Datum je bio 21. ili 22. septembar – predsednički izbori su te 2000. godine bili 24. septembra. Svakako je bilo pre 5. oktobra, u fugi između kraja mojih srednjoškolskih i početka studentskih dana. Uglavnom sam ih provodila na protestima, povremeno ulazeći sa Platoa ispred Filozofskog fakulteta (gde sam se osećala posebno povlašćenom kao novoupisana studentkinja tog fakulteta) u knjižaru Plato, u koju se moglo skloniti od buke i vrućine, a i gledati knjige od Platona do izdanja Biblioteke XX vek. Pretpostavljam da sam ponekad dolazila kući, da se presvučem i odspavam.
Bila sam kod kuće kada je zazvonio telefon, crni, bežični, fiksni. Sedela sam na terasi koja je gledala na unutrašnje dvorište na Vračaru, sa stopalima (kao i uvek) oslonjenim na (previsoki) zid, uživajući u poznom letnjem vremenu.
„Hej, mama je“. (Napomena za rođene posle 2000: u to vreme fiksni telefoni nisu automatski učitavali od koga je poziv – bilo je i takvih, ali moja porodica, oduvek i zauvek nesklona bespotrebnoj tehnologiji, nije imala aparat s tom funkcijom – te ste se morali predstaviti, ili je barem to smatrano pristojnim).
„Ćao.“
„Šta radiš?“
„Ništa.“ (Ispravan odgovor na ovo pitanje roditelja tad, sad i zauvek.)
„Samo da znaš, neću doći kući večeras.“
„Aha, spavaš kod babe“, izrekla sam, manje kao pitanje a više kao konstataciju. Moja majka je tih meseci par puta nedeljno spavala kod svoje majke, koja se približavala devedesetoj i od skoro živela sama – pretpostavljam malo iz predostrožnosti a malo iz osećanja krivice. Ja sam koristila te noći da radim ono što rade sve devetnaestogodišnjakinje kada im roditelj(i) nisu kod kuće – bez osećanja krivice.
„Ne, idem malo da se sklonim. Javili su nam da će možda doći po intelektualce… ljude s instituta.“
Moja majka je radila na Institutu društvenih nauka. U to vreme bila je upravnica Centra za politikološka istraživanja i javno mnjenje.
(Moje sećanje, oblikovano i doktoratom u kojem se delimično bavim sociologijom intelektualaca, transponira to što je moja majka rekla u „intelektualce“, mada je malo verovatno da je upotrebila taj izraz. „Ljudi sa instituta“ mi zvuči previše specifično, tako da je moguće da je rekla oba, ili nešto treće. Pamćenje je nepouzdani svedok.)
„Mislim naravno da je to sve besmisleno“, nastavila je moja majka. „Lažna uzbuna, nismo mi dovoljno bitni da neko dolazi po nas. Ali savetovali su nam da se sklonimo… pa odlazim i ja.“
Svako ko je ikada bio u situaciji sličnoj mojoj na drugoj strani slušalice zna brzinu kojom um aktivira, proradi i odbaci najrazličitije scenarije. Takođe zna i da ono što iz vas prvo izađe nije nužno najpametnije, najpromišljenije ili na bilo kakav način odraz toga što zaista mislite:
„Aha, okej… gde ćeš biti?“
Tišina.
„Gde ćeš biti?“, ponovila sam, kao da ni meni ni njoj nije jasno da tišina nije znak da me nije čula.
Ne znam zašto mi se ovo sećanje često vraća ovih dana – da li zbog upada policije na Filozofski fakultet, da li zbog razvlačenja Instituta za filozofiju i društvenu teoriju po režimskim medijima, da li zato što je, tada kao i sada, udar na intelektualce – da pristanemo na ovaj izraz – odlika režima u konačnoj fazi raspada. Možda zato što u zemlji gde poverenje u institucije erodira godinama, univerzitet – suprotno očekivanjima – opstaje kao stožer građanskog poverenja. Možda zato što je antiintelektualizam deo paketa novodesničarskih ideologija, pa će vas ko god da je pobedio na tenderu za njihovu prodaju Srbiji – (donedavni) Orban, Tramp, Putin, Stiv Benon, svi oni zajedno – primorati da ga progutate, kao Netfliks koji dobijate sa pretplatom za mobilni telefon, hteli vi to ili ne. Napadi na intelektualce u Srbiji, dakle, prvenstveno su odraz buncanja moribundnog režima u terminalnoj fazi zaduženosti.
Ono što savremena verzija napada na intelektualce deli sa svojom prethodnicom s kraja devedesetih nisu samo retorička opšta mesta (Soroš i Hrvati kao neprijatelji, antinacionalizam kao ideološki problematičan) već i apsolutna površnost kada je u pitanju razumevanje sociopolitičkih mehanizama koji motivišu otpor režimu. Za to, nažalost, Stiv Benoni nisu školovani. Bilo kakvo razumevanje procesa promene, naravno, skrenulo bi pažnju na to da intelektualci nikada nisu revolucionarni sloj, ma koliko oni (ili mi) voleli da to mislimo (ako se ljutite na mene, Pjer Burdije je rekao istu stvar). Drugim rečima: uverenje u političku važnost intelektualaca uglavnom potiče od njih samih. U tome, barem, moram da se složim sa svojom majkom.
Nekoliko dana posle našeg razgovora ona se vratila kući pa na posao, kao da ništa nije bilo. Na isti posao na kome je, kao što je Irena Ristić napisala u dirljivom In memoriamu nakon što je moja majka preminula, provela ceo svoj radni vek. Na isti posao gde je na unutrašnjoj strani vrata njene kancelarije stajao poster sa uzdignutom pesnicom, tako da su samo oni koji bi se našli iza zatvorenih vrata znali da je tu.
Na istom poslu zatekla sam je i 5. oktobra 2000. kada sam je nagutana suzavca pozvala od drugarice da kažem da smo na bezbednom i da smo upravo uhvatile signal televizije B92, što je značilo da je režim Slobodana Miloševića konačno pao.
„Mama, gledamo B92… gotov je.“
„Gotov je.“
Peščanik.net, 12.05.2026.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Jana Baćević (see all)
- Dan kada je mama otišla malo da se skloni - 12/05/2026
- Nobody’s revolution - 06/09/2025
- Ničija revolucija - 04/09/2025
