- Peščanik - https://pescanik.net -

Megapetnica

 
Prošle nedelje srpskim medijima odjeknula je vest da je rektor Univerziteta Megatrend, Mića Jovanović, ponudio ministru prosvete Tomislavu Jovanoviću da “spase Petnicu“. Nedugo zatim, usledila je izjava ministra prosvete da “Petnica nije na prodaju”, a nakon toga i saopštenje iz same Istraživačke stanice Petnica u kome se kaže da stanica raspisuje konkurs za prijave za narednu godinu nezavisno od finansijskih teškoća, te da se nadaju da će se “prilike promeniti”.

Svako ko do sada nije oguglao na sunovrat medijskog (i drugih javnih) diskursa u Srbiji mogao je u ovim vestima primetiti bar nekoliko nedoslednosti. Naime, Istraživačka stanica Petnica (ISP) je nezavisna organizacija koja se bavi naučnim obrazovanjem, prvenstveno srednjoškolaca. Kao takva, ISP dobija donacije od Vlade Republike Srbije, kao i od niza drugih – stranih i domaćih – donatora. Uzevši u obzir da ova vrsta donatorstva ne podrazumeva raspolaganje imovinom, Republika Srbija nije i ne može biti u poziciji da “proda Petnicu” – između ostalog, zato što nije njen vlasnik. Isto tako donacije, nezavisno od iznosa koje bi Petnica mogla dobiti od privatnog pravnog lica – kao što je Univerzitet Megatrend – teško se mogu izjednačiti sa “spasenjem”. Na kraju, i ne najmanje važno, ISP je neprofitno udruženje – što znači da (makar u principu) ne postoji višak kapitala koji se može iskoristiti da se programi finansiraju dok se “prilike ne promene”. O čemu se zapravo radi u “slučaju Megapetnica”?

Kao što često biva, reakcije na određenu vest mogu nam reći mnogo više o suštini problema nego sama vest. Osvrnuću se zato na dve (iz moje perspektive najčešće) reakcije na ove vesti, u obliku u kom su se pojavile u socijalnim medijima. Na jednoj strani su – donekle očekivani – šok, zgražavanje i principijelni otpor, koji pomenuti predlog vide kao uništavanje ili “prodaju” istraživačke stanice. Na drugoj su (rekla bih, bar delimično cinični) komentari poput “pa šta fali da Megatrend finansira Petnicu, kad već država neće”. Oba pristupa, međutim, propuštaju da uvide ključni problem, koji leži u načinu na koji se misli o ulozi i funkciji obrazovanja u društvu.

Kritičari predloga rektora Jovanovića uglavnom se osećaju pogođenima idejom da privatni univerzitet čije ime teško da evocira visoke akademske standarde (priča se da studenti koji ga pohađaju iz milošte univerzitet zovu “Megableja”) može da bude doveden u (blisku) vezu sa institucijom koja je već godinama sinonim za vrhunsko vanškolsko obrazovanje u regionu. Ovaj tip reakcije zasnovan je na pretpostavci da Megatrend i Petnica predstavljaju dva radikalno suprotstavljena koncepta obrazovanja. Na prvi pogled, to je svakako tačno.

Univerzitet Megatrend je posledica liberalizacije tržišta visokog obrazovanja koja je Srbiju zahvatila još za vremena Slobodana Miloševića, ali dobila dodatni zamah nakon prevrata Petog oktobra. Slično mnogim drugim privatnim univerzitetima, Megatrend je nastao sa ciljem da profitira od potencijalnih studenata čiji socioekonomski položaj omogućava da njihovi roditelji mogu da im plate studije, ali čiji rezultati tokom prethodnog školovanja i/ili uspeh na prijemnim ispitima nisu bili dovoljni da im omoguće upis na jedan od državnih univerziteta. Sa tim ciljem, Megatrend nudi prvenstveno programe za koje se pretpostavlja da će roditelji ovakvih potencijalnih studenata želeti da finansiraju – “poslovne studije”, međunarodnu ekonomiju, upravu i bezbednost, informacione tehnologije i nekoliko opštih smerova za koje se uvek nađu kandidati, kao što su kultura i mediji ili umetnost.

Istraživačka stanica Petnica je, sa druge strane, udruženje građana osnovano ranih osamdesetih godina 20. veka kao inicijativa male grupe entuzijasta, koji su zaključili da tadašnji sistem srednjeg i osnovnog obrazovanja ne nudi dovoljno mogućnosti učenicima zainteresovanim da saznaju više o nauci i istraživačkom radu. Mada se u međuvremenu razvila u vodeću instituciju za vanškolsko naučno obrazovanje u regionu i počela da naplaćuje učešće na sopstvenim programima, Petnica je održala usmerenje ka učenicima iz manjih i siromašnih sredina, gde se pretpostavlja da uslovi za bavljenje naukom nisu posebno povoljni. Pored interdisciplinarnih i programa za nastavnike, srž Petnice čine seminari za učenike srednjih škola iz naučnih disciplina poput astronomije, biohemije, geologije, fizike, lingvistike, psihologije i socijalne antropologije.

