Mentalna blokada

Lik koga bismo bez teškoća mogli književno definisati kao protopodlaca (Jago, Tartif, Markiza de Mertej, Urija Hip, Smerdjakov), bezustavni Petrov, u svom velikom denuncijantskom i samopromotivnom nastupu na Pinku, priznao je da ima mentalnu blokadu u svom inače delom svetski a svakako regionalno poznatom naučnom opusu, uz to i kao nenadmašni retor, koji bi odoleo većoj grupi blokadera u verbalnom suočenju. Protopodlac nije pravi zločinac, koji može postati negativni junak, već neko ko svaki put iznova i još više iskazuje zlobu i pokvarenost, istovremeno to prikriva i ubitačno deluje protiv svoje žrtve. Ne smeta mu poniženje ni trenutni poraz, on može da čeka da bi svoj pravi lik pokazao kad konačno na račun nekoga dobije položaj, vlast, zvanje i imanje. No, Petrov je do toga došao, ali sa cenom koju ponosno ističe. Možda nikada nije izrečena bolja dijagnoza o srpskom društvu, iz očiglednijeg izvora, i sa mnogo različitih oblika, koji pokrivaju cele društvene grupe, ne samo pojedinca koji izaziva gađenje.

Šta je dakle mentalna blokada?

Mentalna blokada nije posebna psihijatrijska dijagnoza, već opis privremene nemogućnosti da se pristupi znanju, rečima, idejama ili radnji koju osoba inače može da izvede. Čovek zna da nešto zna ili želi da uradi, ali u određenom trenutku ne uspeva da to dozove, organizuje ili započne. Subjektivno se doživljava kao „praznina u glavi“, ukočenost mišljenja ili osećanje da je unutrašnji tok naglo zaustavljen. Sa stanovišta kognitivne psihologije, blokada najčešće nastaje kada su radna memorija, pažnja i izvršne funkcije preopterećene. Radna memorija istovremeno drži mali broj informacija i omogućava njihovo povezivanje. Ako deo njenog kapaciteta zauzmu strah, samokontrola, unutrašnja kritika ili misli poput „moram odmah“, „ne smem pogrešiti“ i „šta će drugi misliti“, za sam zadatak ostaje manje mentalnog prostora. Znanje nije nestalo; privremeno je otežan pristup njemu u kruženju međusobno suprotstavljenih motiva i ponašanja – zadatak se doživljava kao pretnja ili presudan test, raste fiziološka napetost, pažnja se premešta sa zadatka na posmatranje i procenjivanje samoga sebe, prisećanje i organizovanje misli postaju teži, a neuspeh povećava strah, pa se blokada učvršćuje. Zato se čovek često seti tražene reči ili rešenja tek kada ispit, razgovor ili javni nastup prođu („duh stepeništa“). Smanjenjem pritiska ponovo postaje moguć pristup memoriji.

Mentalna blokada može imati nekoliko oblika: nemogućnost prisećanja poznatog imena ili podatka; „prazna glava“ na ispitu ili pred publikom; nemogućnost da se započne tekst; paraliza pri odlučivanju; ili osećanje da se misao ne može dovršiti. Kod stvaralačkog rada često nije reč o nedostatku ideja, nego o sukobu između stvaralačkog impulsa i prerano aktiviranog unutrašnjeg kritičara. Osoba pokušava istovremeno da proizvodi i da strogo ocenjuje tekst, čime jedan proces koči drugi. Najčešći uzroci su akutni ili hronični stres, anksioznost, iscrpljenost, nedostatak sna, prevelik broj zahteva, perfekcionizam, strah od procene, emocionalni konflikt i dugotrajno odlaganje neprijatnog zadatka. Teškoće koncentracije mogu pratiti i depresiju, anksiozne poremećaje, fizičku bolest ili dejstvo nekih lekova i supstanci. Svetska zdravstvena organizacija navodi da stres može otežavati koncentraciju, a među čestim simptomima anksioznosti i depresije navode se teškoće koncentracije, pamćenja i odlučivanja. To ipak ne znači da svaka blokada predstavlja poremećaj.

