako da u preseljenom tekstu saznajemo da je Marković mislio da „razvoj ideje o raznovrsnim federativnim zajednicama ima svoju prateću negaciju u razrastu ne nacionalizma, nego šovinizma u balkanskim narodima“ (Novovekovne, 317-319).

Ovako izmenjen, putem malih ali semantički značajnih nadgraditeljskih intervencija, tekst o Svetozaru Markoviću iz Novovekovnih političkih ideja u Srba preselio se u Istoriju. Ali Simeunović je odlučio da ovde još jasnije istakne da Svetozar Marković nije imao ništa protiv nacionalizma, pa je dodatno nadgradio tekst o njemu i dodao ovih nekoliko reči: „Potpuno bi bilo pogrešno procenjivati Svetozara Markovića kao antinacionalistu. Savremeni nemački istoričar Bešnit ga čak svrstava u najveće i najopasnije srpske nacionaliste 19. veka“ (Istorija, 314). I bez Bešnita, meni je jasno zašto Marković ne može da bude antinacionalista, jer kad bi to bio ne bi se za njega našlo mesto među ličnostima koje sanjaju srpsko carstvo, pa tako ni u Simeunovićevim knjigama o tim ličnostima.

Sličnih semantičkih intervencija, kako bi se reklo: fizički malih ali duhom velikih, ima i u tekstu o Dimitriju Tucoviću, koji je u Istoriju stigao istim putem kao i tekst o Markoviću, s izmenama koje je pretrpeo prilikom prvog transfera. Na primer, Simeunović je najpre govorio o tome da je Tucović često iznosio „zahtev za solidarnošću sa ugroženim i porobljenim malim narodima“ (Iz riznice, 197), ali je u verziji teksta objavljenoj u Novovekovnim političkim idejama, pa zatim u Istoriji, ovaj Tucovićev zahtev dobio novi smisao, njegovo značenje je s internacionalnog skrenulo na nacionalni plan, pa se tako on pretvorio u „zahtev za solidarnošću sa ugroženim i porobljenim pripadnicima srpskog naroda“ (Novovekovne, 432, Istorija, 487). Drugim rečima, i Tucović je morao da se nacionalizuje da bi bio vredan Simeunovićeve pažnje.

Navedeni primeri svedoče o tome da je Simeunović pribegavao ovoj semantičkoj nadgradnji tekstova s ciljem da san o državi svih Srba približi i onim ličnostima koje su imale nešto drukčije političke snove ili su preferirali da ostanu politički budni. Međutim, on je tekstove semantički nadgrađivao i zbog potrebe da knjige koje je od njih sastavljao prilagodi profilu izdavača. Knjigu Iz riznice otadžbinskih ideja objavili su marta 2000. godine (kako piše u impresumu), Novinsko-informativni centar „Vojska“ i Verzal pres, izdavačko preduzeće koje je osnovao JUL, i ona je pre svega bila namenjena čitaocima u vojsci države koja je tada zvala SR Jugoslavija. U skladu s tim, Simeunović u predgovoru piše da ova njegova knjiga izlazi u trenutku „nasrtaja raznih sila na jedinstvo u našem narodu i u Vojsci Jugoslavije, čija je namera da nam razore otadžbinu na sve moguće načine, između ostalog i obezvređenjem otadžbinskih ideja“. Zato i on ustaje u zaštitu otadžbine, toga radi iz riznice vadi otadžbinske ideje, ali ih ostavlja bez užeg nacionalnog određenja. One su samo „naše“, kao što je vojska koja treba da čita njegovu knjigu samo „naša“. Vojska treba da čita ovu knjigu zato što ona, kaže Simeunović, „može koristiti starešinskom sastavu i, uopšte, pripadnicima naše vojske u mutnim vremenima u kojima smo i u nedovoljno izvesnim vremenima koja dolaze“.

Ali, kada je tekstove iz ove knjige, uz nekoliko novih, ponovo objavio u knjizi Novovekovne političke ideje u Srba – što je bilo iste 2000. godine (kako piše u CIP-u) ili 2003. godine (kako stoji na naslovnoj strani) – oni više nisu bili rodoljubiva lektira za vojsku, nego naučni radovi, doprinos političkoj nauci, te su se u skladu s tim obraćali publici koju čine pre svega mladi naučnici, a ne više oficiri. „Naša politička nauka, posebno politička teorija“, stoji u napomeni autora na početku ove knjige, „tek počinje da nalazi svoje temelje u zapretenom nasleđu. Zbog toga ovu knjigu najviše treba posmatrati kao ohrabrenje onima koji žele da pođu tim putem“.