Međutim, uprkos različitim metodima, pristupima, pa i ciljnim grupama, Megatrend i Petnica dele dublju sličnost: obe institucije nastale su, zapravo, kao odgovor na nedostatke obrazovnog sistema u Srbiji. Samim time, obe institucije zavisne su od države, mada na različite načine. Kod Petnice je linija nešto direktnija, naročito nakon 2000. godine, od kada je država ponovo postala jedan od vodećih investitora ISP – uključujući i nedavno završenu temeljnu rekonstrukciju i izgradnju novih objekata u stanici. Megatrend, s druge strane, zavisi od toga da država ne investira u visoko obrazovanje, te tako posredno obezbedi priliv “viška” studenata za koje “nema mesta” na državnim univerzitetima (a i da ne primenjuje previše dosledno sopstvena akreditacijska pravila, koja bi verovatno dovela do zatvaranja bar nekih programa). Veze između ovih institucija i države bile su i ekspliciran(ij)e u različitim periodima: na primer, direktor ISP bio je pomoćnik ministra prosvete u vladi Zorana Đinđića, dok je ministar prosvete u prethodna dva saziva Vlade Srbije imao poziciju profesora na Univerzitetu Megatrend. Dakle, mada se na prvi pogled razlikuju, i Megatrend i Petnica pokrivaju “rupe” državnog visokog obrazovanja; prvi osigurava pristup visokom obrazovanju onima koji to mogu da priušte, a druga osigurava priliv motivisanog i kvalifikovanog mladog naučnog kadra čiji se kasniji uspesi (najčešće u inostranstvu) koriste kao ilustracija teze o visokom kvalitetu naučnog obrazovanja u Srbiji.

Samim time, podržavanje “rešenja” u kome Megatrend “finansira” ISP, te zatim zapošljava najtalentovanije polaznike/ce na sopstvenim programima, znači i pristajanje na državnu nebrigu o obrazovanju i na prebacivanje lopte privatnom i civilnom sektoru, odnosno, u ovom slučaju, njihovoj kombinaciji. Problem sa ovom vrstom “privatno-javnog partnerstva” (public-private partnership) toliko omiljenog među zagovornicima privatizacije (svega) je, između ostalog, to što podrazumeva pravila igre koja su daleko od kontrole javnosti. U ovom konkretnom primeru, ne treba mnogo istraživačke mašte da bi se pretpostavilo šta bi bio ishod privatizacije naučnog obrazovanja. Osnovna funkcija privatnih univerziteta, setimo se, jeste da generišu profit ili makar obrt kroz prodaju obrazovnih usluga (razlika između profitnih i neprofitnih privatnih obrazovnih institucija nije značajna u Srbiji). Jednostavnije rečeno: Megatrend treba – i mora – da se ponaša kao kompanija na tržištu. To znači da na njemu teško da može da bude mnogo prostora za discipline koje koštaju a ne donose zaradu, poput, na primer, astronomije ili arheologije.

Ovo nas dovodi i do ključnog problema celog “slučaja Megapetnica”. Izjednačavanje uloge obrazovanja sa proizvodnjom kadrova koji će se zapošljavati na univerzitetima u zemlji (te tako valjda sprečiti čuveni “odliv mozgova”) je ne samo odraz nacionalizma, već i gluposti – prvenstveno zato što znači odbijanje da se spozna odnos između uzroka i posledice (što je, slučajno, baš jedna od stvari kojima se nauka bavi). Naučnici se ne “odlivaju” iz Srbije zato što “nema posla”, što bi se možda i dalo rešiti njihovim “udomljavanjem” na Megatrendu, već zato što su – i kada posla ima – uslovi u kojima “mladi talenti” rade daleko od povoljnih. U prirodnim naukama često nedostaju i osnovne komponente za istraživački rad: oprema, hemikalije. U društvenim, postoji manjak ili vrlo selektivna dostupnost savremene literature ili sredstava za učešće na konferencijama ili međunarodnim forumima. U gotovo svim disciplinama, mladi istraživači suočeni su sa preopterećenošću radnim obavezama (od njih se uglavnom se očekuje da drže predavanja na osnovnim studijama), različitim vrstama političkih i/ili hijerarhijskih pritisaka, i – konačno i ne najmanje važno – rastućim očekivanjima da sopstvenu vrednost dokazuju na tržištu, bilo ono lokalno tržište rada ili međunarodno tržište naučne produkcije. Mada su mnogi od ovih problema manifestacije širih globalnih trendova, “megapetničenje” bi značilo njihovo svođenje na “tehničku” stranu, za koju se naivno pretpostavlja da rešiva prebacivanjem privatnog novca iz jedne ruke u drugu, i, samim time, izmeštanje pitanja obrazovanja – pa i naučnog obrazovanja – iz domena javne rasprave u domen privatnih interesa.

Slučaj Megapetnica, stoga, ukazuje na strukturne probleme potencijalno opasnije od manjka sredstava za programe za talentovane srednjoškolce ili devalvacije statusa visokog obrazovanja. S jedne strane, tu je sklonost da se pitanja obrazovanja svode na “praktična” pitanja – na primer, da li će biti dovoljno novca, ili dovoljno radnih mesta, izbegavajući diskusiju o tome odakle novac dolazi, ili ko formira politike zapošljavanja. S druge strane, i kada javne diskusije uključe principe, o ulozi obrazovanja se gotovo nikada ne govori izvan krute dihotomije neokonzervativizma i neoliberalizma, između žala za “zlatnim dobom” (elitnog) obrazovanja i slepog poverenja u mogućnost tržišta da reguliše problem kad, eto, već nema ko drugi. Ako, da parafraziram de Mestra, svaki narod dobija školstvo kakvo je zaslužio, ostaje samo da se nadamo da Megapetnica neće postati slika i prilika obrazovanja u Srbiji.

 
Autorka je istraživačica na Department of Education, Aarhus University, u Kopenhagenu, Danska.

Peščanik.net, 03.11.2013.

TEMA – RAZGOVOR O OBRAZOVANJU