Važno je razlikovati svakodnevnu mentalnu blokadu od kliničkog prekida toka mišljenja (thought blocking). U psihijatrijskom smislu to označava naglo prekidanje govora usred rečenice, pri čemu osoba ne može da nastavi započetu misao. Ako se takvi prekidi često ponavljaju zajedno sa dezorganizovanim govorom, halucinacijama, neobičnim uverenjima ili ozbiljnom promenom ponašanja, potrebna je stručna procena.

Prolazna blokada sama po sebi obično nije opasna. Klinički postaje značajna kada traje nedeljama, progresivno se pogoršava, remeti rad i svakodnevni život ili je praćena izrazitom anksioznošću, depresivnošću, nesanicom ili promenama pamćenja. Ako se nemogućnost govora, razumevanja ili prisećanja pojavi iznenada, naročito uz slabost jedne strane tela, poremećaj vida, vrtoglavicu ili jaku glavobolju, to nije obična mentalna blokada nego mogući neurološki hitan slučaj. Najkraće rečeno: mentalna blokada je uglavnom poremećaj pristupa postojećoj sposobnosti, a ne gubitak same sposobnosti. Čovek nije ostao bez znanja ili kreativnosti; privremeno su stres, samonadzor ili iscrpljenost poremetili njihovu dostupnost.

Protopodlac Petrov je spominjanjem mentalne blokade sebi zapravo hteo da dâ kompliment. No drugi elementi definicije i opisa, ovde kompiliranih iz medicinskih, psiholoških i socioloških izvora, govore mnogo šire, recimo o stanju psihe drugih i više stojećih iz protopodlačeve društvene grupe, vrha vlasti. No radije bih to primenila na neprivilegovanu i istovremeno najviše ciljanu grupu – žrtvu, penzionere. Mentalna blokada penzionera naprosto je zastrašujuća kada se pojavi obmana sa povećanjem penzija i pojeftinjenjem lekova, što se, uz selektivnost i montažu vučimedija, prikazuje kao isključiva zasluga mudrog vođe. Ministar zdravlja, koji je pred javnost svojevremeno svojeručno izgurao glavnog ćacija u invalidskim kolicima i sa dva-tri hanzaplasta, a sada istoga vuče kao (plaćenog?) praktikanta po pokretnim ambulantama, u toj prevari nastupa kao glavni pomoćnik. Lekovi za sve smrtonosne i hronične bolesti, kao i antibiotici, kao uostalom i svi lekovi – sem parafarmaceutike – morali bi biti besplatni, jer su svi u socijalizmu (dakle penzioneri) i još mnogo duže, sve do danas, plaćali obilato za zdravstveno osiguranje. U SFRJ je skoro trećina svake plate išla za zdravstveno osiguranje, automatski, bez ikakve mogućnosti da se na to utiče. Svaki ekonomista mogao bi da izračuna koliko je to otprilike novca đuture, godišnje ili mesečno. Država Srbija danas ne daje plemenito jeftinije lekove, nego krade prodajući lekove, i troši nezamislivo velik novac nasleđen od zdravstva od pre. Naravno da je veliki deo toga otišao u materijalnu osnovu zdravstva, i zato obnova i gradnja novih zdravstvenih centara predstavlja samo mali deo otplate za ono što su upravo penzioneri u aktivnim godinama davali.

Prestanak mentalne blokade svih građana kad su u pitanju lekovi, a posebno penzionera, neophodan je da se razotkrije naročito gnusna laž o mudrosti i plemenitosti vođe i države kao njegovog alter-ega. Takvo ozdravljenje moglo bi biti ključno u razumevanju i sprečavanju privatizacije zdravstva i uvođenja logike da svako treba da brine i plaća za svoje zdravlje. Bar dok se ne isplati ono što su svi zaposleni uplaćivali 45 godina, sve dok zadnji od njih ne umre sa plaćenom negom i lekovima!

Peščanik.net, 19.08.2026.