Mali su veliki – i obrnuto

To je banalna istina i deca je imaju u svojim udžbenicima iz psihologije – no, u banalnoj situaciji bez te se mudrosti ne može.

Oni mali – kepeci recimo – propinju se na visokim potpeticama koje nose, a oni visoki se saginju, jer i to je kompleks koji opterećuje. Na Balkanu je to, i ozbiljni sociolozi su davno objasnili da taj imperijalizam malih naroda nije ništa manje opasan od imperijalnih težnji velikih država – to je ono o velikoj Srbiji, velikoj Bugarskoj ili velikoj Albaniji i tako redom. Kaže kosovski premijer H. Tači da bi Albanci najviše voleli da žive u jednoj državi, a iz Makedonije se oglašavaju da valja “osloboditi okupirane teritorije albanske”. Dični Srblji su još jasniji – ono u Makedoniji, te Hrvatskoj ili Crnoj Gori su “samo privremeno posednute srpske teritorije”. I tako redom. Ugledni verski prvak, mitropolit crnogorski, kaže da će biti rata, jer Srbija je nezadovoljna. U pravu je jer se ovi kompleksi rešavaju samo na jedan način, a to je rat.

Zapis ovaj nije traktat o tome, već osvrt na predizbornu kampanju u kojoj ti tonovi ne manjakaju – u groznici koja se pretvara u vrućicu.

To je zapravo kolektivna neuroza, da ne kažemo težu reč. Svi su državotvorni, a države nema, osakaćena je u ratovima od kojih smo četiri samo u jednoj deceniji izgubili zaredom. Sada se o tome pišu bestidne knjige, a mrtve ćemo – po balkanskom običaju – prebrojavati decenijama. Istoričari su postali knjigovođe crnih spiskova i svako je sebi u tom poslu obezbedio ono što su u srednjem veku zvali – advocatus diaboli. Politički prvaci imaju đavolje šegrte. Ovde svi mogu sa svima i spremaju se posle izbora za koalicije. Ovde se niko ne veže za rogove ni za reč, jer svi su rogati, a reči su im neurotično usplahirene. Doktor K. u narodu od milja zvani Različak, bulazni o nekoj neutralnosti za Srbiju, a hoće da nas veže za ruski sistem bezbednosti i niko da ga pita kakva mu je to neutralnost. Niko i ne pita, niti bi on odgovorio, jer on je kod paljenja ambasada u Beogradu bio solidaran sa svojim talibanima. Političku pozadinu toga ćemo – kako se čini – ostaviti narednim decenijama. Doktor Različak je državotvoran i ima neku kosovsku krštenicu sa kojom u kampanji maše. A tek budući šef države Toma Grobar. To ljupko ime sam je sebi dao pred punom dvoranom Narodne skupštine svojevremeno. Ovde svi imaju nadimke i narod im tepa – može Republika biti i pod čalmom i pod kamilavkom. Kako narod bude kazao na Đurđevdan, zašto ne, kada i sada stoji i pod petokrakom i pod orlovima kraljevskim u grbu. Još uvek je tako. A neke šaljivčine objavljuju posebne priloge o tome šta je Toma G. nekada govorio, a šta sada govori. To je i sa mnogim drugima tako i o tome postoji obimna antologija u više tomova – baš dosadno. A on će kada dođe na vlast – tako kaže – reći šta ćemo sa Kosovom. To će nam kazati i doktor Različak, da li ćemo u NATO ili u rusku zonu bezbednosti. Uostalom, oni su davno i više puta već rekli sve to, i o Đinđiću. I o svemu i o svima i nikom ništa. Predizborna neuroza je zaista kolektivna. I kao i svaka takva bolest kontaminozna je, jer to postaje rednja, kako se nekada govorilo. To pogađa ljude i plemena dva puta godišnje, ali traje po šest meseci.

A na Balkanu i veliki postaju mali i nesposobni da ponude neko održivo rešenje. Rusi ovde sa svojim agilnim veleposlanikom ugađaju malima, a bolje ne čine – koliko vidimo – i oni sa Zapada koji su stvorili i održavaju ono nedonošče iz Dejtona oko kojeg sporovi ne prestaju, jer nikom nije jasno šta je entitet, a šta je država. Sve je to lepo opisao onaj “otac nacije” – kao da mi imamo samo jednog oca – koji je predposlednji naš rat izgubio upravo u Bosni. Neuroze – kažu stručnjaci – mogu da se leče, ali ako se na vreme ne krene sa lečenjem one postaju neizlečive. Svi su doktori, a negde u jevanđelju Lukinom stoji – Doktore izleči se sam.

Na bilbordima čega sve nema. Nema toga ko se na neki način ne poziva na počivšeg S. Miloševića. Reči njegove su ne samo slogani već i sentence poput onih iz Konfučija ili drugog nekog mudraca. A narod je i sam neourotičan jer – rekosmo – to je prelazno. Kaže onaj nesrećnik što ubi sedamdeset i sedmoro ljudi da je imao nekog našeg odavde učitelja. Još ne znamo ko je taj vrli učitelj, ali po onome što je nesrećnik učinio, učitelj je bio valjan i uspešan.

I ljudi i plemena pate od još jedne bolesti – to je odbijanje da se odraste ili kako Š. Ferenci kaže “produženo detinjstvo”. A on je bio najbolji učenik bečkog doktora S. Frojda. Ova će se neurotična kampanja – to je čudno, pa i nije – nastaviti i posle izbora, jer takva rednja kod nas nije od jučer.

 
Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 20.04.2012.