Mentalna deportacija

Ministarka Snežana Paunović je za sada prošla bez posledica zbog izjave date 11. jula ove godine. Sad već svi znamo, izjava glasi – da je bila na mestu Slobodana Miloševića, Paunović bi etnički očistila Kosovo. Njena izjava ima i abolirajući karakter jer implicitno tvrdi da etničko čišćenje nije učinjeno (nije dovršeno), iako je vojni i policijski vrh Srbije osuđen upravo za ta dela.

Nakon reakcija dela javnosti i zahteva za smenu ministarke, ona se izvinila Vučiću, ali ne i kosovskim Albancima (koje navodno smatra građanima Srbije) i građanima Srbije uopšte. Izvinjenje Vučiću joj je izgleda i sačuvalo funkciju.

Kratka digresija na temu političke odgovornosti. Pre četiri dana, nemački političar Jens Span i šef parlamentarne grupe vladajuće većine u Bundestagu podneo je ostavku na poslaničko mesto zbog licemernog postupanja. Naime, Span se u domaćoj politici oštro zalagao za zabranu surogat majčinstva, da bi zatim sa svojim partnerom koristio uslugu surogat majke u inostranstvu kako bi dobio potomstvo. Iako nije prekršio nemački zakon, ostavka je, kaže nemački kancelar Merc, bila ispravna i neizbežna. Sam Span je izjavio da su njegova lična sreća i politička funkcija postali nespojivi.

Napomena o ostavci nemačkog političara je tu samo da nas vrati u 21. vek i uveri da se od političara u civilizovanom svetu traži visok stepen doslednosti u odnosu prema utvrđenim vrednostima zajednice, čak i u privatnom životu. To važi ne samo za vrednosti koje se tiču zabrane napada na tuđi život, već i na vrednosti koje se tiču kreiranja novog života.

Nazad na ministarku Paunović koja bi, da je mogla, izvršila zločin protiv čovečnosti.

Slobodan Beljanski je već napisao odličan tekst o mogućim krivičnopravnim aspektima ove izjave, uz neophodnu napomenu da se problem sa idejama ministarke ne ograničava na pravnu, već da postoji i na psihološkoj i moralnoj ravni. Zločini protiv civilnog stanovništva uvek su zasnovani na društveno raširenim stavovima da je zločin opravdan zarad višeg cilja („ta teritorija je naša“, ili „oni su nas napali“, bez obzira da li u ovim tvrdnjama ima ili nema istine).

I baš na psihološkoj ravni se nastavlja ova ratnohuškačka drama, jer Paunović umesto da zaćuti uporno nastavlja. U narednoj izjavi saopštava da bi bilo bolje da je u izjavi o „etničkom čišćenju“ Albanaca sa Kosova upotrebila termin „deportacija“, kako bi izbegla da je „razapinju“. Ministarka Paunović zna ili bi morala da zna da se ono što se u govornom jeziku zove etničkim čišćenjem u kriminalnoj praksi vrši na brojne načine od kojih su dva osnovna – ubijanje i deportacije (prinudno preseljavanje je domaći krivičnopravni termin).

Dakle, kada Paunović „popravlja“ svoju izjavu ona zapravo kaže: stojim čvrsto pri onome što sam rekla i da sam bila u prilici, izvršila bih zločin, kako god se on zvao. I vidite? Ne možete mi ništa.

Oni koji su mladi i koji se ne sećaju, naročito studenti (kojima se ovih dana i zameralo odsustvo reakcije na ministarkinu izjavu), treba da znaju da je raspadu Jugoslavije i ratnim zločinima (na svim stranama, ali nas uvek najviše zanima tzv. naša strana, jer postupa u naše ime) u kojima su ubijene, deportovane i zauvek unesrećene desetine hiljada porodica – prethodila politička, društvena i moralna priprema koja izgleda i zvuči upravo kao Snežana Paunović danas. Odsustvo reakcije društva na prvu izjavu, ideju, poklič, govor, a onda drugu, treću, stotu – dovelo je do sunovrata koji živimo i danas.

Ponovljene izjave Snežane Paunović, naročito ako imamo u vidu da je prva izjava data baš 11. jula, na dan obeležavanja godišnjice srebreničkog genocida, sada deluju mnogo više nego kao slučajnost. Ne treba zaboraviti da u Vučićevim vladama, odnosno među njegovom političkom poslugom ne postoji improvizacija i ne postoji sopstveni stav i mišljenje. Od posete Potočarima pre desetak godina, Vučić je ponovo stigao do „sto za jednoga“, ovog puta iz tuđih usta.

Prva ministarkina izjava je izazvala buru, čak i međunarodnu. Druga – gotovo nikakvu. U tome je opasnost, ali i poruka svima nama.

Naime, zločini protiv civilnog stanovništva se najčešće događaju u ratu. Ali se mogu dogoditi i u miru, pa će za to delo odgovarati svako ko naredi širi ili sistematski napad na civilno stanovništvo koji, osim ubijanja i deportacija, može obuhvatati i proganjanje i proterivanje po bilo kom osnovu (uključujući i politički), prisilne nestanke, zatvaranja ili otmice bez informacija radi uskraćivanja pravne zaštite.

Neki od ovih postupaka u Srbiji su se već dogodili civilima i njih je neko naredio. Ono što još uvek u krivičnopravnom smislu nedostaje jeste širi, odnosno sistematski napad. Da li ga ova vlast uvodi u javni govor posredstvom ministarke Paunović – procenite sami. Da li se „kome se ne sviđa, neka ide“ zaista odnosi samo na 1998. godinu ili ipak ima veze i sa budućim planovima ove vlasti, recimo kada se suoči sa postizbornim problemima. (Nota bene: ministarka Paunović je nadležna za birački spisak, za koji tvrdi da u njemu osnovano borave stogodišnjaci, pa i stopedesetogodišnjaci.)

U šta god da verujete – u slučajni fleshback na 1998. ili podmuklu najavu – sigurno je da je, parafrazirajmo reči bivšeg nemačkog političara, naša sreća nespojiva sa političkom funkcijom Snežane Paunović ili bilo koga ko deli njene stavove.

Peščanik.net, 22.07.2026.

Srodni link: Slobodan Beljanski – Prljavo o čišćenju