Mala pobeda i veliki oprez

Juče smo obavešteni da je predsednik odlučio da ne potpiše zakon o eksproprijaciji i vrati ga Narodnoj skupštini na ponovno odlučivanje. Vlada je, kako prenose mediji, ovaj zakon zatim povukla iz procedure. Istovremeno su najavljene i izmene Zakona o referendumu koji je predsednik, ispostavlja se, olako potpisao pre desetak dana.

U toku večeri su se pojavile različite interpretacije Vučićevog poteza. Od toga da se radi o još jednom manevru političkog majstora, s jedne strane, do toga da je predsednik potpuno kapitulirao, s druge strane. U društvu duboko traumatizovanom predsednikovim, sada već decenijskim izlivima samovolje, besa, agresije i političke manipulacije (koji se svakodnevno i međusobno smenjuju), zbunjenost i pomešane emocije ne iznenađuju. Stoga treba da se vratimo činjenicama.

Predsedniku je otkucavao sat – odnosno, isticao je ustavni rok za donošenje ukaza o zakonu o eksproprijaciji. Da je doneo ukaz, u subotu bi ga na saobraćajnicama, a možda i nekim drugim strateški važnim lokacijama širom Srbije, dočekalo mnogo više nezadovoljnih građana nego što je to bio slučaj prethodne subote. Kako je ovu sliku za sada želeo da izbegne, Vučić je vruć krompir sa svog stola prebacio na skupštinski. Time se privremeno spasio narastajućeg narodnog gneva sa kojim nije spreman da se suoči.

Stoga se može zaključiti da jučerašnji potez nije povučen iz pozicije političke nadmoći i razrađene taktike, kao što neki veruju. On je učinjen iz pozicije bezizlaza i u odsustvu drugih opcija, ako izuzmemo masovna hapšenja i prebijanje stanovništva. Sportsko-taktički rečeno, kralj je bio u šahu i morao je da se povuče izbegavajući mat.

U tom smislu postoje nesumnjivi razlozi za zadovoljstvo svakog građanina koji je prethodnih godina, a naročito uoči usvajanja dva sporna zakona, mislio, glasno govorio, potpisao peticiju, izašao na ulicu. Postoji razlog da se oseća moćno svako ko je učinio nešto, ma kako to malo bilo, zarad zajedničkog cilja. Građanska odlučnost i solidarnost su učinili da se strah iz potlačenih građana preseli u vladajuće strukture. U danima koji dolaze nikako ne treba dozvoliti da vlast ovu činjenicu relativizuje i razvodni. Na ulici smo bili mi, suvereni građani, oni koji su odbili vučićevsku podaničku verziju nas iz novog zakona o referendumu.

Kada je reč o zakonu o eksproprijaciji, on je Skupštini vraćen na ponovno odlučivanje, u skladu sa Ustavom i Zakonom o Predsedniku Republike. Ustav propisuje da je Skupština ta koja jedina odlučuje o daljoj sudbini vraćenog zakona. Odnosno, od čak 159 poslanika koji su pre nepune dve nedelje glasali za zakon, njih najmanje 126 bi moralo na zvonce iznova da glasa, ali ovog puta suprotno prvobitnoj odluci.

Da Vlada, kao predlagač zakona, nije imala proceduralno elegantnu opciju da zakon u ovoj fazi postupka povuče iz procedure vidimo kako u odredbi člana 113 Ustava („ako Narodna skupština odluči da ponovo glasa o zakonu koji je predsednik Republike vratio na odlučivanje, zakon se izglasava većinom od ukupnog broja poslanika“) ali i u nešto detaljnijoj odredbi člana 265 Poslovnika o radu Narodne skupštine. On propisuje da zakon koji je predsednik Republike vratio na ponovno odlučivanje odmah mora biti dostavljen narodnim poslanicima, koji o ovom zakonu odlučuju na prvoj narednoj sednici Narodne skupštine.

