Mala sholija o sojki i golubu

Tako su stari gramatičari govorili za svoja tumačenja – a Spinoza je taj postupak ugradio u svoje delo – i sholija je nužna uvek.

U novije vreme pratimo obilje komentara u našim i stranim medijima o tome može li Gospodar Vučić čije je funkcije teško nabrajati da pođe Đinđićevim tragom. Nismo tome pridavali više pažnje, ali kada se u tom poslu našao ovih dana jedan naš ozbiljni komentator koga rado čitamo, počeli smo o tome da razmišljamo. Istini za volju on nije odgovorio može li ili ne to biti – i to je možda i najbolje u njegovom osvrtu. On ozbiljno razmišlja i ne sudi na prečac. I to je vrlina koja se mora poštovati. Retorsko pitanje lebdi u vazduhu. Može li I. Dačić da bude naš De Gol. Ako smo ovako remizirali ta pitanja, sebi smo nametnuli obavezu da damo neki odgovor, a to nije lako, koliko god nam svi pominjali i N. Pašića i De Gola i Adenauera i druge, jer u istoriji nema toga što nije moguće, što već jednom nije bilo na neki način. Sada i mi imamo pravo da malo gnjavimo istorijom, ako nismo do sada već preterali u ovim našim zapisima. U ovoj prilici ćemo malo, koliko prisećanja radi i istorijskog pa i ličnog. Nikada NOP maršala Tita nije prihvatio četničku ideologiju čekanja ni oklevanja bivšeg kralja Petra II Karađorđevića, a tek 1944. ni reči nije moglo biti o tome – Tito je ušao u Beograd obnovljene Jugoslavije, ali se s kraljem Petrom dogodilo nešto drugo. Obraćajući se „mojim narodima“ kralj je pozvao četnike da napuste Dražu i da se pridruže heroju otpora maršalu Titu i njegovoj antifašističkoj politici koja je pobedila. To sve znamo. Ali ovde počinju lična sećanja naša iz druženja sa dragim čovekom vojvodom Spasojem, koji je ipak poslušao kralja i kasnije mirno živeo u Beogradu. Zabuna je bila opšta moj sinovče – vojvoda nas je tako oslovljavao – čudo neko je to bilo. Nisam ja bio nikakav vojvoda, kada su stariji izginuli meni je to pripalo po dužnosti i pravilima vojničke službe. Radio Beograd je prenosio kraljev govor i svi smo bili dužni da slušamo. Bilo je to na legendarnoj planini Jelici. Naredio sam šta je trebalo, zapretio smrtnom kaznom ko se bude usudio na piće i sve što treba. Kada se govor završio pošao sam lično da proverim stanje u redovima JV u otadžbini. Moji četnici već bili popili i tužno pevali pesmu koja me dirnula:

Mi za kralja kralj za Tita
Šta će biti i bog se pita.

I sam sam bio zbunjen i tužan, ali u ratu to tako biva, odnosno kada se rat završi. Bilo je kako je bilo. I znamo kako je bilo. Tu se kazivanje dragog čoveka zaustavljalo, dalje je odmahivao rukom i gledao nekud, a da nismo uspevali da vidimo kuda gleda.

Sada su se ovi tu raspisali može li Gospodar Vučić da bude neko ko nastavlja delo Đinđićevo sa obaveznom modernizacijom Srbije bez koje nema napretka prema EU, u koju sada hrle i četnici i naprednjaci jednako kao i ona treća Srbija, ako nje makar malo ima. Šta će u toj priči N. Pašić nije sasvim jasno – legendarni Baja nije do smrti hteo Jugoslaviju, ali je morao da pristane jer se drugde nije moglo. Milošević nije hteo ono u Rambujeu i prošao je kako je prošao, kao i mi svi s njim. Nije Milošević hteo u tom času da bude Ivan Stambolić – ostao je sebi dosledan – i dalje sve o tome znamo. Onaj bedž sa Šešeljevim likom Gospodar Vučić i Toma vojvoda sada nose s druge strane kao oni Sterijini rodoljupci, i nije lako odgovoriti na pitanje koje smo sami sebi nametnuli u ovoj raspravi u koju se nismo morali ni mešati. Postoje dva odgovora, jedan je optimistički a drugi pesimistički, a mi lično – to priznajemo – se kolebamo. Naša Baba Draga je imala odgovor. Možda uprošćeni i u nečemu grub ali ona je tako govorila – od sojke se golub izleći ne može, a da li od goluba može da se izlegne sojka, o tome je ćutala. Teško da će od Dačića biti neki De Gol ili od gospodara Vučića neki Đinđić. No, ništa nije isključeno budući da je u istoriji svega bilo. Stoga se naša sholija tako i završava budući da je samo to – pokušaj nekog tumačenja, da bude jasnije ono o čemu smo govorili ranije. Šta je vojvoda Toma govorio o Đinđiću ili ubijenim novinarima nećemo – i nema potrebe, svi to znaju.

Ovde je uvek rano za mnogo šta, i uvek kasno za mnogo toga. Jednog lepog dana neko će priznati i Kosovo i jednostavno reći da je to u skladu sa našim državnim i nacionalnim interesima. Ali, mi odosmo daleko u ovim našim podsećanjima na ono što biva i što biti ne može – ovo drugo se na Balkanu češće pominje. Tako uče i D. Ćosić i vladika Njegoš. A njihove reči su kod nas sve ili kao što su govorili naši stari – Zakon i Proroci.

A komentar će dopisati neko drugi.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 03.02.2013.