Mamurluk

Džetleg, oživljavajuća sredstva, šta god da je bilo, premda spektakularno, nije zaklonilo predvidljivo glupu politiku. Tako je naime sam mamurni navodni predsednik ocenio srpsku politiku „devedesetih“. Drugi su bili mudriji, imali su tuđu podršku, a glupi Srbi uleteli su u zamku, započinjali su ratove u kojima su napadnuti na kraju pobeđivali… Skriveno značenje zapravo je da su bili naivni. Naivni agresori. Zaista, samo naivčine može da iznenadi stvaranje Trojnog pakta protiv Srbije, u kojem doduše fali treći učesnik, Bugarska, ali čim su tu Hrvati i Slovenci, jasno je da je u pitanju kosmička zavera protiv Srba. Specifično, protiv Srba na Kosovu i Kosova u Srbiji, i protiv Srba u BiH, odnosno Republike Srpske u Srbiji.

Nije reč o ludilu, sem u globalnom smislu, jer danas globalno ludost jeste politika, i navodni predsednik se tu savršeno uklapa. Reč je o uobičajenom hvatanju za rat kad je unutrašnja situacija nesavladiva. Mobilizacija treba da razredi protestante, ratna histerija treba da ućutka sve misleće i govoreće, sa sve ratnom cenzurom, tu su još policijski čas, ukidanje medija i sve druge zgodne mere unutarnje pacifikacije. Što se frontova tiče, potpuni raspad vojnog obrazovanja, viđen pre tridesetak godina, poklopio bi se sa divljaštvom najrazvijenijih vojski danas, recimo sa izraelskom, američkom i ruskom. Rezultat rata ionako je nevažan, to se onda još (de)reguliše međunarodnim dogovorima. U tome smislu, uz otvoreni, neskriveni i neometani genocid u Gazi, svi ratovi danas usmereni su i izvođeni protiv civilnog stanovništva. Konačni cilj je pustoš. Trampu je, primera radi, savršeno svejedno šta će biti sa istočnom polovinom Ukrajine, jer je već kupio zapadnu polovinu, a Evropskoj zajednici uvalio da Americi plaća oružje kojim će snabdevati Ukrajinu. U prvom slučaju, dobija za sebe ceo profit, u drugom deo od oružarskih giganata. I njemu treba bedno milionče Nobela za mir? Uteha je jedino gledati kako ga drugi ludak, Putin, vrti oko malog prsta.

Vratimo se činjenicama. Što se podmuklih i mudrih Slovenaca tiče, oni su na Kosovu u okviru KFOR-a od 2000, na osnovu rezolucije Saveta Bezbednosti UN br. 1244 i vojno-tehničkog sporazuma između NATO-a i vlada SRJ i RS, a u okviru drugih vojnih kontingenata. Od 2007, na Kosovu je samostalni bataljon slovenačkih vojnika, koji su dobro primljeni među stanovništvom i razumeju se i sa Srbima i sa Albancima: malo srpsko-hrvatskog je dovoljno. Navodni predsednik Srbije, kao i obično, skriva činjenice odnosno laže. Slovenačka vojska je u takozvanoj Srbiji već četvrt veka.

U prostoru imaginarnog situacija je, razumljivo, neuporedivo zapletenija. Ako pustimo po strani ignorantsko bulažnjenje o istoriji Srbije i Srba, ostaje osnovni motiv nevidljivog neprijatelja, koji navodni predsednik države nikako ne može da objasni. Zato mu je Trojni pakt relativno razumljiva izmišljotina. Srbija se oslanja na Trampa, EU, Kinu, Putina, Orbana, Melonijevu, sprovodi politiku dobro jutro čaršijo na sve četiri strane uz stidljivo spominjanje nesvrstanih: koliko god se trudili, nikako ne možemo naći moćnog protivnika Srbije, i zato se stalno pominje neka velika neimenovana sila iza ustaško-balijsko-šiptarske koalicije, tajanstveni finansijer svega i genijalni zločinački um. Pa ko je to, zaboga? Vatikan je izašao iz mode još devedesetih. Arapi? Sem nacionalne avio-kompanije i vodenog Beograda, šta sve još imaju u Srbiji? Najveći kolonizator Srbije, Kinezi, u čeličnom su bratstvu – više nego tačno. Jedini mogućni zaključak je da takvog neprijatelja naprosto nema. Navodni predsednik države projektuje svoje neposredne protivnike. No u jednoj stvari on ipak predoseća nešto, i predoseća tačno. Zahtevi protestanata teško su dosegljivi, arbitrarni, neuhvatljivi, pažljivo sakriveni; često izgleda, uz insistiranje na ulozi i autoritetu institucija, da zapravo žele smirenu građansku parlamentarnu demokratiju sa visokim etičkim kriterijumima, intelektualnom slobodom, liberalizmom (ne ekonomskim), umereni kapitalizam sa znatnom državnom kontrolom, ukratko malo idealizovano skandinavsko društvo. Ukratko, dobar početak i mekan prelazak iz ohlokratije, kleptokratije i kakistokratije današnje Srbije. To ne bi smelo da posebno uplaši navodnog predsednika, jer mu se obećava nenasilje, dosledan sudski proces i zaštitnička anonimnost. Da, kad ne bi bio on. On, međutim, sluti ključanje pod površinom, jer takav sistem danas neumitno klizi ka participatornoj demokratiji, nekada poznatoj kao samoupravljanje. Njega pumpa lična sudbina razrednog rugla u školi, docnije nedovoljno pametnog da razume i uključi se u intelektualno kretanje u zadnjoj fazi jugoslovenskog socijalizma, kada je zaista vrilo od ideja i planova, kada se mislilo da sloboda izražavanja i ljudsko pravo čine dovoljno solidnu ideološku osnovu zdravog društva, kada se polako naslućivala praznina koju su buldožerski punili nacionalizmom, a koju je trebalo da zauzme novi pokušaj sa iskustvom šezdesetih i sedamdesetih. I ta elita, za kojom je uzalud čeznuo mlađani Vukica, izgubila je, prvo svoju intelektualnu moć, a zatim i svaki uticaj. A on je ostao sa neutaživom frustracijom, koju je zadovoljio ližući Šešeljeve čizme, no nedovoljno. Još i danas čezne, utoliko više što ga svi sa te strane preziru preko zamislivih granica. Bauk komunizma kruži Evropom, to je onaj pravi neprijatelj… Što više nacifašizma, bauk izgleda ne samo privlačnije, nego i korisnije. Naravno da su izgledi mali: no ako zamislimo imperijalni sovjetski savez, koji se slaže sa imperijalnim kapitalkomunizmom Kine i imperijalnim američkim fašizmom, u toj bi kombinaciji novi komunizam/anarhizam bio očekivano rešenje, bar na mislenom planu. Komunizam globalno, anarhizam lokalno, jer se od španskog građanskog rata pa u kontinuitetu sve do danas pokazao kao najuspešnije lokalno – paradoksalno – uređenje.

Mamurluk je dakle hroničan, potiče iz puberteta, i najverovatnije je neizlečiv.

Peščanik.net, 08.09.2025.