Zašto je ovo važno napomenuti? Pre svega zbog toga što se u ovakvom manevrisanju aktom čine povrede Ustavom propisane procedure, što je vladajućoj većini uobičajeno koliko i da kažu dobar dan. Dakle, čak i kada je u defanzivi, ona to čini jedino kako ume, povređujući pravila i temeljno mešajući ulogu zakonodavne i izvršne vlasti, Skupštine i Vlade. Opasnost od neprimećivanja „detalja“ pri povratku zakona u Skupštinu nas može skupo koštati ukoliko se navodno povučeni zakon pojavi na nekoj od novogodišnjih i/ili ponoćnih sednica Narodne skupštine (inače ne nepoznatih domaćoj parlamentarnoj praksi) gde bi, uz potrebnu većinu bio ponovo izglasan. Nakon toga, predsednik bi po Ustavu bio dužan da donese ukaz o proglašenju zakona. Za ovakav scenario bila bi dovoljna neznatna manipulacija rokovima vraćanja zakona od strane predsednika – čiji akt i obrazloženje, kao ni datum dostavljanja Skupštini, za sada nismo videli. Dodatnu sumnju pobuđuje i činjenica da je Predlog zakona o izmenama i dopunama zakona o eksproprijaciji u trenutku pisanja ovog teksta i dalje u skupštinskoj proceduri; da je za petak 10. decembar zakazana trinaesta sednica Drugog redovnog zasedanja, dok je prethodno okončana sednica jedanaesta (odnosno, u redosledu fali dvanaesta sednica koja će se odviti tek sledeće nedelje u utorak i na čijem dnevnom redu bi se – numerički gledano – mogao naći zakon o eksproprijaciji). Sumnjivo je i nesuvislo objašnjenje predsednika „da je greškom iz Vlade Srbije medijima pušteno saopštenje kako Vlada povlači zakon iz procedure – što nije u skladu sa pravilima“, u čemu „nije bilo zle namere, nego aljkavosti i slučajne greške“.

Procedure i postoje upravo zbog ovakvih mogućih izigravanja i zbog toga je potrebno insistirati da se u dnevni red prve naredne sednice Skupštine, zakazane za petak 10. decembar, uvrsti i ponovno odlučivanje Skupštine o zakonu o eksproprijaciji. U suprotnom, građani imaju svo pravo da veruju da su izigrani ili da će biti izigrani.

Kada je reč o izmenama i dopunama Zakona o referendumu i narodnoj inicijativi, čije su izmene već predložene za dnevni red sutrašnje sednice Narodne skupštine, one u trenutku zakazivanja sednice nisu bile u proceduri Narodne skupštine, što je zaista neverovatno. U predlogu koji je jutros, odnosno naknadno, objavljen na sajtu Skupštine vidimo neke značajne promene na koje je ukazivala domaća stručna javnost i Venecijanska komisija – predlaganje ukidanja naknade za overu potpisa za narodnu inicijativu i referendum koji predlažu građani; produženje trajanja obaveznosti referendumske odluke na četiri godine; mogućnost učešća predstavnika građana-predlagača u izbornim komisijama. Neka druga sporna pitanja i dalje ostaju (uslov punovažnosti, glasanje prema mestu izabranog boravka, glasanje u posebnim situacijama, pravila o referendumskoj kampanji) ali o tome nekom drugom prilikom. Sada treba izuzetno voditi računa šta će se sa predloženim izmenama dogoditi sutra na sednici Skupštine, na kojoj se predlog može amandmanski promeniti od strane predlagača, poslanika ili nadležnog odbora.

Stoga i u slučaju zakona o referendumu treba biti izuzetno oprezan u pogledu toga da li je izmenama zaista došlo do ispunjenja zahteva građana i da li protest treba obustaviti.

U iščekivanju daljeg razvoja događaja, treba konstatovati da je, ukoliko je ovo početak kraja naprednjačke vlasti, njen pad započet pobunom protiv otimanja dva osnovna prava – prava glasa i prava svojine. Nedovoljno obrazovani, nepoučeni istorijom, a istovremeno i neizmerno bahati, nosioci vlasti su zaboravili da su mnoge vlasti, daleko solidnije od trenutne domaće despotije, svoj krah doživele preigravši se uzurpacijom izbornih i svojinskih prava. Ukoliko to vlasti u Srbiji u narednim danima pokušaju da učine duplim pasom na relaciji predsednik-Vlada, odnosno dvostrukim nasamarivanjem građana pri izglasavanju zakona, nezadovoljstvo će se ponovo preliti na ulice, ali ovog puta bez mogućnosti bilo kakvog institucionalnog dogovora. Takav rasplet bi vodio u otvoreni sukob, a ne u slabljenje ili slamanje građanskog otpora, kako Vučić možda veruje.

Peščanik.net, 09.12.2021.