Proći će godine i u Srbiji će nastati vreme konjunkture crkvenih izdavača i crkvene literature. To je za Simeunovića bio podstrek da sastavi još jednu knjigu sistemom nadgradnje starih, ovoga puta dodajući tekstove koje je u međuvremenu objavio u knjizi Srpska državotvorna misao (2015). Sada su oni prilagođeni novom izdavaču – Pravoslavnoj reči, a političke ideje o kojima se u njima govori, koje su najpre bile predstavljene kao izraz rodoljublja, a zatim kao naučni koncepti, dobile su novu, ranije nenaglašenu dimenziju, novu dubinu. Prvi put je postalo jasno da za svoje političke ideje Srbi imaju da zahvale Bogu i Srpskoj pravoslavnoj crkvi. To je primetio i tome se obradovao i pisac predgovora, patrijarh Irinej, istakavši da je Simeunović „pokazao kako je srpski narod, držeći se čvrsto u pravoslavnoj veri i ljubavi prema Bogu i Rodu, u periodu od skoro pet vekova robovanja, hrabro odolevao svakom obliku ugnjetavanja i ostao veran idealu obnove srpske državnosti“.

U stvari, Simeunović nije morao mnogo da menja, mnogo da nadgrađuje tekstove da bi oni bili prihvatljivi i za srpsku vojsku, i za srpsku nauku i za srpsku crkvu. Već dugo one do neprepoznavanja liče jedna na drugu, i zajednički im je san o državi svih Srba, koji je Simeunović navodno našao kod svih ličnosti o kojima piše u tekstovima koji čine njegovu Istoriju srpske političke misli, a pre toga još pet drugih njegovih knjiga. Ipak, znanje i inovativnost koje je Simeunović pokazao smišljajući načine kako da svoje jednom objavljene tekstove nadgradi tako da od njih može da napravi nekoliko različitih knjiga, zaslužuju pažnju. Njegovo iskustvo u ovom naizgled lakom i jednostavnom poslu može da bude korisno naučnicima, profesorima, književnicima, novinarima, svima koji iz ovog ili onog razloga moraju da objave neki novi tekst ili novu knjigu, ali nemaju vremena da ih napišu. Profesor Dragan Simeunović je pokazao kako se taj problem rešava. Zato i ja, posle žirija za Nagradu grada Beograda u oblasti humanističkih i društvenih nauka, i patrijarha Irineja, preporučujem čitanje njegove Istorije srpskih političkih ideja. Preporučujem je svim mučenicima koji moraju, a radije ne bi, da napišu nešto novo. Ali da bi za njih čitanje ove knjige bilo korisno, moraju je čitati uporedo sa drugim Simeunovićevim knjigama od kojih je on, primenom inovativnog sistema „prirodne nadgradnje“, sastavio ovo svoje dosad najveće i najteže delo.

Peščanik.net, 02.06.2021.


The following two tabs change content below.
Ivan Čolović, rođen 1938. u Beogradu, na Filološkom fakultetu diplomirao opštu književnost (1961), magistrirao (1972) romanistiku, na Filozofskom fakultetu doktorirao etnologiju (1983). Radio kao urednik u nekoliko izdavačkih preduzeća, u penziju otišao 2000. kao naučni savetnik Etnografskog instituta SANU. Predavač i gostujući profesor na univerzitetima u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj, Italiji, Engleskoj, Sloveniji, Švajcarskoj i Poljskoj. Preveo desetak knjiga sa francuskog, najviše dela Rolana Barta i Žorža Bataja. Objavio 17 knjiga studija i eseja. Dobitnik je sledećih nagrada i priznanja: Herderova nagrada (2000), Orden viteza Legije časti (2001), nagrada Konstantin Obradović (2006), povelja Prijatelj lista Danas (2009), zvanje počasnog doktora Varšavskog univerziteta (2010), nagrada Vitez poziva (2010) i medalja Konstantin Jireček (2012). Biblioteku XX vek osnovao je 1971, a od 1988. je i njen izdavač. (Istorijat Biblioteke prikazan je u knjizi Dubravke Stojanović Noga u vratima. Prilozi za političku biografiju Biblioteke XX vek, 2011) Knjige: Književnost na groblju. Zbirka novih epitafa (1983); Divlja književnost. Etnolingvističko proučavanje paraliterature (1985, 2000); Vreme znakova (1988); Erotizam i književnost. Markiz de Sad i francuska erotska književnost (1990); Bordel ratnika. Folklor, politika i rat ( 1992, 1993, 2000), prevodi na nemački (1994) i francuski (2005, 2009); Pucanje od zdravlja (1994); Jedno s drugim (1995); Politika simbola. Ogledi o političkoj antropologiji (1997, 2000), prevodi na engleski (2002) i poljski (2002); Kad kažem novine / When I say Newspaper (1999, 2004); Campo di calcio, campo di battaglia, originalno izdanje na italijanskom, prev. Silvio Ferrari (1999), prevod na grčki (2007); Dubina. Članci i intervjui 1991-2001 (2001); Etno. Priče o muzici sveta na Internetu (2006), prevod na poljski (2011); Vesti iz kulture (2008); Balkan – teror kulture. Ogledi o političkoj antropologiji, 2 (2008), prevodi na poljski (2007), engleski (2011), nemački (2011) i makedonski (2012); Zid je mrtav, živeli zidovi (ur.) (2009); Za njima smo išli pevajući. Junaci devedesetih (2011); Rastanak sa identitetom. Ogledi o političkoj antropologiji, 3 (2014); Smrt na Kosovu polju: Istorija kosovskog mita (2016); Slike i prilike. Redom kojim su se ukazivale (2018).

Latest posts by Ivan Čolović (see all)